Ветинг једина шанса за спас црногорског правосуђа

Пише: Предраг Савић, адвокат и члан Правног савјета ИН4С

Случајеви Весне Меденице, Блажа Јованића, као и чињеница да многи носиоци правосудних функција у Црној Гори поседују енормну имовину попут Бранка Вучковића ( бившег предсједника Основног у суда у Котору у рекордних осма мандата), а чија супруга Весне Вучковић, по свему судећи постаје предсједник Врховног суда Црне Горе, само су неки од разлога за увођење ветинг система у Црној Гори.

Ову идеју ветига неки квази душебрижници су одмах дочекали на нож, као наводну опасност за самосталност и независност правосуђа, мада пракса из Албаније и још неких земаља показује да је такву акцију могуће спровести на законит начин и скалду са достигнућима и нормам европског права људских права. Ветинг се већ показао као делотворно и пожељно средство у борби против корупције и мафије, али и за реформу правосуђа и за установљање владавине права!

Бројне пресуде Европског суда из Стразбура показују колико је црногорско правосуђе неделотворно, оптерећено силним кадровским и другим проблемима. То потврђују и последње оцене ексерата дате на путу прикључења ка Европској унији…

Овим разлозима Министарство правде Црне Горе, пажљиво сагледавајући вишегодишње стање у црногорском правосуђу , додало је и негативне извјештаје других европских партнера и НВО сектора, али и огромно неповјерење грађана у правосудне органе! Зато се и дошло до закључка, да је потребно увести додатни модалитет утврђивања одговорности судија и тужилаца.

Министарство појаашњава да досадашњи систем провјера „очигледно није испунио жељена очекивања и показао је неспорне лимите по овом питању“.С тим у вези, указала се потреба за разматрањем могућности увођења процеса ветинга, кроз који би се утврдила одговорност свих оних судија и државних тужилаца који су у претходном периоду нестручно и несавјесно обављали функцију“, наводи се у саопштењу министра правде Марка Ковача.

Ветинг подразумијева процјену имовине у власништву судија и тужилаца, чланова њихових породица, провјеру евентуалне повезаности с криминалом, процјену професионалних квалификација…

У саопштењу се наводи да ће министар Ковач започети процедуру формирања радног тима (који ће поред представника Министарства правде чинити и представници судства, државног тужилаштва, цивилног сектора и међународни експерти) са задатком да размотри могућност увођења ветинг система у Црној Гори, у складу са међународним стандардима и уз пуно поштовање уставних принципа независности правосуђа.

„Задатак радног тима биће да на системски и свеобухватан начин изради анализу могућности увођења процеса ветинга, уз сагледавање искустава држава у којима је овај процес већ примијењен, те успостављања владавине права у Црној Гори“, наводи се у саопштењу.

Ветинг би могао буде најзначајнини фактор на путу демократизације Црне Горе и успостављању правне сигурности и владавине права. Пример Албаније на том пољу је врло поучан и инспиративан, и то за разлику од српског из времена министарке Снежане Маловић, када је реизбор судија претворен у хаотичан и неуставан поступак уз политичка уплитања!

У Алабаније је од 800 тужилаца и судија пороверено њих око 500. Од тога је 180 разријешено функције, 70 је поднијело оставку како би избјегли провјеру, а на радним местима је остало само 190.

Европска унија и Сједињене Америчке Државе су пре неколкио месеци позвале Албанију „да усвоји уставни амандман о наставку провјере судија и тужилаца што је кључно за реформу правосуђа и један од услова за пријем у ЕУ“.

Албански Закон о реформи правосуђа усвојен је 2016. године, пошто је припремљен уз помоћ експерата ЕУ и САД, а одобрила га је Венецијанска комисија Савјета Европе. Овај закон омогућава властима да провјере приход и имовину судија и тужилаца, и њихову професионалну историју. Та провјера била је орочена на период од пет година. Как је петогодишњи мандат за провјеру је истекао, па је у Парламену је покренута иницијатива за његово продужење..

У заједничком саопштењу ЕУ и САД наведено је да је „провјера судија и тужилаца основни елемент реформе правосуђа“.

Највећи замајац ветингу у Албанији дао Европски суд за људска права у Стразбуру и то доношењем кроз пресуде :у предмету Xхоxхај против Албаније, број 15227/19, од 9. фебруара 2021. године. Поменута пресуда која решава многе дилеме у вези законитости поступка разрешења, органа који спроводе поступак и питања застареслости провере законитости имовине, видљивива је на линку Европског суда:

https://hudoc.echr.coe.int/fre#{%22tabview%22:[%22notice%22],%22itemid%22:[%22001-208053%22]}

Европском суду за људска права тужбу је поднела бивша судија Уставног суда Албаније, Алтини Xоџхај. Она је разријешена са судијске функције 2018. године и њој је доживотно забрањено да конкурише за мјесто у правосуђу, због тога што је истрага показала да је посједовала имовину коју није могла да оправда законитим приходима.

Европски суд за људска права је утврдио да Албанија у овом случају није повриједила право на правично суђење из члана 6 Европксе конвенције о људским правиам и слободама (ЕКЉП) и право на поштовање приватног и породичног живота (чл. 8 ЕКЉП). Нагласио је да је доживотна забрана која је госпођи Xхоџхај изречена на основу закона, а због кршења озбиљних етичких принципа, била у складу са осигуравањем интегритета носилаца правосудне функције и повјерења јавности у правосудни систем.

Из поменуте пресуде се види да је 2016. године, Албанија започела процес ванредне поновне процјене свих својих судија и тужилаца као дио реформе правосудног система: Правни основ за вентинг установљен је на основу уставних амандмана и доношења Закона о прелазној поновној процјени судија и тужилаца (,,Закон о провјери”).

Законом је прописано да се провјера судија и тужилаца састоји од поновне процјене три критеријума: 1) процјене имовине у власништву особе која се провјерава и чланова њене или његове уже породице; 2) провјере интегритета особе у погледу повезаности с организованим криминалом; и 3) процјене професионалних компетенција.

Законом о прелазној поновној процјени судија и тужилаца је обезбијеђено двостепено одлучивање ( што је од великог значаја за законитост поступка), и то кроз Независну квалификациону комисију у првом степену и Жалбено вијеће у другом степену.
Венецијанска комисија је дала своје мишљење и о нацртима уставних амандмана и Закона о провјери, закључујући да је ,,провјеравање судија и тужилаца оправдано и неопходно да би се Албанија заштитила од пошасти корупције која би, ако се не ријеши, могла потпуно да уништи правосудни систем”.

У мишљењу о уставним промјенама у Албанији, Венецијанска комисија је нагласила да су „…у Албанији, као и у неким другим пост-комунистичким државама, уставне гаранције о независности судства довеле до парадокса: уставне гаранције су дате судијама које нијесу заиста биле независне и непристрасне у пракси. Као посљедица тога, према мишљењу албанских политичара и опште јавности, многи чланови судства су развили корпоративистичке ставове који су довели до распрострањене корупције и недостатка професионализма и ефикасности. Под таквим околностима је сасвим разумљива иницијатива да се измијене уставне одредбе о правосуђу.“

Уставни суд Републике Албаније је, такође, одлучио да је Закон о провјери био у складу са Уставом. Реформу правосудног система финансирали су западни партнери Албаније, а надгледала је заједничка мисија, чији су чланови били судије и тужиоци из држава чланица ЕУ и САД.

Судија Хочхај, која је поднела тужбу (представку) Европском суду за људска права, била је једна од пет судија Уставног суда који су разријешени, троје судија Уставног суда је поднијело оставке, а само један судија Уставног суда је остао на свом радном мјесту. Ова ситуација је довела до тога да је Албанија двије године била без ефикасног Уставног суда.

Европски суд је у случају поменуте судије утврдио да није дошло до повреде чл. 6 Конвенције у вези обезбјеђивања независности и непристрасности тијела која су одлучивала о њеном разрјешењу.

Суд је закључио да су Независна квалификациона комисија и Жалбено вијеће били су успостављени на легитиман начин и у складу са Уставом и Законом о провјери. Именовање чланова оба тијела је спроведено у складу са прописаном законском процедуром и домаће законодавство је дало гаранције за њихову несмјењивост и правилно функционисање оба тијела. Чланови тијела су независно одлучивали о меритуму сваког предмета, имали су потпуно дискреционо право при одлучивању о својој организационој структури и особљу, нијесу примали упутства од извршне власти и самостално су предлагали годишње распођеле буџета од стране Парламента, без икаквих интервенција извршне власти. Чланови тијела нијесу бирани из реда професионалних судија да би се избјегли појединачни сукоби интереса и обезбиједило повјерење јавности у процес, имали су одређено трајање мандата, и на њих није вршен никакав притисак од стране извршне власти током испитивања случаја суткиње. Осим тога, чланови су могли бити разријешени функције у случају дисциплинске повреде у складу са прописаном законском процедуром. Такође, међународни посматрачи су надгледали вођење поступака против судија и тужилаца, што је представљало додатну заштиту.

Суд је утврдио да није било повреде члана 6 став 1 Конвенције ни у погледу правичности поступка, јер је истрага против судије била спроведена у складу са законом, суткињи је омогућено да поднесе опсежне аргументе и запажања о свом случају и дато јој је довољно времена за припрему адекватне одбране.

Такође, оба тијела су донијела своје одлуке наводећи одговарајуће и довољне разлоге за њих.

Посебно је интересантан део пресуде је онај који говоро о правној сигурности и доказивању порекла имовине. Суд је утврдио да није дошло ни до повреде члана 6 став 1 Конвенције у погледу начела правне сигурности, а поводом жалбе судије да је у току процеса дошло до неразумног пребацивања терета доказивања на њу, јер Закон о провјери није предвидио никаква посебна законска ограничења у погледу процјене имовине, што је тијелима омогућило да испитају њене трансакције које су се догодиле у далекој прошлости и да је, у коначном, разријеше функције због околности и чињеница које су датирале још из 90-тих година прошлог вијека да би могла да оправда куповину стана од 101 м2. Суд је указао да су рокови застаре важни за осигурање правне сигурности, међутим, провјера имовине, као антикорупцијска мјера, је подразумијевала посебан приступ, имајући у виду да се имовина акумулира током читавог живота особе, што је захтијевало од националних власти да процијене законитост укупне стечене имовине. Суд је, такође, указао да су докази против суткиње произашли из њених декларација о имовини које је подносила током много година, па је ђелимично због сопственог пропуста да објелодани ту имовину у вријеме њеног стицања, била стављена у донекле тежак положај да оправда законитост извора финансијских средстава. Поред тога, судија није доставила никакве пратеће документе који оправдавају постојање објективне немогуц́ности да се докаже законитост извора финансијских средстава за куповину спорног стана, што је било предвиђено као олакшавајућа околност прописана Законом о провјери.

Суд је, такође, утврдио да није било повреде члана 8 Конвенције ни у вези поштовања приватног живота судије, јер је њено разрјешење било у складу са домаћим законом и тежило је легитимним циљевима прописаним Конвенцијом. Такође, процјењујући неопходност њеног разрјешења, Суд је указао на ,,хитну друштвену потребу“ за реформом правосудног система у Албанији због алармантног нивоа корупције у правосуђу. Поред тога, Суд је утврдио да су одлуке домаћих тијела садржале закључке у вези са спорном имовином суткиње који су били довољно озбиљни према домаћем закону да би оправдали њено разрјешење, као и да су се позивали на међународне принципе који су захтијевали да судије задовоље нарочито високе стандарде интегритета у вођењу њихових приватних ствари ван суда како би се одржало и повећало повјерење јавности у интегритет правосуђа. Суд је закључио да је доживотна законска забрана изречена суткињи о поновном придруживању правосудном систему била у складу са осигуравањем интегритета носилаца правосудних функција, и да је била оправдана зато што је држава радила на консолидацији владавине права.

Поменута пресуда је путоказ како спроводити ветинг у Црној Гори. Поменути пример из Србије, где је Високи савет правосуђа уз аситенцију Министарства правде вршио нетранспарентан реизбор судија и тужилаца на хаотичан, непрецизан и недорчен начин, уз повреде права која гарантује Европска конвције и Устав Србије је доказано лош и штетан начин примене једне врсте вентинга. Зато је и санкционисан бројним одлукама Уставног суда Србије. Све то је успорило реформу правосуђа у Србији и спречило да се на уставан и законит начин спороведе лустрација у српском правосуђу.

Црна Гора има могућност да користећи добра искуства из Албаније, спроведе ефикисан и законит поступак проветравања правосуђа, што је предуслов за демократизацију, делотворну борбу против корупције и мафије… Вентинг је највећа шанса да Црна Гора постане правна држава, зато сви они који желе добро црногорским грађанима, као уставним ноисиоцима суверенитета, морају помоћи у овој борби за демонтажу партијског и за стварање истински независног и непристрасног правосућа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: