Весна на Пркосима

Пише: Емило Лабудовић

Андрић би ово наше вријеме опет окарактерисао оним у „којем паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати“! Вријеме у којем врхунски полицајци дојављују врхунским криминалцима, вријеме у којем су се обогатили најнеписменији само зато што су били бескрупулозне лопуже, вријеме у којем „унуци“ Османа Растодера проповиједају против злочина, а човјек који је финансијски помогао, креирао и реализовао највећи број неподобштина које су Црну Гору завиле у црно, из лондонске сигурности, покушава да тргује својом на рачун слободе својих саученика. Вријеме мрака сваке врсте.

Мраком који још увијек царује над Црном Гором, мраком у којем, из брлога и јазбина последњег људског талога, неподношљиво воња на биједу ума и морални суноврат, опет је одјекнуо подмукли лавеж подтрпезних кучки које, ламентирајући над одласком чувара стада, гризу безубим вилицама гдје и кога стигну. И опет су лавеж и бесомучно цвиљење кренули за трагом оне чије достојанство, морална, људска и патриотска чврстина као маљем туку по њиховој пузајућој и полтронској животној филозофији која се своди на само једно: важно је да је корито пуно. За трагом жене чији је једини и највећи гријех то што је има и што неће да је нема, или, кад већ неће да је нема, да је има по њиховом кроју. Опет је на зубу медијских и НВО шакала Весна Братић.

Писао сам већ о њеним „сагрешењима“ чија се правна и морална квалификација може изразити простом реченицом из народа из којега је: има жена кичму. Ону другу, такође из арсенала дубоког народног искуства, а која подразумијева посједовање органа мушког рода, из поштовања према чињеници да је жена и дама, и то највишег ранга, нећу поменути.

Наравно, нико па ни Весна Братић, није изнад закона и овдје није ријеч о њеном судском прогону, колико год био бесмислен. Ријеч је о бесомучном, нељудском и крајње примитивном прогону којем је, не само неко већ све ово вријеме у којем је присутна у политичком животу Црне Горе, изложена.

И није толико ријеч о њиховом лајању колико о нашем ћутању. А кад кажем „нашем“ мислим не само на нас Србе већ и на све оне који иоле држе до витештва, који макар и у магновењу, у измаглици политичких и националних острашћености, не заборављају да је ријеч о нечијој ћерки и сестри, највећим светињама црногорског моралног кода.
Остављена сама, на вјетрометини белведерске стокупљевине, Весна Братић се отвореним писмом обратила на највише државне адресе. Не толико да затражи заштиту колико да их подсјети да не смију да ћуте. Јер, без обзира на ниво друштвене важности, Весна Братић је грађанин Црне Горе и самим тим неко чија сва људска и политичка права морају бити штићена. Чак и упркос чињеници да не крије да је Српкиња. Или у Црној Гори и даље важи она фашистичка да је Јеврејима, Србима и псима све забрањено, што ће рећи да је над њима све дозвољено.

Не мора човјек да буде песимиста па да предвиди домет и резултат Весниног јавног обраћања. Знам да је и она тога свјесна и да не очекује њихову заштиту. Јасно је да је то био само њен покушај да разбуду успавану јавност оне друге Црне Горе и подсјети да је, колико год разапета на врху Голготе црногорске срамоте, још увијек ту.

И боље је што ће резултат бити такав. Јер, не дај Боже да је они бране. Да су они на њеној страни. Да је под њиховом заштитом. Да јој је „кривица изван најудаљеније сумње“ по Катином метру. Да је ослободи неки судија, миљеник оне друге Весне. Јер, све прође, само срамота остаје вјечна.

Зато, Весна, главу горе. У овом мору безнађа нијеси сама. Овај нељудски мрак којим си окружена само је наговјештај да ће ускоро сванути. Теби и свима нама. А кад сване, њихиве прљаве њушке са којих цуре бале бјеснила показаће се огољене до бесмисла. Они који ти ни по чему нијесу ни до кољена, не могу ти пљунути и досегнути лице.

Све пролази, па ће и ово проћи, а за свима нама ће остати јасан и видљив траг. Људски или нељудски, ствар је личног избора и спремности на жртву, и ни најмање не зависи од хорског лавежа са овдашњих медијских буњишта. А Ти си свој, чојски, сојски и патриотски, давно изабрала и јасно означила. Била си, јеси и остајеш, попут Ћопићеве Марије, жена на Пркосима.

И, што би рекао Владика Раде, „нека буде што бити не може“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: