Пише: Илија Петровић

Текст под насловом Ви можете и бог вам је дао (по тада важећим пра­вописно-идеолошким правилима, Бог се морао писати малим почетним словом) објављен у новосадском “Индексу”, листу Саве­за сту­де­на­та Војводине, број 201, 27. мај 1970), тицао се рушења Његошеве гробне црквице на Лов­ћену и, у њену замену, гра­ђе­ња “оригиналнијег, лепшег и још старијег” Ме­штровићевог мау­зо­леја на истом месту.

Прича о томе студентском до­бронамерном подухвату, ризичном још од саме замисли, врло је кратка и гласи:

“Ових дана Одбор за изградњу маузолеја Петру II Петро­ви­ћу Његошу расписао је конкурс за извођење радова на Ловће­ну.

Одборници то зову завршном фазом у својим напорима да Његошу подигну споменик какав генијалном пјеснику одговара.

И поред тога што у свом Саопштењу од 20. VIII 1969. годи­не одборници говоре о ‘широкој подршци’ наше јавности овом пројек­ту, подсјећамо ту исту јавност да је огроман број наших кул­турних радника, умјетника, универзитетских професора, од којих су многи из Црне Горе, устао у одбрану Његошевог споменика. Одбор о тиме ћути. Зашто?

Не знамо, али нам се чини да се овакав однос и према Ње­гошу и према нашој култури може оквалификовати само као беспримјеран вандализам. Утолико прије што је Његошев ама­нет Црно­горцима сасвим јасан: »Ја хоћу да ме сахраните на Лов­ћену. То је мо­ја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните и ако ми не за­дате Божју вјеру, да ћете тако учинит, како ја хо­ћу онда ћу ве ос­та­вит под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалосни­ји и ту моју жалост стављам вама на душу«.

Његошева црквица на Ловћену већ је рушена 1916. године, али је обновљена на истим темељима, како то свједочи Споме­ни­ца Петра II Петровића–Његоша – владике Рада 1813–1851­-­1925­-Цетиње (издање Главног одбора за пренос Његошевих ко­сти), 1926, стр. XVII. У поменутом саопштењу овај моменат је фалсификован.

У току последњег рата Његошева црквица опет је оскрнављена: италијанским артиљерцима служила је као циљ прили­ком обу­чавања. Због тога су се италијанске власти и званично извиниле.

Али, да не бројимо аргументе. Њих су у више махова набројили они који су за то најквалификованији – стручњаци. Нас са­мо чуди како општом својином могу да располажу цетињски од­бор­ници. Јер Његош, ако се добро сјећамо, није пјевао само Цети­њу… Или можда мисле да је умјетнички вреднији онај споменик у који је уграђено више материјала. Или онај чије по­дизање ви­ше ко­шта. И о томе су ријеч дали стручњаци.

Ми овдје подсјећамо на то да Његош не припада само цетињској општини и да она не може располагати његовим кости­ма и ње­го­вим именом као својом дједовином. Он је довољ­но велик да му пирамида на Ловћену неће додати ништа. Може му само оду­зе­ти.

Потписани студенти Новосадског универзитета сматрају својом моралном обавезом да се са тим не сложе.

И још нешто: овдје се налазе само имена студената који потичу из Црне Горе, а већини од њих тамо и сада живе родите­љи. Ова чињеница, молимо да се то уважи, не значи да полаже­мо неко посебно право на Његоша, јер зна се коме он припада, већ само желимо да се онога дијела бруке пред покољењима и пред исто­ријом – унапријед одрекнемо. Јер одлука о рушењу Његоша са Ловћена донесена је само у Црној Гори”.

Прву верзију текста под називом Ви можете и Бог вам је дао написа­о је један од тадашњих редовних студената Филозофског факултета, а један од тадашњих асистената на Фило­зоф­ском факултету у Новом Саду, на Групи за јужнословенске језике, био је замољен да га прегледа и да га, ако буде требало, мало побољша.

После свега, десило се да је од прегледаног и “мало побољшаног” текста остао само на­слов и, можда, свега једна полуречени­ца. Ис­под но­вог текста потписао се сто шез­десет један студент из Црне Горе; било је међу њима и нешто Херцеговаца и “других”, али то за сам повод нико­ме није ни било интересантно.

Зашто протест

Зарад лакшег разумевања целог “случа­ја”, преноси се овде и један део Саопштења Одбора за изградњу ма­у­золеја Петру II Петровићу Ње­гошу на Ловћену, датог после прве његове седнице одржане на Цетињу 20. августа 1969. године:

“Одбор је закључио да југословенску јавност обавијести о сље­де­ћем:

Познато је да су окупационе аустро-угарске власти 1916. године дје­ли­мично порушиле капелу на Ловћену, коју је за живота саградио Петар II Петровић Његош, пјесник, мислилац, владар и владика црногорски.

Године 1921. основан је Државни одбор за подизање споменика Ње­гошу на Ловћену. Касније је краљ Александар Кара­ђор­ђе­вић одлучио да својим средствима изгради маузолеј… По­што је оду­стао од изградње ма­узолеја, чији је пројекат био наручио од вајара Ивана Мештровића, он је саградио садашњу капелу.

Материјал од старе капеле је уклоњен, а на Језерском вр­ху сагра­ђе­на садашња капела, која ни по материјалу, ни по димензијама, ни по лока­цији, а нарочито по унутрашњем изгледу не одго­вара старој Његошевој капели. Како садашња капела није аутен­тична и како по својим умјетни­ч­ким и другим врије­д­ностима не одговара Његошевом значају садашњи на­рашта­ји имају права и дужности да се свом великану одуже поди­за­њем љепшег и достој­нијег споменика.

Одбор је донио Одлуку да препоручи надлежним устано­ва­ма да се садашња капела у цјелости (остало је нејасно да ли то значи: у “комаду”, или, можда: камен по камен – ИП) пренесе на одговарајуће мје­сто…” (,Просвјетни рад, број 15, Титоград/Подгорица, 1. ок­тобар 1969); није речено које “одговарајуће мјесто”, можда неки још кршевитији и виши Ловћен, а остало је нејасно и које су то установе надлежне за “преношење”.

Ко то сме да протестује

Објављена протестна изјава ново­сад­ских студената изазвала је згра­жавање и забуну у “важним по­ли­тичким струк­турама” у Новом Саду и Војводини, делом и због тога што је у њиховим редови­ма владало уверење да је текст стигао из “непријатељске емиграције” и да је студентима само “подметнут”. Ту “емигрантску” тезу вешто је образлагао један “историјски” асистент, уз то и партијски активиста, све док није чуо, у четири ока, да емиграција са тим нема никакве везе и да је стварни аутор објављеног протеста његов асистентски колега са језичке групе. Теоретичар “емигрантске завере” био је тим сазнањем за­иста збуњен, али је све то, док је трајала врло широка “идеолошка” истрага и спорни број Ин­дек­са био за­брањен (није био заплењен јер су студенти, претпо­став­ља­јући шта би се могло де­си­ти, највећи део тиража раз­делили изме­ђу себе и по­том га растурили комад по комад), час­но је за­др­жао за себе. И тада, и касније.

По природи ствари, у политичку хајку упустила су се и јавна гласи­ла, пре свих, као најгласнији, новосадски Дневник. Његов не­дељни коментар, под насловом Смишљено одрицање (из пера Миодрага Ракића), гласио је:

“Расписивање конкурса за изградњу маузолеја Петру II Петровићу – Његошу на Ловћену, дало је повод 161 студенту Ново­садског универзитета да се писмено обрате јавности и изра­зе свој ре­волт против одлуке о рушењу цркве у којој сада почива­ју посмрт­ни остаци великог песника. Учинили су то, објављујући писмо у ‘Индексу’ под насловом ‘Ви можете и бог вам је дао’, на доста не­уобичајен начин, комбинујући аргументе и ставове из којих про­истичу и одређени политички тонови. Аутори пис­ма оштро напа­дају Одбор за изградњу маузолеја због тога што је прећутао не­слагања великог броја наших културних радни­ка, уметника и уни­верзитетских професора (међу којима су мно­ги и из Црне Горе) са одлуком о уклањању досадашњег Ње­го­шевог споменика. Тај на­пад добија у овом тренутку чудну гр­а­дацију. Целокупна акција Од­бора за подизање маузолеја, однос и према Његошу и нашој култу­ри, оквалификована је као ‘бес­примјерни вандализам’. Затим се подсећа на Његошев аманет да буде сахрањен у цркви на Ловћену и на ‘грех’ који ће пасти на душу онима који песникову жељу не услише.

Напад се не завршава овде. Потписници писма наводе да је црква у прошлости била два пута рушена и скрнављена. У последњем рату (Другом светском – ИП) служила је италијанским артиљерцима као циљ прили­ком обучавања…

Такве аргументе, хронолошки и веома смишљено поређа­не, аутори писма наводили су ‘само узгред’, јер су о свему то­ме казали своју реч стручњаци. Потписнике овога писма, такви аргументи стручњака не чуде. Чуди их како цетињски одбор­ни­ци могу да располажу општом својином као својом дедовином. Јер, Његош није ‘пјевао само Цетињу…’

Аутори писма, на крају изражавају своје неслагање са одлуком о рушењу црквице на Ловћену. ‘Чињеница да су потписни­ци писма студенти који потичу из Црне Горе – каже се дословно у тексту – не значи да полажемо неко право на Његоша. Зна се ко­ме он припада, већ желимо да се онога дјела бруке пред пок­о­ље­њи­ма и пред историјом – унапријед одрекнемо. Јер одлука о ру­шењу Његоша са Ловћена донесена је само у Црној Гори…’

Жељи аутора писма, а и аргументима (за које и сами тврде да су их више пута наводили они који су за то најквалифико­ва­нији) у начелу нема се шта замерити. У недавној прошлости били смо сведоци широких расправа за и против рушења црк­ви­це на Ловћену и такво право не сме се ускратити ни новосад­ским студентима. Ме­ђутим, може бити озбиљан предмет заме­р­ке начин на који се група студената Новосадског универзитета обратила јавности. Упо­треба израза ‘беспримјеран вандали­зам’, подсећање на топовске хице фашистичке војске, удаљило је ауторе писма од академског нивоа расправе о једном веома значајном културно-историјском догађају. Свакако, то је допринело да се између редова, и у редо­вима, јасно оцртавају мисли са политичким алузијама. Зар речи у наслову, затим ‘одрицање од оног дјела бруке пред покољењима и историјом’, истицање да је одлука о ‘рушењу Његоша (а не црк­вице – што свакако није штампарска грешка) са Ловћена донесе­на… само у Црној Гори’, не потврђује овакве закључке?

У последње време баш у вези с Његошевим спомеником ангажују се и настоје да лансирају у нашу земљу своје ставове раз­ни непријатељски кругови у иностранству. Њиховим ставо­вима и аргументима, као и крајњим жељама, овакво саставље­но пис­мо у ‘Индексу’ може у великој мери да иде на руку” (Дневник Нови Сад, 31. мај 1970, 7).

Читаоцу овог коментара с разлогом се може учинити да је његов ау­тор, поред тога што је по добијеном редакцијском налогу об­разложио (или препричао) и “по­др­жао” званичне ставове партиј­ских “структура”, имао и интимну жељу да јав­но­сти представи све оно што су студенти Ново­сад­ског универзитета рекли у свом пис­му нискотиражном Индексу, а што до ње преко тог гласила није ни могло стићи. Тако тумачен, Ракићев коментар био је “блага” подр­шка студентском протесту исказаном у тексту Ви можете и Бог вам је дао.

Али, зато, читаоцу би могло бити чудно што титоградска (данас: подгоричка) Побједа овом “случају”, барем док је он био још свеж, није посветила ни један једини редак; као да се ништа није ни случило. Побједа је више бринула о податку да је Уставни суд Југославије узео у “претходни поступак” захтев Митрополије цр­но­горско-приморске против одлуке о градњи ловћенског маузо­ле­ја. “Уставни суд ништа није могао ближе да каже о томе како ће се завршити овај спор. Затражено је да се прибаве потпунији до­кументи републичких и других органа Црне Горе који се односе на одлуку о грађењу маузолеја”, из којих би се могло видети “на који ће начин суд да води расправу”. Мимо тога, “Побједином” новин­ском извештачу “однекуд” је већ је било познато да ће се савезни Ус­тавни суд огласити не­надлежним “да рјешава овај случај и при­је би се могло говорити о томе да је, пошто је ријеч о имовин­ско­-правним односима, то ствар редовног суда” (Вапај Ловћена, број 2929, 28. мај 1970, 2).

Можда би се из тог угла, за Црну Гору сасвим неважног јер се она није уопште обазирала на протесте са стране, понајма­ње студентске, брига Савеза комуниста Војводине за очу­ва­ње добросестринских односа са црногорском партијом (због наводних напада “на политичке и самоуправне органе СР Црне Горе и по­кушаје њихо­вог моралног и политичког дискредитовања у вези са по­дизањем Његошевог маузолеја”) могла сматрати сувишном. Војвођанска партија није мислила тако, а њене проду­жене руке деловале су на уобичајени начин.

Истога дана кад је објављена новинска критика студентског протеста, на истој страни Дневник је об­јавио да је “Окружно јавно тужилаштво у Но­вом Саду при­вре­мено забранило растурање студентског листа »Индекс« број 201 од 27. маја ове године, који издаје Савез студената Војводине. До ове мере дошло је због објављивања написа ‘Ви можете и бог вам је дао’, чиме је повређена Одредба чл. 52, става 1, тачке 2 и 7 За­кона о штампи и другим видовима информисања”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: