Вез светих руку: Похвала кнезу Лазару

Похвала кнезу Лазару је вез на платну која се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. У питању је једна од најзначајнијих песничких творевина српске средњевековне књижевности.

Похвалу је на ћириличном писму и српском (штокавском) језику извезла монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (рођена око 1350 — преминула након 1405. године), жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је несретно погинуо у Маричкој бици 1371. године.

Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) била је ћерка једног од најугледнијих људи у служби цара Душана, кесара Војихне. После погибије мужа и надирања Турака она напушта јужну Македонију и прелази у моравску Србију где се замонашује у манастиру Љубостињи. Живела је и на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је морала да шаље војску за битку код Ангоре 1402. године.

Похвала је писана свечаним изразима и прожимају је родољубива осећања. Тема уметничког дела је достојанство личности, осећање патње и ужас робовања. Књижевна врста Похвале је песма у прози. Мотиви телесне и душевне буре прехрањивања који се појављују у Јефимијиним речима истоветни су са мотивима у делу монаха Исаије Србина неколико деценија пре, а који осликавају стање несреће освајањем српских земаља од стране Османлија.

Ево како гласи Похвала кнезу Лазару прилагођена на модерни српски језик:

У красотама овог света васпитао си се од младости своје,
О нови мучениче кнеже Лазаре,
И крепка рука Господња међу свом земаљском господом
Крепког и славног показа те.
Господствовао си земљом отачаства ти
И у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане
И мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију
И непријатеља божанствених цркава,
Расудивши да је неистрпљиво за срце твоје
Да гледа хришћане отачаства ти
Овладане Измаилћанима,
Не би ли како ово постигао:
Да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства
И да обагриш крвљу својом
И сјединиш са војницима небеског цара.
И тако две жеље постигао јеси:
И мучења венац примио јеси од Бога.
Сада не предај забораву вољена ти чеда
Која си сирота оставио преласком твојим,
Јер откако си ти у небеском весељу вечном,
Многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда
И у многим скрбима живот проводе,
Пошто су овладани Измаилћанима.
И свима нам је потребна помоћ твоја,
Те се молимо заједничком Владики
За вољена ти чеда,
И за све који им с љубављу и вером служе.
Тугом су многом здружена вољена ти чеда,
Јер они што једоше хлеб подигоше на њих буну велику
И твоја добра у заборав ставише,
О мучениче.
Но ако си и прешао из живота овога,
Скрби и болезни чеда својих знаш
И као мученик слободу имаш пред Господом,
Преклони колена пред Владиком који те је венчао,
Моли да многолетни у добру живот
Вољена ти чеда проводе богоугодно,
Моли да православна вера хришћанска
Неоскудно стоји у отачаству ти,
Моли победитеља Бога
Да победу подари вољеним ти чедима,
Кнезу Стефану и Вуку,
За невидљиве и видљиве непријатеље,
Јер ако помоћ примимо с Богом,
Теби ћемо похвалу и благодарење дати.
Сабери збор својих сабеседника, светих мученика,
И са свима се помоли прославитељу Богу,
Извести Георгија,
Покрени Димитрија,
Убеди Теодоре,
Узми Меркурија и Прокопија
И четрдесет севастијских мученика не остави,
У чијем мучеништву војују чеда твоја вољена,
Кнез Стефан и Вук,
Моли се да им се пода од Бога помоћ,
Дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.
На моја мала приношења погледај
И у многа их урачунај,
Јер теби не принесох похвалу како приличи,
Већ колико је могуће маломе ми разуму,
Па зато и мале награде чекам.
Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче,
Био малодаран у пропадљивом и маловечном,
Колико више у непролазном и великом,
Што примио јеси од Бога,
Јер телесно страну мене у туђини
Исхрањивао јеси изобилно,
Те сада те молим обоје:
Да ме исхраниш
И да утишаш буру љуту душе и тела мојега.
Јефимија усрдно приноси ово теби свети.

Извор: Фејсбук страница „Историја Срба“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: