Велики пројекат нациста да се Руси као народ униште
1 min read
Мартин Борман, Хитлеров лични секретар Фото Из књиге В. Медински "Рат и митови СССР" / Новости
Пише: Владимир Медински
После рата живео је у Немачкој извесни немачки професор, агроном Конрад Мајер. Тих човек посвећен науци. У Хитлерово време био је у служби у Рајхскомесаријату за јачање немачке државности (на чијем је челу био Химлер лично) и напредовао је у звању СС до оберфирера (према нацистичкој табели чинова – испод Милера, али изнад Штирлица). После рата се појавио пред Нирнбершким судом. Али се – извукао. Наводно је руководио одељењем за планирање, пројектујући на који начин ће се обнављати ратом разрушене територије. На крају су га пустили на слободу право из суднице.
У извесном смислу, професор Мајер тада у Нирнбергу није лагао. Јер он сам заиста није никога ни вешао ни спаљивао, већ се бавио чистом теоријом – био је научни руководилац великог пројекта под називом Генерални план „Ост“. Taj назив је био познат и провлачио се на суду, али сам план се негде затурио. Из неког разлога пронађен је у федералном архиву Немачке тек крајем осамдесетих година ХХ века. А постао је доступан у дигиталном облику тек у децембру 2009. године. До тада су се само у фрагментима овде-онде појављивали делови докумената, директива, пропратне белешке везане за план „Ост“, из којих су се, истина, већ назирале контуре послератног устројства света на немачки начин. Данас се овај рад може прочитати у свој његовој немачкој темељитости, заокружености и „лепоти“.
Интересантно је да сам производ есесовског Државног плана, будући да је реч о досадном и готово полунаучном документу, у први мах не оставља застрашујући утисак. Неопходно га је пажљиво ишчитавати. Овде се исељава 31 милион људи, онде 25 милиона, а тамо 30 милиона. Треба ослободити земљу за немачке досељенике. Опростите, а куда се исељавају? На Урал. У Сибир. Али не брзо и не у исто време – многи ће у том процесу умрети. Или ће бити убијени.
План је детаљно разрађен само за првих неколико година, обележене су територије, временске одреднице. Даље је план „Ост“ ваљало развијати у складу са постигнутим резултатима.
А ево ради чега би било корисно да са планом „Ост“ упознамо неке наше пријатеље у суседним земљама, у којима данас најчешће слушамо о томе да су Хитлер и Стаљин једно те исто. За исељавање са сопствене територије у шестој фази, примера ради, било је предвиђено 95 одсто Пољака, 50 одсто Естонаца, 70 одсто Летонаца, 85 одсто Литванаца, 50 одсто Француза и Чеха.
Сви они, услед генетске инфериорности, према мишљењу научника у униформама са лобањама на реверима – „нису били прикладни за германизацију“, те стога нису могли претендовати да се сврстају у господску расу.
Изволите у Сибир, господо Естонци! Вас ће стерилисати, госпође Летонке! Вас ће једноставно стрељати, панови Пољаци! И тако даље – све до комплетног решења територијалног питања.
Генерални план „Ост“ је више пута дорађиван и пооштраван, сходно успесима на Источном фронту. Варијанта коју су Немци напослетку штампали потиче из јуна 1942. године.
А почев од 1943. године Немачка је морала да размишља како да задржи своју територију. План је постао депласиран. Али њему припада низ веома интересантних докумената са којима бих неизоставно желео да вас упознам.
Једини доказ постојања плана „Ост“ на Нирнбершком процесу били су само „Коментари и сугестије на Генерални план ‘Ост’ рајхсфирера СС армије“, које је 27. априла 1942. године потписао Е. Вецел – начелник одељења колонизације Прве главне политичке управе „источног министарства“. Под ознаком „супертајно“ налазио се обиман документ, који нам данас изазива најтужније асоцијације.
Вецел пише о томе „на који начин је могуће очувати немачку доминацију на дуге стазе пред огромном биолошком снагом руског народа“. Познавање овог документа тера нас да се замислимо над тиме колико су заправо аморалне многе реалије које су за нас данас потпуно уобичајене.
Доктор Вецел почиње, онако како треба, навођењем ставова својих „научних“ претходника. Тако је, на пример, познати немачки научник проф. Абел „видео само следеће могућности решења овог проблема: или потпуно уништење руског народа, или германизацију оног његовог дела који има очигледне одлике нордијске расе. Ти веома озбиљни Абелови ставови заслужују велику пажњу. Ствар је пре свега у томе да Русе треба уништити као народ, изоловати их“.
Први корак у успешном уништењу Руса као народа јесте њихова изолација. Сепаратизам, укључујући и регионални, одсуство централизације, „вертикале власти“, непотчињавање Москви. Зар нисмо све ово гледали у блиској прошлости? У крајње дивљачкој и крајње стихијској форми?
Ох, та пресита Москва! Ти крајеви препуни лењиваца! Вечно ривалство између Москве и Питера, потцењивачки однос вековних суседа једних према другима: Молдаваца и Украјинаца, Татара и Башкира, Белоруса и Литванаца, Јермена и Азербејџанаца“
Звучи познато?
Пре свега треба обезбедити поделу територије на којој живе Руси на различите политичке области са сопственим органима управе. Народ који живи на тим територијама треба убедити да се ни у каквим околностима не ослањају на Москву. Русу из Горковског генералног комесаријата мора бити усађен осећај да се он по нечему разликује од Руса из Тулског генералног комесаријата. Нема сумње да ће такво административно парчање руске територије и планско издвајање засебних области бити један од начина за борбу против јачања руског народа.
Снижавање нивоа културе, примитивна оријентација на потрошачки модел понашања. Све се то даноноћно намеће путем телевизије, сјајних часописа и жуте штампе. Зар не? Доктор Вецел би био задовољан. Примитивни полуевропејци су савршени робови.
Важно је да већина становништва на руској територији буду људи примитивног полуевропејског типа. Тој маси расно инфериорних, глупих људи, како показује вековна историја тих крајева, неопходно је да имају некога ко их води.
Ево још неколико докумената из исте области. Од познатијих „стручњака“. Укратко. Мартин Борман: „Никако не смемо допустити месном становништву могућност високог образовања. Ако направимо такав пропуст, сами ћемо себи створити у будућности противнике. Због тога је сасвим довољно да се локално становништво, укључујући и такозване Украјинце, научи само да чита и пише. Уместо садашњег ћириличког алфабета у будућности у школама треба увести учење латиничког писма.“
А на све то Адолф Хитлер је рекао:
„У руске градове нећемо улазити, они треба потпуно да изумру. Нисмо ми никакве дадиље, немамо никакву обавезу у односу на тамошње становнике. Поправљање кућа, уништавање вашки, немачки учитељи, новине? Не! Најбоље ће бити да отворимо радио-станицу коју ћемо контролисати, а што се осталих ствари тиче, биће им довољно да познају саобраћајне знаке, како би нам се склањали с пута!“
Прочитајте још:
Перм – руски град од кога почиње Европа и град гдjе се ‘’праве’’ рубље
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Душан Буковић:
ПРОТИВСРБСКЕ ОДЛУКЕ КОМИНТЕРНЕ, ХИТЛЕРОВОГ НЕМАЧКОГ РАЈХА И НАТО ПАКТА ПОД ОКРИЉЕМ САД
Ради историјске истине ваља рећи, да су се Коминтерна, Хитлеров Рајх и злочиначки НАТО пакат под окриљем Сједињених Америчких Држава нашли на истом противсрбском програму у удруженом злочиначком подухвату у трагичном двадесетом столећу. Имајући на уму, да су Немци распарчали етничку територију србског народа по пројекту Коминтерне, Форињ офиса и Интермаријума и дали је својим савезницима Хрватима, Албанцима, Бугарима и Маџарима, као што су урадили крајем двадесетог столећа и њихови настављачи у Сједињеним Америчким Државама под окриљем злочиначког НАТО пакта. При томе потпуно су поступили по тезама хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, Интермаријума, Форињ офиса и тзв. Светске федералне владе чије се седиште налази у Сједињеним америчким Државама. Немци су становнике Црне Горе прогласили за посебан народ, у становништву Јужне Србије видели су Бугаре. Такође, Немци су у свему прихватили хрватску усташку тезу да на подручју тзв. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од србске Војводине Немци су хтели да направе нову државу која би се звала “Dunauland”. Такође, дали су Албанцима србске историске покрајине Косово и Метохију, што им је дала и србофобична Комунистичка партија Југославије. Немци су били против краља Петра II и монархије, као и тзв. „велики кадрови“ Коминтерне и тзв. „велики изабраници“ САД и Велике Британије, председник Фрeнклин Рузвелт и премијер Винстон Черчил…
У овом контексту, имајући у виду, да се тзв. „српски“ комунстичко-интернационалистички програм у потпуности поклапао са немачким, великохрватско-интермаријумским, фабијанским, бундистичко-бољшевичким у свим конгресним и земаљским коференцијама, резолуцијама и одлукама, да на линији отвореног дефетизма разбије Југославију и србску етничку целину.
У комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:
“1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, ЦрнеГоре, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију…
Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, стр. 6).
С обзиром да је тзв. „српским“ комунистима интернационалистима совјетски диктатор Јосиф В. Стаљин одредио карактер, тактику и стратегију Комунистичке Партије Југославије, која се морала безусловно проводити по цену цепања државе. То је јасно подвучено и изражено у чланку “Стаљин и наш раднички покрет”, објављеном у партијском илегалном органу “Комунист” , Год. IV, бр. 2, за 1940. годину, где стоји:
“Друг Стаљин је одредио карактер револуције у Југославији. Друг Стаљин је поставио темеље наше политике по националном питању… Друг Стаљин је поставио основе за оцену карактера предстојеће револуције у Југославији. Владајуће гледиште по томе питању у нашој партији у првој половини двадесетих година, састајало се у томе да се Југославија налази непосредно пред пролетерском револуцијом… Када нас је друг Стаљин учио, да полазна тачка нашег националног програма буде Совјетска револуција у Југославији, да без свргавања буржоазије и победе револуције национално питање не може бити колико толико задовољавајуће решено. Он нас је истовремено упућивао да ће се епоха довршења буржоаско-демократске револуције извршити под заставом Совјета, под заставом демократско-револуционарне диктатуре радника и сељака. Он нам је објаснио да та епоха довршења буржоаско-демократске револуције носи у себи нагли прелаз у пролетерску револуцију, поред осталог и због тога што једино пролетерска револуција може режити национално питање…” (Види: Стаљин и наш раднички покрет, “Комунист” – Огрган КПЈ, Год. IV, Бр. 2, за 1940).
Полазећи од чињенице да су Коминтернин и Хитлеров програм остварили свемоћни западно-европски и амерички тријалисти-империјалисти крајем двадесетог столећа под окриљем злочиначког НАТО пакта и да су трајно осакатили и очистили извесне србске етничке и историјске пределе на подручју бивше и неблагодарне Југославије у којој су успоставили своје марионетске структуре ради освајачких и дугорочних планова и намера – Long term policy.
Није тајна да је на противсрпском програму радио између осталих европских и америчких империјалиста-тријалиста и Џорџ Ф. Кенон, који се 90-тих годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичко-тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Кенон је познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске комунистичко-фашистичке политике, коју је водио великохрватски хегемониста, диктатор Јосип Броз Тито, који данас труне у фараонској могили, у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду на срамоту јуначке Србије. Кенон је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993”, између осталог, рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Карнеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” ( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
Такође, ради историјске чињенице указали бисмо да су Немци желели и уништење братског словенског руског народа што се јасно види кроз дело француског публицисте Рајмона Картјеа, које је објавио под насловом “РАТНЕ ТАЈНЕ ОТКРИВЕНЕ НА СУЂЕЊУ У НИРНБЕРГУ”, где дословно стоји:
“ На то питање одговара један меморандум од 2 априла 1941 године (докуменат 1.017 П.С.). Требало је да Русија буде рашчлањена и подељена на седам држава.
Немачки гео-политичари, који су давали Хитлеру савете, узимали су најпре у обзир Велику Русију, тј. Централну област чије срце представља Москва. Та област је још у доба првих царева представљала срж и оружје руске моћи, огромну ћелију из које је никао панславизам. Било је неопходно ослабити је. Предвиђене су три могућности:
1) Тотално уништење јеврејско-бољшевичке управе, без настојања да се она замени једном модерном и интелигентном управом;
2) Економско ослабљење које треба да буде постигнуто конфискацијом складишта, индустриских постројења и транспортних средстава;
3) Прикључење широких подручја суседним политичким и административним јединицама: Украјини, Белорусији и Донском Базену.
‘Белорусија и Дон су, стоји у немачком документу, сиромашне и заостале области.Оне не забрињавају Рајх и зато није штетно оснажити их и повећати под условом да се држе под надзором. Услед тога, Белорусија треба да буде повећана прикључењем области Калињина, а Дон прикључењем области Саратова. Москва ће се наћи тако на двестапедесет километара од границе Велике Русије.’
Украјини се намеравало дати, у границама могућности, право На аутономнинационални живот. Намеравало се да се претвори у економски и политички вазалну државу и укључити је у црноморску унију. Поверила би јој се двострука, часна и поверљива мисија прехрањивати Рајх и константно држати Москву у шаху.
Друго подручје узимано у обзир био би Кавказ. Његова етничка и језична шароликост је огромна. Услед тога, било је лако поделити га на велик број малих суверених државица обједињених магловитом федеративном везом. Међутим, Баку и његова територија богата петролејом требало је да остану, на овај или онај начин, под немачком контролом.
Од Средње Азије и Туркестана Немци су хтели да начине једну муслиманску државу, која би била савезник и помоћник Великог Рајха. Та држава, стоји у документу 1.017 П.С., пружаће могућност вршења притиска и представљаће евентуалну оперативну базу против Индије.
Преостале су балтичке области, Остланд, то јест целина територије коју захватају Литванија, Летонија и Естонија. Требало би, стоји у меморандуму, извршити пребацивање знатног дела летонске буржоазије и инфериорних класних група Летоније ка центру Русије.
Затим ће се приступити насељавању отпорног становништва немачког порекла. По уклањању непожељних елемената биће могуће издвојити белик број колониста од поболшких Немаца. Може се такође предвиђати и насељавање Данаца, Норвежана и Холанђана, па чак – после победничког завршетка рата – и Енглеза. У току једне или двају генерација та нова област немачке колонизације моћи ће бити укључена у Рајх.’
Немачка победа требало је, дакле, да има за последицу потпуно уништење моћи Словена. Услед тога она је требало да доведе до огромних територијалних измена и џиновских покрета народа. Ни запад Европе није био поштеђен. Немачка би раселила мале државе немачке расе, као Холандију и Данску, у циљу пребацивања њиховог становништва у источне степе. А Енглези сигурно нису ни помишљали на то да им је одређена улога сарадника у експанзији германизма у Литванији Естонији…” ( Види: Рајмон Картје, Ратне тајне откривене на суђењу у Нирнбергу, Београд, 1951, стр. 184-185).
Српском кнезу Алекси Ненадовићу није требало много па да се увери да нам нико од
западно-европских империјалиста-тријалиста није био пријатељ. Он је то посебно нагласио у једном разговору са аустриским официром Михаљевићем. Разговор је објавио у “Мемоарима” његов син Матеја, који дословно гласи:
“ Михаљевић понуди све официре да остану у царевој служби, и да ће сваки своју плату уживати. Мој отац рекне Михаљевићу: ‘Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на
моју очевину, где сам се родио’. Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: ‘А зашто, Алекса, ти нећес да останес у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном ванжирати, а заклео си се да ћеш нашем цару веран бити?’ Мој отац одговори: ‘Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други’ учени’ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује’. – Михаљевић: ‘Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити’. – ‘Ја’ рече, ‘то Србину кажем а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати и сваком’…” ( види: Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд, „Библиотека Српски Писци“, без год. изд. стр. 36/37).
Један сличан разговор, који је вођен између Његоша и једног енглеског Лорда за време њиховог сусрета у Напуљу навео је Љуба Ненадовић. Лорд је тражио да му Његош напише нешто на слици, коју му је дао. Његош је Лорду одговорио:
“…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’. – Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У наш Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…” (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Види: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186).
Имајући на уму да је туркофилски, промуслимански, римско-католички, идолатриски, окултни, езотериски, темпларски и корпоративни естаблишмент
у Ватикану, Бечу и Паризу, као и протестантски у Лондону доследно подржавао муслимане и 1912. године и Турску империју против православних хришћана.То сведочи између осталих публициста и Ентони Род (Anthony Rhodes ) у књизи коју је објавио под насловом “The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922”, где између осталог, стоји:
“Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је
своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.
Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волео Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хричћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.
Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” (Види: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 i 268).
Човек снује, Бог одлучује…
Rusi, pustite vi Hitlera i naciste, to je prošlo, okrenite se anglosaksoncima (Amerikancima i Englezima) koji su mnogo perfidniji, podmukliji, pokvareniji, a koji su preko zločinačkog NATO pakta značajno usavršili sve ove metode o kojima su govorili nacisti.