Вечна смрт или вечни живот

Пише: Мишо Вујовић

Професор Ентони Флу, најпознатији борац атеизма, човек чији је живот обележила борба против Бога или, боље речено, напор да докаже да Бог не постоји, недавно је порекао сам себе, признањем да Бог, ипак, постоји.

Професор Флу је тим признањем обесмислио десетине својих бестселера продатих у милионским тиражима, бацио под ноге пет деценија рада и истраживања, разочарао милионе својих присталица, поколебао их у вери да вера не постоји.

Можемо само замислити колико је јака била Божја промисао или снага да један такав, загрижени противник дође до такве спознаје или, боље речено, да му Господ просветли ум и разбистри видике.

Владика Николај је говорио да је лакше побећи од ваздуха него од Бога. Бог те неће гонити, већ ће те чекати, као што је сачекао професора Флуа.

Анегдота „Срби на четири ноге“ само је један детаљ из живота жигосаног и прогањаног теолога, професора, мислиоца, писца, духовника и светитеља, Аве Јустина Поповића, коме су „толерантни“ атеисти забранили да предаје на Богословском факултету, сместили га у манастир Ћелије, као у кућни притвор, одузели му грађанска права и ограничили слободу кретања.

Атеизам, који мој уважени пријатељ помиње, Србима је наметнут као религија, на чијем челу је био Комитет уместо Синода и Тито уместо патријарха, а Стаљин као божји посланик.

Касније је Тито постао врховно божанство, а Срби послушни евнуси његове религије зване атеизам.

То убијање душе и Бога у људима и данас траје, само се манифестује на суптилније начине, обесмишљавањем евхаристијског живота и сталном компромитацијом клирика који су на волшебан начин маскирали своје склоности под мантију или су „препоручени“ Удбиним епископима да их „рукоположе“ и својим непочинствима и нецрквеним понашањем компромитују мајку Цркву.

Делимично могу прихватити да наша саборна православна Црква није имала слуха за одбеглу браћу. Али дефинисање нације није посао Цркве већ, по уједињењу 1918 године, Круне, Владе и тадашње елите.

Уместо да се у дело спроведе Његошева порука: „Брат је мио, које вјере био“, ми смо зликовце претворили у хероје, а покајнике у издајнике.

Пре свега, у православљу нема етнофилетизма, оно је изнад нације. Код нас Срба вера је срасла са нацијом, јер је у вековима ропства под Турцима била синоним духовног опстанка, тако да се национално и верско стопило у једно и вера постаје неодвојиви део идентитета Срба, што код осталих народа није случај.

Неко од уважених саговорника је правио паралелу са Албанцима, који су, у многоме, лишени религијских осећања и имају јако изражен национални осећај.

Чак екстремно, иако код њих постоје међусобни анимозитети и подела на Тоске и Геге, као и дистанца оних из Албаније према Косоварима.

Њихов фактор кохерентности је циљ за националном доминацијом и жеља за уједињењем свих Албанаца на Балкану.

Нажалост, и поред верске вертикале, ми немамо, осим декларативно, тај осећај колективитета и заједништва, а стално нам приписују некакав хегемонизам. Да га има за педесет година, Срби не би створили три нове нације – македонску, црногорску и бошњачку, а полако се рађа свест о новој -војвођанској.

Чињеница је да су нас та одбегла браћа, пре свих покатоличена, клала и убијала као сведоке њиховог пада и превере. И то, по правилу, скривајући се иза леђа окупатора, Ватикана и других, нама традиционално ненаклоњених центара моћи.

Нећу се, такође, сложити са тезом да „религија није створила Србина већ Србин религију“, уколико паганизам и враџбине нису постали конфесија. Или ако Исус Христос није имао српско порекло!

На крају да се вратим атеизму и праву сваког човека да бира коме ће се приклонити царству. Црква не иде по кућама, не чека испред породилишта, не прави заседу по школама и факултетима, не анатемише никога ко није верујући!

А шта је са атеизмом и паролом: „Носим капу са три рога и ратујем против Бога“? Шта је са „реакцијом“ страдалом од ослободилаца због иконе и кандила на зиду? Зашто су после рата бабе, кријући, крстиле унуке? Атеизам је код Срба, после Другог светског рата, доведен до фанатичног идеолошког делиријума или колективног транса у који падају шамански магови у ритуалним прочишћавањима под дејством опијата.

Последице наметања атеизма и данас су видљиве у колективној дезоријентисаности људи, трансформисаних у масу звану грађани, већином лишени осећања, духа, традиције и континуитета.

И не само то, олабављивањем тоталитарних окова, падом идеологије која је само код Срба мењала религију, кренуло је масовно срозавање друштвених и моралних норми, кроз разне видове ослобађања од стереотипа и заштиту људских права.

Безбожна „еманципација“ или стандардизација увезена из умируће Европе, промовише содомске склоности које воде ка физичком суициду колективитета.

Безверје или атеизам је само параван за убијање душе у човеку и његову трансформацију у демонску форму подмиривања најприземнијих потреба људског бића.
На крају, избор је наш: Бог или Празнина, вечна смрт или вечни живот?

Срби са четири ноге – други део

Путује после рата Ава Јустин Поповић из Ваљева према Београду возом, са њим у купеу млад милицајац униформисан.
„Одакле си попе?“, пита пандур.
„Из Србије“, одговара Ава Јустин.
„А ти синко. Одакле си?“ , упита преподобни духовник.
„Из Србије, одакле би био“, одбруси милиционер.
„Јеси ли Србин?“, благо ће Ава
„А шта бих друго био“, узјогуни ће припадник народне милиције.
„Јеси ли верник, идеш ли у цркву, славиш ли славу?“
Настави да га пропитује тада највећи живи теолог српски.
„Не попе и какве то има везе да ли се крстим, идем у цркву и славим славу? Ја сам рођен у Србији, радим у Србији, живим у Србији и шта бих друго био попе, него Србин!?“, сада већ повишеним тоном одбрецну се пандур на старца.
Смерни подвижник га је и даље топло гледа. На лицу му благост. Нису ни приметили да се воз зауставио испод једног пропланка.
На његовим падинама напасало се крдо говеда. Мало подаље од остатка крда, у сочним залогајима уживао је во предводник.
„Видиш ли синко оног вола на пропланку?“, упита Ава Јустин.
„Видим попе“, љутито одговори пандур.
„И он је рођен у Србији, живи у Србији, пасе у Србији, али није Србин“, рече мирно стари мудрац и настави да бележи у своју похабану свешчицу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: