Верица, или аплауз опет

Пише: Емило Лабудовић

Лицитира се ових дана и надгорњава око тога ко је и ко су хероји овог корона доба. Углавном се сви слажу да топ – листу предводе љекари и медицинске сестре, али високо се котирају донатори, снабдјевачи, трговци, чланови НКТ – а…., а ту је негдје и мега – популарни премијер који је, гле чуда, наводно претекао неприкосновеног љубимца и шампиона свих анкета о популарности и повјерењу, „оца нације“. Наравно, под условом да онај никшићки аплауз није сада пореметио редослед.

Колико до данас, мој глас је без дилеме имала љекарска струка, од примаријуса па до сервирки и хигијеничарки. Додуше, мала им је фајда од тога, а њихових 400 евра у просјеку ни за ценат није поправило ни то што ноћима нијесам штедио дланове, придружујући се заједничком аплаузу у знак подршке и захвалности. Међутим, задржавајући и даље право да се дивим њиховој пожртвованости и одрицањима, клањајући се до земље њиховој трпељивости која је често на доњој граници самопоштовања, од данас мијењам редослед.

За мене, апсолутни херој овог доба опште оскудице у свему (од маски, алкохола, респиратира, посла, плата и којечега) је госпођа Верица Мараш. За недовољно упућене, госпођа је извршна директорица А. Д. „Плантаже“ из Подгорице. Већ дужи низ година на челу фирме која је још увијек последњи диносаурус некадашње црногорске привреде, госпођа Мараш је у јавности углавном била присутна кроз афере о штимовању резултата пословања и кроз шикану запослених који нијесу хтјели да ћуте о томе. Ту и тамо појавио би се и текст о томе да њена плата није баш у складу са финансијама фирме, али јавност, огуглала на сличне приче и афере, није поклањала превелику пажњу. Надлежни још мање јер је госопођа у првој постави ДПС франшизе. У међувремену, „Плантаже, кажу, све драстичније губе тржишну вриједност (зли језици шушкају да се она намјерно обара да би фирма већ познатом купцу била што јефтиније прдата), али и то је у Црној Гори већ виђено.

Али, ако се у финансије и вриједност дионица „Плантажа“ може или не може сумњати, финансије госпође Верице су ван сваке сумње. И ван памети. Њена плата (по њеном признању) износи 7.367 евра, напабирчи и 751 евро као члан УО ОТП Банке, стиска се у стану од 147 квадрата (не зна се чему јој служе још три мања, од којих су два поклон фирме), вози се у три аута и, гле чуда, нема ни филера у банци. Ако јој је вјеровати, чак ни у оној у чијем је Управном одбору.

Знам и сложићу се са свима који ће рећи да није пристојно вирити у туђи тањир и туђи џеп, а још је непристојније и нехуманије бити завидан на туђу срећу и иметак. И не вирим (подаци су јавни), не завидим јер то није „здраво за здравље“, него се само искрено дивим. Аферим!!! Овакво примање више од свих извјештаја Владе свједочи да смо и „тигар на Балкану“ и на корак до Европске уније, јер ово тешко да има и код њих. Апсолутни шампион и херој овога доба, заслужује френетичан аплауз свих 650 запослених чији просјек плата тешко да претиче онај из здравства.

Корона ће, прије или касније, посустати али сви упозоравају да нас чека још тежа битка, битка за економски и социјални опоравак. „Биће то, рече популарни премијер, најтежа битка у последњих 50 година“ и у то име енергично одби да се свим грађанима подијели по најнижа плата. А мене, нека ми не буде замјерено, све ово подсјећа на ону чувену реплику из серије „Црни Груја“ када се, уочи устанка, Вождов савјетник окупљенима обраћа следећим ријечима: „Браћо, идемо у рат да ратујете! Неки ћете да погинете, а неки ћемо да се вратимо“!

Ко ће „погинути“ не знам, да хоћемо многи – хоћемо, али ће Верица да се врати, гарант. Једним од своја три аутомобила у један од своја чеири стана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: