Верица је тражила још

Пише: Емило Лабудовић

Кад је изгладњели Оливер Твист, своје мршаве дјечје руке и празан тањир испружио према дежурном равнатељу, као гром из ведра неба сиротиштем је одјекнуло: Оливер Твист је тражио још. То што је порција садржавала имитацију чорбе са листом купуса и што би додатна кутлача више задовољила гладне дјечје очи него његов стомачић, и због које, сигурно, сиротиште не би банкротирало, није било оправдање.

Јер, Оливер Твист је тражио још, а то је било незамисливо. А шта је било даље, топло препоручујем да се прочита јер класици су увијек у моди.
Оливер Твист је „јунак“ једног давног доба, али „ЈОШ“ је остало непревазиђена мјера незамисливе људске похлепе за сва времена. И има неки необјашњиви, унутрашњи, порив који стално тјера на још, још, још… Тако је и Верица Мараш, бивша директорица „Плантажа“ недавно тражила још.
За разлику од Оливера Твиста који је умирао од глади, Верица Мараш није гладна. Додуше, једва је састављала крај са крајем са „платицом“ нешто већом од 7 хиљада евра, али да се могло – могло се. Осим те плате, Верица је имала станова, пословних простора и аутомобила вриједних преко пола милиона, али… тражила је још. Јер једно „још“ просто вапи за другим, и тако унедоглед. А, руку на срце, Верица је и заслужила јер су под њеном директорском палицом „Плантаже“ досегле финансијско дно.
Под притиском јавности, Влада је, као већински власник „Плантажа“, наложила Верици да се упристоји и смањи себи плату, што је она и учинила али опет не толико да макар преполови препун тањир. У међувремену, утужена је због пословне бахатости и лошег руковођења и чека на ред пред Вишим судом. Али, умјесто да већ увелико ужива у раскоши шестокреветног апартмана у Спужу, Верица Мараш тражи још. Тражи да јој се надокнади разлика због смањене плате, што је, узгред буди речено, сама потписала.

Али, шта је потпис према незајажљиве потебе за још. А то „још“ би, у њеном случају, требало да изнесе тричавих 300 хиљада евра. Ситница.
Руку на срце, није Верица сама у пустошењу танушног државног буџета. Приличан број њених пајташа се, док су сами себи кројили доламу, обезбиједила ненормално високим отпремнинама, захтјевима за надокнаду наводно неискорошћених годишњих одмора, дневница и којечега још. Али, важно је само да је још.
Схватљиво је, мада не и прихватљиво, да онај који врца мед повремено олиже прсте. Али да захвата кутлачом, мало је много, макар се радило и о Верици Мараш. Толико много да човјеку просто дође да завапи: докле, бре, сток(упљевин)о једна, незајажљива???
И, на крају, згађен Веричиним „још“, присјећам се једне реченице легендарног Павла Вујисића: „Понекад, након сусрета са људима, човјек осјети потребу да пријатељски помилује камен, осмјехне се дрвету и са пуно поштовања скине капу пред магарцем“!
Овоме не треба „још“!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: