Велике српске љубави: Пјесник и „жена већа но све жене“ – Jован Дучић и Јованка Јовановић

Пјесник који је написао да је пољубац сусрет највећи на свијету имао је много љубавних авантура и веза. Више заљубљен у љубав као осјећање, у жену као појам кроз који пролазе многе жене, подарио нам је неке од најљепших стихова у српској књижевности.

Љубав је за њега потреба као вода и ваздух. Ако не воли неку одређену, волеће имагинарну жену, али свака честица његовог тијела и ума биће натопљена љубављу.

„Од мог привиђења ти си цијела ткана“, пјева жени коју прави од својих снова, од раштрканих мисли које повезује у предивне стихове. У реалности више је он повређивао жене него што су оне њега. Јурећи за својом визијом оне која ће бити савршена, као да је ове телесне и присутне кажњавао што не могу да испуне његов етерични сан.

Јованка Јовановић ушла је у његов живот 1910. када су се случајно сударили на вратима у атељеу вајара Томе Роксандића. Она је имала ту љепоту која је пјесника опчињавала, љепоту на којој је била сенка туге. Била је лијепо и пажљиво обучена, али без шминке и накита, природност је извирала из сваког њеног покрета.

Највећи накит су јој биле очи, крупне и тамне, личиле су на драгуље којима треба повратити сјај. Кратак сусрет, неколико уљудних ријечи и она је отишла. У атељеу је остао Јован, као громом погођен, питајући се да ли је то била жена или привиђење. Знао је да није само сан, иза ње је остао мирис, не мирис парфема него мирис жене која тражи љубав.

Довољно је имао година и жена и умео је да препозна оне које су искусне у љубави, оне којима је љубав играчка и забава, жене вичне мушкарцима; било је и оних које су му се одавале и предавале на први поглед, оне код којих је све било јасно одмах на почетку. Неке од њих су биле неискусне, везивале се за њега као једро за катарку, грчевито се држећи и очекујући спас. Све оне су му дале понешто и он их је волио тијелом и страшћу, али његов дух ниједна није дотакла. Ова је била посебна по облаку сете који је вукла са собом.

За њу ће касније писати да је „Жена већа но све жене“ и створити циклус „Пјесама љубави и смрти“, стихове у којима су страст и чежња готово опипљиви.

Јованка је била из честите али осиромашене породице гдје су је родитељи гурнули у сигурност брака са седамнаест година. Значајно старији и добростојећи зет био је гаранција да ће Јованка живети удобан живот имућне жене цијењеног Тасе Тодоровића, инжењера. И било је тако. Јованка је имала све што би свијет пожелио. Мужа који је воли, кућу пуну свега, двоје мале дјеце. Све је то имала дању, када је људи виде.

Ноћи су биле тешке и дуге; није успјела да заволи мужа, чак ни њена младост којој је потребан физички додир није могла да премости празнину између ње и тог мушкарца који јој је одабран за мужа.

Помисао да ће цио живот да проведе тако, волећи само своју дјецу, да ће се угасити жена у њој пре него што је то заиста и постала, то је оно што је Дучић видио као тугу.

Ништа тако не освоји мушкарца као улога спаситеља. Ништа тако не освоји жену као мушкарац који је спасава од онога што је чини несрећном.

Кажу да је у љубави и рату све дозвољено. Тако су ово двоје уронили у везу као у океан среће и гријеха, у кући гдје су живели Јованкин муж и двоје мале дјеце, а и он улази у кућу Тодоровића као подстанар. Јованка, удата жена са двоје дјеце, била је неснађена као дјевојчица која се први пут заљубљује, што и јесте било тако.

Први пут спознала је истинску страст и другачију љубав од оне коју је имала до тада. Разапета између два мушкарца у истој кући, једног је вољела и морала да крије, а са другим је имала дјецу и морала да глуми породичну срећу. Украдени тренуци и додири у страху, сакривени погледи и дрхтање руку, лопови без крађе и грешници по законима и небеским и земаљским, то су били Јован и Јованка.

Од заноса у пјесмама остао је прилично горак укус у „Благу цара Радована“. Можда је та горчина проузрокована Јованкиним прекидом везе, јер ни данас се не зна ко је кога оставио, ко више није могао да издржи. Вјероватно је то урадила Јованка, којој су посвећени ови стихови:

Чекасмо се дуго, а кад смо се срели,

Дала си ми руку и пошла си са мном.

И идући стазом нејасном и тамном,

Искали смо сунца и среће смо хтели.

Обоје смо страсно веровали тада да се бесмо нашли. Но ми нисмо знали

Колико смо били уморни и пали

Од сумња и давно преживљених јада.

И занавек, тако, кад се растадосмо,

Стежућ своје срце рукама обема,

Отишла си плачна, замрзла и нема,

Ко што беше дошла: тужно и полако.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: