Великан српске и свјетске науке – Јосиф Панчић

На данашњи дан, 25. фебруара 1888. године умро је српски ботаничар и природњак Јосиф Панчић.

Описао је око 80, до тада непознатих, биљних и животињских врста, открио ендемско-реликтни четинар, познат као „Панчићева оморика” и објавио око 30 научних радова. Основао је и уредио Ботаничку башту у Београду. Ботаничар свјетског гласа, једно од највећих имена наше науке и културе, оснивач многих научних дисциплина, Јосиф Панчић – научник који је најбоље познавао и описао флору Србије.
Рођен је у Брибиру (код Сења), основну школу завршио у Госпићу, гимназију у Ријеци, а медицину, у Будимпешти. У Бечу се упознаје са Вуком Караџићем, по чијем наговору долази у Србију 1846. године, гдје остаје до краја живота. По повратку са Копаоника гдје је био са “лицејцима”, обратио се студентима:

“Допустите ми де се овом приликом послужим лијепом особином човјечијег духа и да вас одведем у један прекрасни крај Србије у коме сам често и радо боравио да му проучим природу, у коме сам сваки пут находио што год ново да видим или о чему да се дивим, који нијесам никад остављао а да не би пожелио, да се још једном тамо поврнем, а то је – Копаоник и његово подгорје“.

Као универзитетски професор, Панчић се посветио и научно-истраживачком раду, посебно из области ботанике, зоологије и геологије. Објавио је 42 научна дјела из наведених области. У научном свијету Јосиф Панчић, прославио се откривањем ендемске врсте оморике на планини Тари 1875. године у селу Заовинама. Својим дјелом “Флора Кнежевине Србије”, Панчић је Србију сврстао у, за то време, земље са релативно високим степеном истражености флоре. Најлепши опис Копаоника да сада, Панчић је дао у раду: “Копаоник и његово подгорје” – објављеном 1869. године. Биран је за првог ректора Велике школе у Београду, а затим још 6 пута. Краљевска-српска академија наука основана је 1866. године, а за првог предсједника постављен је Јосиф Панчић. Посјећивао је и истраживао многе планине тадашње Кнежевине Србије, а највише се одушевљавао Копаоником, на коме је био 16 пута. Први пут 1851. године, а последњи пут у 72. години живота. Панчић је био зачетник планинарства у Србији и први планинарски водич. О животу и дјелу Јосифа Панчића, објављено је преко 100 научних радова и расправа.

Велику љубав према српском народу и науци, Панчић је исказао у својој жељи да буде сахрањен на Копаонику. Жељу су му испунили планинари Србије и САНУ 1951. године, када су земне остатке његове, и супруге Милеве, сахранили у ковчегу од Панчићеве оморике у маузолеју, на врху Копаоника који од тога времена носи име Панчићев врх.

Сагледавајући услове под којима се Јосиф Панчић бавио истраживањима и на који начин је путовао по Србији без жељезнице и са слабом путном мрежом, мора се изразити поштовање и дивљење великану наше науке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: