Вештачка интелигенција наудиће књижевности

• Данас сви пишу. А све мање читају. И све плиће пишу. Да би ови који не знају да читају могли да их схвате.
• Моји хипотетички полазници курса креативног писања били би мучени, али и научени. Пошао бих од оне хамлетовске премисе да морам бити суров да бих добар био.
• Ко се год лати тастатуре, у непријатељском је окружењу. Што дубље пише, дубље улази у андрићевску шуму у којој, зна се, обитава метафизични вук.

Готово да не постоји љубитељ писане речи који је долазио у Херцег Нови а да на главном градском тргу није свратио у сад већ култну Књижару Со, коју је пре 20 година основао награђивани писац Никола Маловић са супругом Викторијом.

Књижару Со метафорично ваља замислити као писану Али Бабину пећину која акценат ставља на праву илити лепу књижевност, те на морске, поморске и бококоторске теме.

Херцегновска Књижара Со, у граду насталом 1382. због трговине сољу, једина је преостала класична књижара у Боки Которској и Црној Гори.

Ми који живимо са књигама и мислимо да у књижевности нема случајности, можемо ли говорити о подударности да се недалеко од Књижаре Со налази Кућа нобеловца Иве Андрића. Сабране подударности дале су нам повод за разговор са Николом Маловићем о његовој књизи „Андрић и ђаво“ која је недавно изашла.

Иако је о Андрићу написано толико, ви сте осетили потребу да кули од објављених књига придодате још једно дело. Шта сте то слушали од мештана о Андрићу што сте хтели да поделите са јавношћу?

Мало тога, јер се ради о фото-новели у драмској форми, у којој се између редова пуних фотографија из Куће говори гдје Андрић у Херцег Новом није био оличење дружељубивости, нити је уживао да му мала средина прати сваки корак. А то, шта су мјештани казивали је – по вјечиту тему иду ли писац и ђаво руку под руку – споредно.

Андрић и ђаво је вероватно једина фото-новела у драмској форми на нашем тржишту. Шта је заправо пред читаоцем?

Радња фото-новеле у драмском облику одиграва се 9. октобра 2011. у башти Куће Ива Андрића у Херцег Новом.

Необична група окупила се поводом 50 година од додјеле Нобелове награде славном писцу.

Групу чине угоститељ, искушеник, професорка српског језика, цвјећарка, бивши ватерполо тренер, инжењерка пејзажне архитектуре, алкохоличар од сорте литар љуте на дан, књижевни критичар, произвођач сира, берберин, директорка Књижаре Со, генерални конзул Србије у Херцег Новом и професор поморачке књижевности на Поморској академији у Котору.

Група има за задатак да докучи да ли је у шуми, симболично каже ли се, Андрића ујео вук, и да ли је као писац до конца живота плесао Игру са смрћу или је пак тај плес он с разлогом све вријеме звао Игра за живот.

Ко је за вас био Андрић и колики је његов утицај на ваше писање, ако га има?

За мене је Андрић био и остао књижевна икона, човјек чија је свака сентенца заслужила да заврши испод стакла или уклесана у камену. Тај човјек је уједно и мистерија, по многим равнима, по конверзијама, самозатајности, по моћи да досегне највише умјетничке висине.

Андрићев утицај своди се на моје доживотно дивљење и на меморисање Пишчевих вербалних дефиниција. Када наш нобеловац каже: „Лакоћа, самопоуздање, снага излагања и чврстина убеђења“ – боље од свих реченица дефинише младост.

Вишеград, Травник, Берлин, Београд – топоними су који су битни за проучаваоце Андрићевог живота. Колико је битан Херцег Нови?

За Андрићеву је књижевност, рекао бих, небитан. Поред мора је немогуће писати, јер је море жив, интелектуални флуид, који исисава вишедимензионална промишљања. У Херцег Новом Андрић признаје да ништа значајно није написао.

Од античких времена до тренутка у коме ствара Андрић, док Пекић пише причу „Мегалос Масторас и његово дело“, док о уговору са оним чије се име не спомиње пише из прве руке Павић, док Селимовић отворено казује да је писање шејтански посао… што ви кажете? Што је писање за вас?

Писање је начин живота. Ако је некада писање имало за задатак да свијет учини бољим, данас му је циљ да писца одржи нормалним. Пишући, човјек даје вербалне дефиниције радњама, стањима и збивањима, које му онда постају јасне, па може да их укршта, те тако схвата како су устројени природа и друшво. Али, пазимо…

Ко се год лати тастатуре, у непријатељском је окружењу. Што дубље пише, дубље улази у андрићевску шуму у којој, зна се, обитава метафизични вук.

Чини се да данас сви пишу?

Пишу. А све мање читају. И све плиће пишу. Да би ови који не знају да читају могли да их схвате.

Како се односите према књигама, понајпре романима који настају брзо а ипак имају велике тираже?

Данас су многи писци познати зато што су познати.

Колико се у неко дјело уложи времена, дуже ће трајати.

Може ли се научити на курсу како се пишу књиге? Може ли се писању приступити инжењерски, и без Бога и без ђавола?

За ово друго не знам, али вам искрено кажем да жалим што нисам као студент београдског Филолошког факултета живио у временима када је било курсева кретивног писања.

Моји хипотетички полазници курса креативног писања били би мучени, али и научени. Пошао бих од оне хамлетовске премисе да морам бити суров да бих добар био. И био бих.

Да ли размишљате о томе може ли вештачка интелигенција да науди правој или лепој књижевности?

Она ће наудити правој или лијепој књижевности у годинама пред нама.

Вјештачка интелигенција не може да науди Андрићу, Пекићу и Павићу, јер ти генији постоје па постоје дјелом, али ће наудити писцима који могу бити дестимулисани алгоритмима који ће све форе свих писаца, домаћих и страних, не само имати у малом е-прсту, не само да ће их укрштати, него ће и производити мисаоне химере.

Само ће велики и независни списатељски умови у времену слома свих нама знаних вриједности моћи да опстану. Питање је да ли ће ико знати да они постоје, јер ће Матрикс рекламирати само своје пулене.

Чега се Никола Маловић највише плаши? Чега се писац Никола Маловић највише плаши?

Катастрофалног земљотреса. Рата. Недостатка пијаће воде.

Писац Никола Маловић се не плаши ничега.

Извор: Бук Хаб

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: