ИН4С

ИН4С портал

Вече о срењовјековној молитвеној књижевности синоћ на седмом Фестивалу „Ћирилицом“

1 min read

Фото: Никола Тодоровић

На седмом Фестивалу „Ћирилицом“ синоћ је на платоу испред Цитаделе у Старом граду у Будви уприличено посљедње књижевно вече у оквиру овогодишњег Фестивала на којем је било више ријечи о средњовјековној молитвеној књижевности. О овој теми говорили су критичар, историчар књижевности, есејист и антологичар, професор Јован Пејчић и стални сарадник недјељника „Печат” и члан жирија за награду „Печат времена” коју овај недјељник додељује за књижевност. проф. др Владимир Димитријевић.

Професор Пејчић у свом излагању осврнуо се на трансцедентни карактер молитве као „откривања срца Богу“ и „одговора на љубав Божју“, али и указао да је молитва и текст. Према његовим ријечима, човјек који се моли јесте човјек који се изражава – обраћа Богу, апостолима и арханђелима, светитељима, вишој сили, Другом.

Како је навео, у систему врста које изграђују појам књижевности мјесто молитве донекле је издвојено.
„Она је поетско-реторски жанр с извјесним сталним својствима унутрашњег и спољног поријекла која јој, и онда када се јави као функционални елемент обухватније књижевне структуре, обезбјеђују самостално постојање и дјеловање. Срж молитве по правилу је лирска, а ту лиричност карактерише изразита осјећајност, експресивност исказа и ријечи. На другој страни, молитвени исказ беспризивно је аутобиографски, с тим што је говор молитвеног „ја“ на један апсолутан начин, заувијек обиљежен, предестинисан топосом недостојности. Ова особина условљује да се природа молитве остварује „искључиво“ као монолошка. Одавде почиње парадокс молитвеног жанра: то је монолог који се објективизује као и „обраћање“, значи као „разговор“, као макар унутрашњи „дијалог“ са Богом, са светитељем-заштитником, са својом душом, уопште са Другим“, истакао је Пејчић.
Он је нагласио да се карактер српских молитава указује као тројствен – најприје у метафизичком, онда у етичком и, на крају, у народносном смислу.
„Међу мени познатим молитвама, нема ниједне која, прво, не слави хришћанску, општеправославну вјеру у Бога и у Њиме саздан свијет. Друго, немамо молитвеника који се „на догледу Божјих свјетова“ предаје најопштијем и посебном, занемарујући људски лично и богочовјечанско у себи. Треће, све српске молитве саздају свој космос и израз вазносећи светињу националног живота – навијек живу, борбену колико жртвену и покајну повјесницу народну. Из овога тројственог основа израстају сви молитвени текстови српског средњег вијека. У питању је духовно, православно, изворно историјско и културно насљеђе. Оно које је Законоправилом и Немањиним молитвама за отечество започео Свети Сава, а наставили га краљ Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије Хиландарац, краљ Милутин, Архиепископ Данило Пећки с ученицима, Јефимија, патријарх Данило Бањски, Јефрем монах, деспот Ђурађ Бранковић, патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, а уз њих и многи данас непознати писци, по звању најчешће монаси“, казао је Пејчић.
Проф. др Владимир Димитријевић осврнуо се на књигу Јована Пејчића „Приону душа моја. Молитве Светога Саве/Молитве Светоме Сави“, првобитно објављену 2002. године, која, како је казао, указује да је сваки почетак српског народа и духовности везан за Светог Саву. Он је у свом излагању указао и то да је Свети Сава нарочит плод молитве.
„Као што је рекао господин Пејчић, од Светог Саве почиње свака утемељеност нашег савременог, заветног православног хришћанства. Није нимало случајно, а то господин Пејчић цитира у својој књизи, да је Милош Црњански рекао да је „оно што је светосавско најузвишеније што нам се рађало кроз таму векова на горком тлу Балкана“ и да Јован Дучић каже да „ниједан народ није имао заслужнијег човека него што су Срби имали Светог Саву“. У својој сјајној књизи, која је заиста примјер како треба приступати насљеђу да бисмо га оживјели и увели у савременост, господин Пејчић креће од оних молитава које је млади Растко Немањић изговарао прије него што је отишао у Свету Гору. Њега је заправо молитва родитеља Немање и Ане, потоњих монаха Симеона Мироточивог и Анастасије, и донијела на свијет. Кад су већ били у одређеним годинама, они су се помолили Богу да им још једном благослови да добију дијете које ће бити утјеха њихове старости и жезал на који ће моћи да се ослањају, а да ће послије тога до краја живјети у уздржању од брачних загрљаја. Тако да је Свети Сава некако нарочит плод“, казао је Димитријевић.

Фото: Никола Тодоровић

Свети Сава је, према ријечима Димитријевића, као и сваки светитељ прије свега био молитвеник. У осврту на лик Саве молитвеника он је прочитао молитву коју је записао Доментијан: О Господе Свемогући, призри, погледај с небеса и погледај смирење моје, и прими веру несмиренога мога ума, укрепи немоћ тела мога и исправи немоћ душе моје.
Такође, како је указао, однос Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог био је нарочито прожет молитвом и у времену Симеоновог упокојења, али и када је Сава пред моштима свог оца мирио завађену браћу послије суровог грађанског рата.
„Свети Сава, који је написао то прекрасно и веома осјећајно житије свог оца, каже да је отац предосјетивши да ће да умире тражио од сина да га положи на тле, јер је сматрао да је недостојан да умре на постељи, и да му донесе икону Мајке Божије Одигитрије, јер је имао завјет да пред њом испусти дух. Он је неколико дана провео у тој припреми за смрт, а калуђери из свих крајева Свете Горе долазили су да га моле за опроштај и да се моли за њих Богу. Свети Сава каже да је то једна од најпотреснијих слика, јер онај од кога су дрхтали народи лежао је смирен и убог на земљи и свима се умиљавао и молио да се моле Богу за њега, знајући да је грешан. Међутим, Светоме Сави је потребно да Господ покаже једно чудо када треба помирити браћу, а то је чудо Немањиног митроточења. Оно почиње прво у Хиландару, у каменом саркофагу из којег је израсла Лоза Светог Симеона, која и послије 800 година и даље чудотвори. Затим се то чудо преноси у Србију, јер мошти које Сава преноси у ствари су помириле браћу послије крвавог грађанског рата. Тај рат је био језив, стравичан. Послије рата завладала је глад у земљи и то је једна од најстрашнијих ствари у српској историји. И онда када су дошле мошти Светог Симеона и када је Сава измирио браћу, тада је Бог у Студеници благословио да опет потекне миро из Симеонових моштију. И кад одете у Студеницу, поред саркофага Светог Симеона видите каналиће гдје се миро скупљало. Оно је касније престало да тече због грехова српског народа, али то је била реалност“, казао је Димитријевић.
Програм Фестивала „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат у цркви Санта Мариа ин Пунта отварањем постхумне ретроспективне изложбе сликара из Будве Драгана Станишића (1953-2007) под називом „Бројгеловски погледи на Будву“.
Седми Фестивал „Ћирилицом“ на програму је до 13. септембра, у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, под покровитељством Туристичке организације општине Будва.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://g.ezoic.net/privacy/in4s.net