Велики српски војвода Петар Бојовић: Ухапсила га ОЗНА, а комунисти забранили присуство његовој сахрани
1 min read
Војвода Петар Бојовић
Припремио: Миомир Ђуришић
На данашњи дан, 20. јануара 1945. године умро је српски војвода Петар Бојовић, учесник у свим ратовима од 1876. године до 1912. године, када је унапријеђен у чин генерала. Од 1915. године био је начелник Генералштаба, а у септембру 1918. године командовао је српским снагама у пробоју Солунског фронта, послије чега је добио чин војводе. Војвода Петар Бојовић, рођен у Мишевићима код Нове Вароши 1858. године. Најбољи ученик, првак у својој класи, бриљантан теоретичар. Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде. Мијењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је постао командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, послије којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у битки на Брегалници. У Првом свјетском рату је био командант Прве армије до рањавања. Када је донијета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915. године) постављен за начелника Врховне команде. Поднио је оставку начелника Врховне команде јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта.
Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у битки код Доброг поља. Због ратних заслуга септембра 1918. године добио је чин војводе. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС 1921. године. Због предлога да се оформи Врховни војни совјет, који би оцјењивао и постављао кадар, је пензионисан. Био је то предлог којим се залази у компетенције Врховног команданта — краља а овај то није могао да му опрости. Петар Бојовић, живио је у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. године и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије.
Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. Након окупације, Њемци су покушали да искористе и злоупотријебе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посјетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је њемачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да цијеним сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбиједите да док окупација траје праг моје куће не пређе њемачки војник, а ја се обавезујем да за то вријеме нећу из куће изаћи.“
Њемци војводу за све вријеме рата нијесу дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог свјетског рата. Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА.
Упали су у кућу војводе Петра Бојовића. Кад су ушли, примијетили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био “краљев војвода” била је довољна да примијене силу: најприје су шутирали његову војводску шапку, а потом су, послије грубих ријечи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Војвода Петар Бојовић је притвору мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо. Остало је и забиљежено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под пријетњом да ће бити ухапшен и кривично гоњен свако ко дође на сахрану.
Извор: Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Poučan tekst i jedan od razloga zašto smatram da je Srbija okupirana zemlja od 45-e godine. Sve istorijske činjenice, pa i ovaj podatak o Petru Bojoviću, ukazuju da su „oslobodioci“ sa prostora NDH i italijanske okupacione zone, upali u Srbiju kao hijene, po oslobodjenju iste od strane sovjetske armije! Posle su prićali da su je oni oslobodili. 80 godina se ovde uče sve laži a to traje i dalje.
ЈЕДНО ЗНАЧАЈНО ДЕЛО БОРИСАВА ЈОВИЋА
Најзад, после дугог низа година трагања за било каквим прихватљивим објашњењЕм најтеже српске трагедије у нашој историји која нас је снашла у трагичном ХХ столећу , недавно сам добио једну веома интересантну и солидно написану студију Борисава Јовића „Велика превара – Како су Срби изгубили век“, коју је издао „Службени гласник“ у Београду 2020. У Јовићевој студији има доста корисних података. Тако у погледу буржоаског најамника, великохрватског фирера, Павелићевог емисара Јосипа Броза тзв. „Тита“, који је био у току Другог св. рата на Павелићевом задатку, да у Србији покрене грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаску –демократску“ револуцију, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају „српски“ комунистии-интернационалисти и полтрони на срамоту јуначке Србије.
Захваљујући Јовићевом делу, данас боље разумемо зашто су тзв. „српски“ комунистички полтрони дозволили великохрватском фиреру Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да припреми Југославију за распад и грађански рат током деведесетих година трагичног ХХ столећа. Зато бисмо не улазећи ни у какве друге коментаре репродуковали извесне делове из Јовићеве књиге да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.
Стр. 19-20: „Распад Југославије био је планиран и пажљиво изведен, али су његови идеолози и реализатори моћном пропагандом вешто скривани, покушали да злочин припишу српском народу. Српски политичари су својим често погрешним и недовољно промишљеним одлукама и понашањем у критичним ситуацијама, од оснивања до распада заједничке државе, само олакшали непријатељима српског народа да остваре своје мрачне циљеве…
Показало се, пре свега, да је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима 1918. године била велика грешка…
Међутим, пошто је таква одлука донета, а српски политичари су могли да виде понашање Хрвата и Словенаца, били су дужни да буду опрезни, да не дозволе да српски народ буде изигран у политичком натезању са лажним савезницима, да изгуби и оно што је његово.
Нажалост, управо се то догодило. Управљање државом су преузели они који су желели да је разбију, Хрвати и Словенци. Српски политичари су дозволили себи да буду потпуно маргинализовани и да изгубе сваки утицај на судбину државе и народа. То не могу да оправдају никаквим историјским околностима.
Нелојалан однос Хрвата и Словенаца према заједничкој држави, а нарочито чињеница да су Хрвати дочекали Хитлерове окупационе снаге као ослободиоце, да су основали квислиншку НДХ и да су вршили масовне злочине над Србима, код српских политичара нису изазвали потребу да схвате шта се дешава у заједничкој држави, да је начињена грешка толико велика и очигледна, да је хитно треба исправљати. Упркос томе српски политичари су се и даље заносили заједништвом. То је омогућило да власт у земљи преузму комунисти руковођени са Хрватима и Словенцима и да је задрже до распада Југославије.
У Србију је 1941. дошао један Хрват, Јосип Броз, да буде на челу српских партизанских јединица које су се бориле против окупатора. То је прихваћено као да са Хрватима нема никаквих несопразума, као да је Хрватска искрени члан заједнице, иако је основала своју усташку државу НДХ и вршила масовни покољ Срба. А посебно имајући у виду одлуке IV конгреса КПЈ: да је Југославија вештачка творевина коју треба растурити на више малих националних држава и да је српски народ експлоататор осталих југословенских народа, што треба спречити. А Јосип Броз је био генерални секретар КПЈ, тако се и представио кад је дошао у Србију.
О томе, очигледно, нису довољно размишљали. Али је читав ток историје кренуо у правцу који нас је на крају довео до онога што нас је снашло деведесетих година прошлог века. Јосип Броз је у читавом периоду своје активности, и у току ослободилачке борбе и у току мирнодопског развоја Југославије, свесрдно радио на остваривању поменутих одлука IV (Дрезденског) конгреса КПЈ, узимајући у обзир и одлуке Сплитског пленума КПЈ о одлагању растурања Југославије до победе над фашизмом. При томе није бирао време ни средства да постављене циљеве оствари…
Организовао је Друго заседање АВНОЈ-а на коме су донете одлуке пресудне за будућност. То је пре свега преузимање врховне власти, цивилне и војне, коју није испуштао из руку до краја живота…“
Стр. 22: Све је то у суштини било остваривања одлука Дрезденског конгреса КПЈ, којима се српски народ кажњава због наводне раније експоатације других малих народа.
На остваривању друге одлуке из Дрездена, растурању Југославије на више малих националних држава, Броз је упорно радио од уставног формирања република до стварања уставних услова за њихово осамостаљење.
Свака промена устава Југославије, а било их је више, повећавала је власт република, а умањивала надлежност савезне државе. Српско руководство није примећивало да се ради на растурању Југославије са трагичним последицама по српски народ.
Седамдесетих година прошлог века Броз је дао налог Кардељу, Словенцу који је кројио све југословенске уставе, да се уради нови устав у коме ће право народа на самоопредељење бити замењено правом републике на отцепљење. Тако би Хрватска могла да се отцепи са територијама на којима вековима живе Срби. Ти Брозови захтеви су били испуњени уставним решењима из 1974. године. Србија није ставила примедбе, мада је могла да онемогући усвајање таквих решења…“
Стр. 37: „Политички обезглављени српски народ, традиционално слободољубив и спреман да се бори за своју отаџбину, притиснут злочинима са свих страна и спреман да се бори против њих, прихватио је вођство једног странца, Хрвата Јосипа Броза, не знајући његове крајње намере и циљеве, као ни то да је он српски народ сматрао еспоататором других народа у Југославији и да му то треба ускратити. Српски народ није имао појма о његовим далекосежним идејама обесправљивања српског народа, кога је вешто упрегао да се и сам бори у корист своје штете.
Јосип Броз је од српског народа сакрио чињенице о масовним злочинима усташа над Србима да не би видели свог најопаснијег непријатеља. Скривајући усташке злочине, у први план је истурен великосрпски национализам као главна опасност по Југославију, коју је планирао да растури на више малих државица на штету Србије и српског народа. Српски народ је трагично, али успешно, заокренут од борбе против стварних непријатељљ, на борбу протв самога себе, што се на крају завршило распадом Југославије и Србијом као највећим губитником…“
Стр. 38: „Усташка НДХ окомила се на српски народ у Хрватскох горе и више него што се Немачка била окомила на Јевреје и починила је теже злочине него Немачка у логорима које је правила по Европи…
У Хрватској су усташе спровеле програм геноцида и етничког чишћења на најбруталнији начин, пре свега у највећем логору Јасеновац.
Јасеновац , у коме је убијено преко 600.000 Срба, Јевреја и Рома, није био једино место масовних убистава. Срби су масовно живи бацани у јаме, у којима су мученички умирали, убијани су у црквама и на другим местима где су се окупљали покушавајући да нађу заштиту.
Јосип Броз никада није ступио у конфликт са усташама због оваквог односа прем Србима. Нити је икада покушао да ослободи заробљене у логору Јасеновац. Нити је икада посетио Јасеновац после рата. Ваљда би морао да осуди злочинце, а није могао јер му је одлуком IV конгреса КПЈ било наложено да сарађује с Павелићем ако буде потребно…“ (Види: Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век, друго проширено и допуњено издање, „Службени гласник“, Београд, 2020).
SLAVA MU I HVALA. KOLIKO JE HRABRIH, PLEMENITIH I PAMETNOH SRBA STRADALO OD KOMUNISTIČKE IDEOLOGIJE ILI TI SEKTE, NE ZNA SE BROJ. OSAKATILI SU SRBIJU I U LJUDSTVU, I U KULTURI, I GEOGRAFSKI. DAĆE BOG DA SE UMNOŽIMO I SLOŽIMO INAČE NAM NEMA NAPRETKA
Војвода Бојовић је de facto убијен од стране комуниста.Спавате ли мирно комуњаре?
Zlikovci nemaju grižu savesti !
Тешка је то срамота за нас Србе, што смо славну историју замијенили за новотарску обману.
Сви носимо ову срамоту на себи, али може и то да се добро искористи.
Све народне слабости и добровољне издаје које смо преживјели и које су нас коштале, као и све неправде које смо од других доживјели и преживјели, требале би да нам послуже као „вакцина“ у надолазећим временима. Сада из искуства знамо колико је што лоше.
Ако Бог да, требало би да смо ипак отпорнији на лаж и да смо као народ мудрији од наших непосредних предака.
Искустава лоших (ратова, неимаштине и страдања) имамо на претек, само да то претворимо у мудрост и у њој очврснемо.
Један од знакова народног оздрављења је и то што се свим тим јунацима из Првог Свјетског Рата (малим и великим) заиста сада одаје часна захвалност, а и сваки дан се освјетљавају по именима неки хероји и хероине из тог времена.
Војвода Петар је један од Обилића Српског рода и достојан је највишег вјечног спомена у народном сјећању.
To su uradili ĆOPOSLOVENI a ne srbi. To što su imali ista ili slična imena kao mi ne znači da su srbi. Ima naziv za tu bolest „slučajni srbin“. Recimo otac Sonje Biserko ili Nataše Kandić!