Вече сјећања на маестра Јова Ивановића на осмом Фестивалу “Ћирилицом”

Вече посвећено великом умјетнику, Будванину Јовану Јову Ивановићу (1932-2017), оснивачу Модерне галерије уприличено је синоћ на Тргу између цркава у будванском Старом граду у оквиру осмог Фестивала “Ћирилицом”.

Разговор о Ивановићу и његовој личности, у смислу једног медитеранског боема, Будванина који је оставио велики печат у нашем граду, модерирала је његова кћерка Марија Ивановић, а сјећања на умјетника са публиком су подијелили архитекта Слободан Митровић, историчар умјетности, академик, проф. др Александар Чиликов и старограђанин Јеролим Драгичевић.

У свом излагању архитекта Митровић захвалио је директорици Народне библиотеке Будве Мили Баљевић на инцијативи да се овакво вече одржи, устврдивши да у Будви постоје званични, али не и обични сусрети грађана у којима би се препричавала и евоцирала сјећања на заслужне Будване који нису више међу нама.

Он је говорио о приликама и грађанском животу у Будви у међуратном периоду, испричавши, у том контексту, више појединости о Иву Ивановићу и његовој дјеци.

“Ја морам увијек ићи мало по дубини. Нећемо ићи вечерас у средњи вијек, нови вијек, дон Крста Ивановића, Антуна Којовића. Будва је нова послије Првог свјетског рата и ми се не можемо похвалити да смо у циклусу између два рата много поклањали пажњу високом учењу и факултетском образовању. Будва је била доста запуштен град, свака трећа кућа је била рушевина – или од бомбардовања или од зуба времена. Породице које су биле имућније углавном су се бавиле трговином и понеко од њих је ишао на високе школе и за високим образовањем. Медини, Рајковићи, Рађеновићи… сви су имали по петоро, шесторо дјеце и увијек би се по једно, двоје школовало и ишло на факултете. Породица Ива Ивановића – крајње необична историја и крајње необична биографија. Иво се као млад већ нашао у Цариграду и сплетом неких околности, радио је као рачуновођа у некој турској фирми, носио је плате негдје по терену. Нападну га разбојници и сви заврше у затвору. И, замислите… ово је стварно драгуљ који вечерас морам да саопштим: Иво ангажује младог Кемала Ататурка да га брани. Замислите које су то коинциденције, да се један наш Будванин знао са Кемалом Ататурком, који је Турску увео у европску културу са латиницом и укидањем многих традиционалних форми живота. Иво се бавио трговином, земљорадњом, имао огроман иметак и сва његова дјеца иду на високе школе. Марко иде у Дубровник на Вишу трговачку академију, Душко медицину, Мирко шумарство, а Јово као најмлађи очигледно не може одмах да успостави релацију са својим неким духовним опредјељењем. Он покушава Средњу техничку у Подгорици, потом Гимназију на Цетињу, међутим тек себе налази када је дошао у Умјетничку школу у Херцег Новом. То је школа о којој се данас прича на све стране, то је била ризница црногорских талената, сликарства и вајарства углавном. Професори су били Лубарда, Мило Милуновић, Вушковић – елита црногорских предратних сликара”, казао је Митровић, појаснивши на који је начин Јово Ивановић лично утицао на њега и генерацију којој припада.

“Будва није имала институције, ни Библиотека није још функционисала, имала је само Градску музику и нас неке заинтересоване дјечаке који се нисмо могли васпитавати и образовати у неким школама и радионицама. Ми смо имали неке своје узоре и мали градови су се развијали по тим узорима. Било је нас рецимо тројица: Сретен Вујовић, Младен Суђић и ја. Ми смо тада имали 10, 12, 13 година и просто смо тражили за кога да се ухватимо, а то је био Јово. Он је једини умио наша интересовања и пажњу да окрене тако да смо ми једва чекали кад ће он суботом доћи из Херцег Новог, да нам препричава разне догодовштине међу умјетницима и професорима. И у томе је пролазило наше дјечаштво, а Јово је од нас био старији петнаестак година. И ми смо њему били друштво исто тако. Будва је била окренута голом животу, рибарењу, једино што је било организовано је био спорт, било је мало ангажмана око ватерпола и фудбала. Тако да смо ми били ријетки који су читали књиге, а Јово нам је био идеал и узор”, навео је Митровић.

Историчар умјетности, академик проф. др Александар Чиликов присјетио се вишедеценијског пријатељског и професионалног односа са Јовом Ивановићем, истакавши да су увијек имали специфичну комуникацију која је била двострука.

“Са једне стране то је професионална комуникација на релацији историчар умјетности и сликар, умјетник, а са друге стране је била чисто пријатељска. Као историчар умјетности мислим да је Јово Ивановић једна изузетно значајна фигура развоја, не само домицилне ликовне умјетности, него и екс-југословенске а по мом мишљењу и шире. Међутим, управо док сам сједио овдје, међу мојим бројним успоменама на дружење са Јовом, пало ми је на памет да причам о разговорима са њим који су се одвијали на једном култном мјесту за Будву, то је хотел “Могрен”. Јово је увијек долазио на ћошак кафане, а ја бих га често затекао кад бих се враћао са плаже. Нормално, неизбјежно је било да се говори о умјетности. Фантастични су тада за мене, као младог човјека, били неки његови закључци који су ми јако користили. Рецимо о томе како настаје слика. И Јово каже: Онај из публике, кад уђе у галерију и види слике, знаш ти Колико њега интересује како је настала та слика? Моја легитимација је то што стоји на зиду. Јер било је приче о томе како људи користе различита техничка средства да долазе до финалног производа. Јако су ми биле интересантне и његове тезе – шта је слика кад је насликаш у атељеу и шта је слика кад је изнесеш на дневно свјетло. То су двије различите слике. И сјећам се послије земљотреса ја сам био у екипи Завода за заштиту споменика која је три мјесеца износила експонате из Старог града. И кад смо селили експонате из Галерије, ту на пристаништу Јово ми прилази и каже ми колико су слике различите на дневном свјетлу”, казао је академик Чиликов.

Када су у питању разговори са Ивановићем мимо дискусија о умјетности, Чиликов је нагласио да са Јовом никада није било досадно.

“Јово је једноставно човјек који је по мом мишљењу ширио невјероватну позитивну енергију. Рецимо, та култна тераса хотела “Авала”, по мом мишљењу најљепша тераса на источној обали Јадрана, која је разним архитектонским керефецима доведена до овога што је сад. Да сте ви гледали Јова Ивановића који се повремено појављивао тамо и његов шоу… Ма каква данашња естрада, то је све смијешно према томе! Он је умио изванредно да пјева. Сјећам се једном приликом, сједјели смо на ћошку „Могрена“ ја, Перо Радуловић и Јово. И Перо помене италијанску канцону. И Јово сад прави аналзу – “Парлами д’аморе, Мариу”, и онда отпјева увод, онда “Воларе” Доменико Модуњо, онда Иву Заники… Доиста, много ми недостаје. То је један од људи које сам ја изузетно цијенио не само као умјетника, него и као човјека”, додао је он.

Умјетникова кћерка, Марија Ивановић прочитала је дио свог текста који се налази у монографији о Јову Ивановићу.

“Будва, море – два појма без којих није могао да замисли свој живот. Куповина рибе на кочи, ћакула са рибарем са којим “баци” покоји рецепт из “Храна и вино”. За мене Будва, тата, дјетињство, бројање барки, шетња по риви не би ли Ивани и мени “увалио” да поједемо који залогај. Музика, плес са њим на тераси некадашњег хотела “Авала”. Чаша једна или двије шардонеа или сувињона и Ал Бано и “Фелицитà”, Робертино и “Мамма сон танто фелице”, пјесма коју је посебно волио и коју је пјевушио у њему знаним тренуцима када би се присјећао своје мајке Маре Марије. Само одабрани су знали да не излази из куће без штипавице, да се три пута враћа прије него што крене напријед-назад, да не лети, не плови, не плива, само у плићаку до пола паса. Пикасо је једном рекао: Сва дјеца су умјетници, проблем је како да остану умјетници и кад одрасту. Ти си оче био и остао једно велико одрасло дијете.”

Прегршт је анегдота са Јовом Ивановићем. Наш суграђанин Јеролим Драгичевић памти како су га као малог остављали на чување Јову и Крешу Делоику, како су га научили да игра рулет, затим Јова као наставника ликовног и многе лијепе успомене из каснијег периода.

“1984. године и отварање хотела “Авала”. Било је црногорско руководство, општинско руководство и ту је већ гала била направљена. По средини вечери или пред крај, ваљда Јово замоли да кажу да музика прекине, јер он је таман почео да буде у елементу. И кад је он запјевао италијанске канцоне, ови руководиоци су гледали и нису уста затварали. А Јово није дао нико да га прати, ни оркестар, ни нико, само је он пјевао. То је незаборавна ноћ што се мене тиче. Њему је италијанска канцона била све што се тиче музике. У ствари, Јово је био будвански ориђинале. Он је био све, само није волио политиком да се бави, нити да се прича о политици”, испричао је Драгичевић.

Омажу незаборавном будванском умјетнику присуствовала је и бројна публика Фестивала “Ћирилицом” која је излагања говорника испратила са аплаузима и овацијама. Током вечери приказана је и визуелна композиција фотографија из Ивановићевог живота, коју су пратиле италијанске канцоне, а на Тргу између цркава била је изложена и Јовова блуза, капелин, боје, тубе и четкице. Прочитан је и текст „Збогом пријатељу“, који је професор Мирослав Лукетић написао поводом смрти Јова Ивановића, а који је објављен у монографији објављеној 2018. године.

Осми Фестивал “Ћирилицом” биће настављен вечерас од 21 сат на Тргу између цркава пројекцијом документарног филма о Сави Лукином Владиславићу Рагузинском, дипломати цара Петра Великог који је формирао руску спољну обавјештајну службу, разграничио Руско и Кинеско царство, активно учествовао у војним операцијама Руског царства и реализовао потписивање мира са Турском.

Филм је реализован кроз приказе докумената и артефаката са изложбе о грофу Сави Владиславићу која је премијерно постављена у Галерији Радио-телевизије Србије, снимљеног материјала и свједочења саговорника.

Након пројекције филма, говориће режисерк, извршни продуцент и аутор серијала ,,Палета културног наслеђа“ РТС – Славица Стефановић, и коаутор изложбе и потомак грофа Владиславића – Бранко Вукомановић.

Фестивал “Ћирилицом” се одржава до 14. септембра у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: