Веселин Матовић: Није Устав „свето писмо“

Нико и никада није толико понизио Црногорце као онај коме је пало на памет да им почетком 21. вијека „утемељује идентитет“. И да их, умјесто чуварā Његошевог етичког кодекса, „сердаревића“ и „кољеновића“, учини поклоницима златног телета и сљедбеницима ововремених карго-култова. Ако је идентитет оно што појединца или неку друштвену групу, племе или народ, чини оним што они јесу, оно по чему се идентификују, тј. распознају међу другима, једноставно речено – лик или образ нечији, значи ли то да Црногорци до почетка 21. в., нијесу имали ни лика ни образа?

Или су се, са својим историјским, културним и духовним насљеђем, насталим у српско-православном цивилизацијском простору, показали недостојним етичких и естетских мјерила скупине неокомунистичких грабљиваца (наводних демократа и социјалиста), који су заумили да их, тако незнавене, национално еманципују и просвете, и уз помоћ својих евроамеричких навигатора, преведу у нови цивилизацијски круг, нудећи им, умјесто њихових историјских идентитетских матрица, флоскулу „европске вриједности“?

И да им, прије те иницијације, преименују језик, замијене писмо, преидентификују културно насљеђе, презначе цркву, у ствари – да им испразне њихово име црногорско, „ускрснуло с косовске гробнице“, и да све сведу на страначко опредјељење? И да се онда, у ту празнину усели презир према свему за шта су се њихови преци борили и чему су тежили.

Тако уподобљени и еманциповани, новопројављени Црногорци, установиће своју „обећану“ земљу, као још једну антисрпску и антиправославну испоставу на Балкану, у којој ће, ради сигурности њеног интегритета и суверенитета, бити непожељна вјерска настава у школама, а озакоњени истополни бракови; цензурисан Његош у читанкама, а озваничена химна са стиховима усташе Секуле Дрљевића; неподобна тробојка, застава краља Николе, а полиција обучена у америчке униформе; сумњиво славити Св. Саву, а прихватљиво протежирати „Ноћ вјештица“…

И обоготвориће они ту своју вјечну слободицу, и рађаће се у њој и умирати, све једнако кликујући „Viva vero Montenegro“! Све у складу са њиховом новом духовном и културном профилацијом.

Да би се то постигло, прво је ваљало изазвати раздор у народу, коријенит и трајан раздор, за који нијесу биле довољне политичке и идеолошке подјеле које су тровале Црну Гору током 20. вијека, али је, ипак, нијесу подијелиле на два завађена народа, на два етничка, духовна и етичка антипода. Зато се кренуло од најважнијег у црногорској идентитетској сложеници – од имена језика. Није се могла смислити деструктивнија идеја, ни тежа подвала, нити је ишта друго могло потаћи смутњу, какву од тада имамо у Црној Гори, као намисао да се Црногорцима име њиховог (српског) језика, по коме су се вјековима распознавали међу другим језицима и народима, замијени локалним и колоквијалним именом – својеврсним надимком (примјенком), изведеним од имена државе.

„Надимака се треба чувати и када лијепо звуче. Имена дају Ближњи, по љубави и извјесним регулама, надимке – Други, због нечега друго“ – упозоравао је својевремено проф. Вуко Велаш. Ова ће се истина посебно потврдити на примјеру преименовања српског језика у, до јуче, најсрпскијем дијелу српског етничког и културног простора, које није учињено ни из љубави, ни по регулама (ни језичким ни етичким), него са злоћудном намјером спровођења идентитетског инжењеринга и затирања историјског бића Црне Горе.

Сличан примјер цијепања народа није познат у историји европске цивилизације. С тим се не може равнати ни оно што је учињено у Федерацији БиХ, преименовањем српског, прво у бошњачки, а затим у босански језик. Тамо је, као посљедица османске владавине, вјековима постојала подјела народа на конфесионалној основи, која jе, након крвавих међусобних сукоба, током 20. вијека, резултирала стварањем двије националне и државне посебности, два ентитета, како се у савременој политичкој терминологији идентификују двије аутономије у номинално јединственој БиХ: Републику Српску, са српским православним и Федерацију БиХ, са претежно муслиманским становништвом, које се у међувремену самопрогласило бошњачким народом, па је у том дијелу постојало неко, макар донекле разумљиво, оправдање преименовања српског у бошњачки језик.

Овдје, напротив, није било ни конфесионалне ни националне подјеле, макар што се тиче доминантног дијела становништва, а камоли сукоба по тим основама. Овдје је изазвана подјела истородног, истовјерног и истојезичног народа у административно монолитној држави, тако што се, по партијском задатку, један његов дио декларативно одрекaо историјског и прихватио задато му политичко именовање свог националног и језичког колективитета.

Нажалост, та злоћудна концепција, која је од Црне Горе направила једно од најконфликтнијих друштава у Европи, није поражена поразом ДПС режима, 2020. године. Закључана у највишем правном акту државе, који је немогуће откључати јер је режим понио кључ са собом (па се сад његови челници, иако поражени, смјешкају иза спуштених завјеса, увјерени да ће тако заувијек и остати), она ће и даље тровати Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила.

Наравно, иако је прошло више од петнаест година од његовог доношења, творци актуелног црногорског Устава никада нијесу разјаснили на основу којих су критеријума тзв. црногорски језик прогласили „службеним“, а српски смјестили међу језике „у службеној употреби“, заправо – у групацију језика „мањинских народа“ и мањинских националних заједница, нити су било гдје дефинисали (ни категоријално ни функционано) појмове „службени језик“ и „језик у службеној употреби“, нити су било како прецизирали њихову статусну диференцијацију. Рецимо, нико још не зна када је, у којим ситуацијама, српски језик, на основу додијељеног му уставног статуса, у „службеној“ употрби а када то није.

Па ипак, на основу такве, правно, логички и семантички неартикулисане уставне одредбе, у ствари, политичке директиве, услиједиле су измјене законā из области образовања у којима се тзв. црногорски језик установљава као наставни језик у школама а, сходно томе, именује се и главни наставни предмет, прво као „црногорски језик и књижевност“ (2010), а затим, по наводном споразуму врха сада већ бившег режима с лидерима тадашње опозиције (2011), као „црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност“. Након тога, име српског језика напрасно нестаје не само из тако успостављеног имена наставног предмета него уопште – из рјечника школске омладине. Закон језичке економичности учинио је да се у говорној комуникацији то смишљено недомишљено (вишечлано) именовање веома брзо поједностави и сведе само на његов први члан. Исто се дешавало и када је наставни премет „српски језик и књижевност“ преименован (2004) у „матерњи језик“ (са додацима у загради), тако да већ одавно у говорној пракси младих генерација, али све више и у писаној форми (у медијима и администрацији), егзистира само „црногорски“ или, по инерцији из претходног периода, „матерњи“ језик, као име наставног предмета, али све више и као име наставног језика. То поједностављење прешло је у навику, чак и дјеци изричитих заступника српског језичког именовања, и постало главна подршка злоћудној замисли бившег режима да злоупотребом образовног система име српског језика истисне из овдашње јавне свијести. Једна навика, сто одвика, каже народна пословица.

Процес потискивања српског језичког идентитета у овдашњем школском систему, као, уосталом, и у свим другим просторима, попримио је културоцидне размјере. Година за годином, гнерација за генерацијом – није далеко вријеме када ће (ако се тај процес неким чудом што прије не заустави), име српског језика нестати не само из вокабулара него и из памћења будућих генерација.

У том погледу ништа се није промијенило ни након пада ДПС режима, 2020. године. Неће се ни промијенити све док се у школском законодавству не промијени име наставног предмета, у крајњем – и уставна одредба којом би се српском, као једином природном језику у Црној Гори (осим мањинских албанског и ромског) вратило достојанство службеног језика!

Напротив, иако је тзв. језичко питање већ двадесет година најактивније конфликтно жариште у по много чему поларизованом црногорском друштву, оно је, након пада бившег режима, одједном постало табу тема. О њему нико од званичника нове власти (а већ су се двије владе смијениле) ниједне ријечи досад није казао, ни у Парламенту ни у медијима, премда се оно налази међу најважнијим тачкама у програмима неколико владајућих странака.

Њихове пароле о „успостављању владавине права“, којом даноноћно машу са са ТВ екрана, дјелује, макар што се ових питања тиче, најблаже речено смијешно, да не кажем – цинично. О каквој се владавини права може говорити, ако се не смије ни поменути, а камоли зауставити (или не жели, или не разумије или неће да разумије), дискриминација озакоњена у највишем правном акту државе, а затим и у школским учионицама?!

Није овдје питање да ли нове власти теже да успоставе правну државу, него на каквој основи, на каквом вриједносном систему то настоје остварити. Нажалост, како видимо, премда наступају с флоскулама о грађанској држави и европским вриједностима, борби против корупције и криминала, итд., оне остају доследне етнонационалној концепцији бившег режима, закључаној у постојећем Уставу, којим је, на основу етногенетског експеримента „стварања новог човјека у новој Црној Гори“, установљена правна сегрегација над заступницима имена српског језика, иако су они у тренутку његове објаве чинили двије трећине укупног становништва новостворене државе. Однос према том расколничком закону један је од основних параметара за распознавање не само геополитичке него и виједносне оријентације како политичких партија и других организација тако и појединаца. Јер, умјесто да буде оно што му име каже – устав(а), брана самовољи властодржаца, тај Устав је смишљен да буде вјечна одбрана самовоље аутократског режима Мила Ђукановића и његове политичко-идеолошке доктрине, спремљене да искоријени сваки траг српског идентитета Црногораца. Једноставније казано – онај ко је против промјене Миловог Устава на Миловом је путу, макар Мила извео на губилиште! Па и то заклињање челника нове власти на вјерност том и таквом Уставу, шта је друго до заклињање на вјерност Милу Ђукановићу и режиму који су, наводно, срушили!

Наравно, сви знамо да сада нема могућности за промјену Устава, „најтврђег“ (најтеже промјењивог) Устава у Европи, како кажу правници, али то није разлог да га сматрамо „светим писмом“ и да одустајемо од захтјева за његовом промјеном.

Уосталом, уколико се на предстојећем попису становништва поново покаже да народ у знатно већем проценту преферира српско него црногорско именовање свог матерњег језика, много шта ће се у том погледу промијенити. Народ, извјесно је, више неће трпјети његово понижавање. Тражиће рјешење, не чекајући неизвјесне промјене уставних одредби. Доста је народу смутње и празноречица о мултикултуралности, мултиетичности, мултиконфесионалности, те „да није важно како свој језик зовемо, важно је да се разумијемо“, и сличних. Нијесмо ми два народа, различитих вјера и култура, али се, нажалост, не разумијемо. Ми се већ двадесет година, нити разумијемо нити смо се о било чему споразумјели. Говоримо ми истим језиком, али откако га различито именујемо, презначене су нам, или презувене, како би се у народу казало, све његове главне ријечи, па их различито и разумијемо.

Захтјев народа за ослобађање имена српског језика из монтенегринских уставно-правних шкрка исказиван је на литијама (а и на многим ранијим протестима у протеклих шеснаест година), са истим поривом као и захтјев за промјеном Закона о слободи вјероисповијести, и био је један од превасходних разлога народног устанка против режима, који је, током тридесетогодишње владавине, Црну Гору претворио у идентитетско буњиште.

Разумно је онда очекивати да новоуспостављена власт (каква год била), управо од тога почне њено уљуђивање.

Иако не вјерујем да ће јој то нешто помоћи, али ће у том послу имати искрену подркшу никшићких професора који су прије 19 година, у знак протеста против тада учињеног насиља над именом српског језика, одбили да изводе наставу у својим школама, и тако зарадили доживотно академско звање отпуштени професори.

Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске бр. 315, Воздвижење 2023. г.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: