(ВИДЕО) Атак на Његошево тројство

Владика Раде сјединио је у себи тројство владара, владике и песника. Творац је два велика дела, „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозма“, прожео националним и васељенским духом.

Ставови Витомира Петковића, председника Комисије за верска питања Србије, објављени у претходном наставку овог фељтона, показују да је Београд настојао да се у спору између митрополита црногорско-приморског Данила и власти Црне Горе постави тако да допринесе превазилажењу спора, у чему је тражен ослонац и у опредељењу патријарха Германа.

При томе је Петковић своје закључке очигледно засновао и на информацији добијеној из Савезног секретаријата за унутрашње послове (ССУП) о ономе што се дешавало на заседању Сабора СПЦ. У овом документу информатор Државне безбедности саопштава следеће детаље о том заседању:

„Митрополит црногорско-приморске епархије Данило у извештају је поново покренуо нека нерешена имовинско-правна питања као и случај капеле на Ловћену. Он је захтевао да га Сабор по овом питању подржи и заузме енергичан став у погледу подизања Његошевог маузолеја. Међутим, Сабор није желео да расправља о тим питањима, већ је на сугестију патријарха Германа, препоручио митрополиту Данилу да ове проблеме треба да решава са надлежним органима власти у Републици. У вези са овим питањем значајно је напоменути да је митрополит Данило наводно спреман (у случају да Уставни суд СФРЈ донесе негативну одлуку по његовој тужби у вези са изградњом маузолеја), да тражи и интервенцију Организације уједињених нација.

Из извештаја ССУП-а Јуни 1970. г.

Да ствари иду ка усијању потврђено је и комешањем међу студентима, што је прво дошло до изражаја у Новом Саду, где је 161 студент, уз нагласак да „потичу из Црне Горе“, потписао текст који је у листу Савеза студената Војводине „Индекс“ штампан 27. маја 1970. под насловом „Ви можете и Бог вам је дао“. У том тексту оштро је нападнут Одбор за изградњу маузолеја због игнорисања низа културних радника, уметника и универзитетских професора који се противе уклањању капеле с Ловћена. Став Одбора оквалификован је као „беспримерни вандализам“, уз напомену да то што су потписници писма „студенти који потичу из Црне Горе“ не значи да они полажу „неко право на Његоша“: „Зна се коме он припада, већ желимо да се онога дијела бруке пред покољењима и пред историјом – унапријед одрекнемо. Јер одлука о рушењу Његоша са Ловћена донесена је само у Црној Гори“, наведено је у том писму.

Новосадски студентски недељник „Индекс“, број 201, у коме је објављено ово писмо, стигао је до киоска, али је Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду 30. маја донело одлуку о привременој забрани овог листа. „Политика“ 31. маја пише да је тужилаштво оценило да се овим текстом „на бруталан начин вређају највиши самоуправни органи СР Црне Горе“.

Позадину тог догађаја описао је годину дана касније Светозар М. Стијовић, члан Конференције Савеза студената Југославије и члан Конференције Савеза омладине Србије, у тексту „О писму новосадских студената“, написаном за тематски број часописа „Уметност“, који је био посвећен Његошевој капели.

„Потписи су дати за само један дан. Од свих студената, којима је текст био познат, чланак нису потписала само двојица“, сведочи Стијовић, и подсећа да је чланак забрањен „када је већи део тиража већ био растурен“.

„Првог јуна у штампи се појавила оштра осуда ‘Индекса’ од стране Универзитетског комитета Савеза комуниста Војводине. Међутим, на заједничком састанку Универзитетског комитета Савеза комуниста Војводине и Извршног одбора Скупштине Савеза студената Војводине, који је, у присуству неких чланова Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине и Општинског комитета Савеза комуниста Војводине, одржан 3. јуна и трајао близу седам часова, Извршни одбор Скупштине Савеза студената Војводине одбацио је саопштење Универзитетског комитета Савеза комуниста Војводине“, описује насталу ситуацију Стијовић.

Одрицање права студентима

На оцену ССРН реаговао је 20. јуна декан Филолошког факултета, професор Миљан Мојашевић. У писму Извршном одбору Градске конференције ССРН Београда, између осталог, навео је и следеће: „Ономе ко иоле познаје Његоша, ко је прочитао само ‘Горски вијенац’, или макар само Посвету тог дела, посебно ће тешко пасти одрицање права студентима и професорима књижевности на Београдском универзитету да се заинтересују Његошем и на начин на који су то учинили на скупу 17. јуна.“

„На том састанку један члан Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине покушао је да забрањени чланак повеже са деловањем четничке емиграције и прочитао неки летак, који је, по његовим речима, у то време колао по Новом Саду. Читање поменутог летка на таквом скупу запрепастило је и огорчило студенте“, наводи Стијовић, који је присуствовао састанку „и бранио забрањени чланак“ који је и сам потписао.

Непуних десет дана доцније, 12. јуна 1970. године, у париском „Фигароу“ објављено је следеће обраћање хришћанског филозофа Габријела Марсела, члана Француског института:

„Његош је једини у модерним временима који је у току свог кратког живота (1813-1851) сјединио у себи тројство владара, владике и пјесника. Он је, прије свега, творац два велика дјела, „Горског вијенаца“ и „Луче микрокозма“, која су истовремено прожета националним, хришћанским и васељенским духом.

Нека буде дозвољено нама Французима да се обратимо југословенској влади, тачније самом предсједнику Титу, изражавајући наду да ће се он супротставити са неоспорним ауторитетом којим располаже, једној накани која представља право скрнављење.“

Пат дана доцније, 17. јуна 1970. године, свој глас против рушења капеле на Ловћену дигли су и студенти и професори Филолошког факултета у Београду, окупљени на једном масовном збору први пут после бурних демонстрација из јуна 1968. године.

„Рушење Његошеве капеле је супротно осећањима, вољи, интересима српског народа, а посебно народа Црне Горе. Људи који желе да се сруши Његошева капела могу се у Црној Гори избојати на прсте. Ако ти људи успеју да остваре своју намеру, историја ће сачувати њихова имена само због тога. А зна се како се назива таква слава. Али нама је слаба утеха што ће историја жигосати њихов поступак. Рушење капеле треба спречити, и то је у овом тренутку најважније“, казао је, између осталог, професор Радован Лалић на том масовном збору, на коме су његове речи једнодушно прихваћене.

Говорећи о проблему аутентичности Његошеве капеле, о аргументу да „спорна употреба извесне количине нових цигала и малтера треба да послужи као главни и једини доказ неаутентичности (…) што логично оправдава њено рушење и замењивање новим спомеником“, професор Слободан Витановић је констатовао да је „бесмислено оспоравати аутентичност оним споменицима који су, макар и употребом сасвим новог материјала, обновљени и спасени од суштинског мењања и пропадања, јер тада аутентичних споменика готово не би ни било“.

Протест против настојања да се сруши Његошева капела и да се на њеном месту подигне Мештровићев маузолеј, већ сутрадан, 18. јуна, оцењен је на седници Извршног одбора Градске конференције ССРН Београда „као националистички“, а „иницијативе да се у знак протеста због подизања маузолеја поведе акција прикупљања потписа“ проглашене су за „директно мешање у оно што је неотуђиво право СР Црне Горе и црногорског народа“.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Неповерење у црногорску власт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: