Ветерани врућег асфалта

Пише: Мишо Вујовић

Верујем Богу, а не човеку, верујем савести а не струци, верујем кодексу не правилу, правди не праву, личности не титули, интегритету не ауторитету, уму не звању, души не телу, делу не оделу….
И да не набрајам све оно што масовно обожавамо уз колективно клањање моћи маргине.
Идеал савршености који очекујемо код других са много мањим критеријумима према себи често замагљује реалну процену.
На једној свечаности мој драги пријатељ Веле, жесток момак у младости, човек челичног интегритета – неустрашив али мекане душе видљиве у дубоко сакривеном пламичку топлих зеница, срео је заједничког пријатеља Милоша узвикнувши :
“ Шта ћеш ти овде?”
“ Ја сам са младине стране!”, одговорио је уз смешак Микели.
Званице пристојне са обе стране. Све отмено до перфекције. Нема експлицитног кича и порнографске раскомоћености својствене нашим свадбама.
Са много више укуса и мере него на просечном гламурозном весељу. Нисам љубитељ великих скупова, буке, параде “оскудних” тоалета, помешаних мириса разних козметичких брендова а нарочито лепљивих кармина и шљокица.
Српске свадбе су скуп свега тога, али имају посебну драж. Младенци лепи и заљубљени.
Бенд одличан почиње репертоаром осамдесетих.
За столом седим са нашим јеромонахом из Јужне Америке. Покрива неколико земаља. Знамо се још са његових докторских студија из Солуна. Безмало четврт века се нисмо видели. Хватамо залет. Пенушавац и бордо обојена шљива. Показује ми велелепну копију Грачанице у изградњи у Доминиканској Републици. Неки добри људи су нашој цркви поклонили плантажу кафе и фабрику за производњу дувана. Мој пријатељ показује фотографије томпуса са ликом Николе Тесле. Још нису измислили електронске томпусе. Корона је поспешила конзумацију чистог дувана. Виђох на неком снимку да наша амбасадорка у Загребу тамани томпусе – вероватно превентивно или из навике.
Преко пута је хрватски моћни банкар и произвођач оружја са доста млађом супругом – енергичном дамом која не посустаје за нама у конзумирању одличног италијанског Пинот Гриђа са којим смо наставили након пар залогаја изврсног печења. Први пут ми се дешава да келнер са снебивањем други пут узима напојницу, заслужио је присуством у сваком тренутку поред нас. И та врста скромности се одавно иселила из наших кафана.
“Знаш да сам мало пре срео Вела”,седајући за сто са смешком добацује Милош.
“Рекао сам му да си ту сада ће доћи”.
Прилази Веле у тегет сакоу на за нијансу блеђу мајицу. Ја слично униформисан, мало тамнији. Са црним сакоом на црној мајици. Не подносим кравате, интелектуалну протезу што рече један мој пријатељ.
Наш брат Веле, ведар и насмејан. Ја већ под дозом за пуну радну температуру. Језик мало задебљао, мисли се неразумљиво котрљају утапајући своју тупост у гласност музике.
Не смем да пијем, али понекад треба дрмнути неки течни анксиолитик. Боље се држати кафане него дома здравља. У кафани се суочаваш са разним аспектима сопствене личности у болници само са једним. Наш домаћин Крле блиста као сваки срећни отац – задовољан кћеркиним избором!
Веле, се смеје дечачки. Радосно, са оним неукротивим погледом детињства.
Опасан човек , кажу. Бескомпромисан. Прек. Са битангама вероватно.
Са људима људина. То се осећа, нема ту ништа спорно. Човек са вертикалом и Богом у себи. Вера просветљује и хуманизује човека. Бог воли храброст, посебност и покајање. Ко себе постави на Божји тас за њега има наде.
Господсвено одмерен у ставовима, дипломатски убедљив.
Човек огромне енергије и духовне снаге. Пријатељима је сигурно упориште и уточиште. Тих ненаметљиво благородан.
О њему се испредају приче. О људима са интегритетом највише говоре предрасуде. Оне су попут корова. А коров није лако искоренити. Коров, је отпоран на све као лош човек на савест.
Веле је званица са младожењине стране. Грлимо се братски!
“Ту су Пајо, Мајо и још неки драги људи”, говори тихо Веле. Одлазимо до дела кафане где седи његово друштво, једва препознај Паја хероја нашег детињства о чијим су се подвизима широм Европе, испредале легенде средином седамдесетих и осамдесетих.
Маркантан, наочит, срдачан, Робин Худ нашег детињства изгледа двадесетак година млађи. Поздрављам Маја, поседео. Смирен, срдачан.
“Читам твоје текстове каже Пајо”, глимајући главом. Поздрављам Јоцу, прилази са срдачним осмехом и господсвеном финоћом. Домаћин Јуса ведар и опуштен, човек са специфичним даром за хумор.
Холивуд на наш начин. Стара гарда лавова са кодексим и образом. Неупоредиво са новим ментално набилдованим момцима, окураженим опијатима, истетовираног карактера, транспарентне бахатости.
Људи које поменух увек су имали кодекс јачи од институција, реч тврђу од челика. У тим круговима све је било дефинисано до најмањег детаља. И тај миље је имао своју маргину, изопштену и предодређену за ситно јајарење.
Али и поштовање према старијем, поштеном и немоћном.
Осећао сам се испуњеним и срећним због сусрета са тим драгим људима. Недостајао је само Бајоне, архитекта великих подухвата чији живот ће ускоро бити филмски екранизован у САД.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: