(ВИДЕО) Баздуљ: У Краљевини Југославији су се данашњи Црногорци, Македонци и Бошњаци у највећој мјери изјашњавали као Срби

Баздуљ је у интервјуу за Косово онлајн оценио да се приштински прваци служе једном врстом, како се то у енглеском језику каже, „лип сервиса“, то јест да понављају фразе које добро звуче њиховим западним менторима, али да искрена тежња ка мултиетничности не постоји.

„Чињеница је, сви смо сведоци, прошле су 23 године откад је практично власт на Косову у рукама албанских политичких елита, а начин на које се показује њихова спремност, од оног погрома, па до неких мањих инцидената, да живе са Србима и да прихвате Србе као своје суграђане са којима живе у хармонији је, еуфемистично речено, јако мањкав. То се можда најбоље види у том страшно упорном, интензивном избегавању да се одредбе Бриселског споразума које се тичу Заједнице српских општина спроведу“, каже Баздуљ.

Шта је разлог чињеници да ни 23 године после ратова на простору бише СФРЈ још нису стале тензије и да опет се говори о могућем рату?

Вероватно тај да практично ниједна од зараћених страна није до краја задовољна резултатима рата. У најкраћем смислу, можда би хрватска страна, такозвана, требао да буде најзадовољнија јер је добила независну Хрватску у авнојевским границама и практично етнички очишћену, што никад у новијој историји није била. Међутим они су незадовољни статусом Хрвата у БиХ, где и ако су формално констутутивни народ, у много су незавиднијем положају од Бошњака и Срба.

Кад је реч о Бошњацима, њихово незадовољство је можда најбоље објаснио загребачки политиколог Дејан Јовић, рекавши да Срби имају државу и пола државе, да Хрвати имају трећину, мислећи на ту неформалну Херцег-Босну, а да Бошњаци укупно имају трећину.

Кад је реч о Србима, реч је наравно о тој ситуацији да је највећи део Запада признао независност Косова и ако већ најмање 50-ак година се сви куну у неповредивост и светињу граница, што видимо и сад у случају Украјине.

Кад је реч о косовским Албанцима, чињеница да и поред тога што их је признао највећи део запада, на нивоу света као целине, више од пола света њих није признало, нису чланица УН, нису чланица највећег дела важнијих међународних организација, тако да ми имакмо заправо резултате рата којима нико није потпуно задовољан, и у том смислу је та тензија, мислим, последица тога.

Колико је рат у Украјини поново актуелизовао ту причу на Балкану? Албанци са Косова чињеницу да Србија није увела санкције Русији, користе да убеде Запад да Приштина заслужује бржи пут у Европу и  НАТО, због опасности од Србије, коју зову „мала Русија“. Како видите позицију Србије у региону у наредном времену?

Рат у Украјини је подсетио по много чему на ратове који су пратили распад Југославије, између осталог и што је постојала та аналогија између Совјетског Савеза и Југославије. Ви се сећате да су многи говорили да су се Чехословачка и Совјетски Савез распали отприлике уз шампањац и у миру, док је распад Југославије био крвав. И сада ово што се дешава у Украјини је један закаснели одјек тог распада Совјетског Савеза, који се десио по линији административних граница, али очито то није значило да су неки други историјски конфликти нужно завршени. Тако да се сада наравнио повлаче и неке аналогије које немају претерано смисла, али су вероватно корисне у неком пропагандном контексту.

Положај Србије је незахвалан у много чему, зато што постоји тај конфликт између очитог емотивног и сентименталног става највећег дела становништва у односу на Русију и реалних интереса Србије као државе, јер у економском смислу и чак политичком, као што је у једном од интервјуа председник Вучић рекао да је Србија војно неутрална, а политички није, та европска оријентација Србије, која је званична и официјелна, би наводила да Србија прихвати политику коју у том смислу води цела Европска унија.

То је незахвална ситуација. Мени се чини да Србија још увек успева да плива између тих струја, да се помало игра на добитак времена ои на наду да ће конфликт да се заврши па да заузимање недвојбено једне стране неће бити нужно. Али јако ће бити да се избегне заузимање јасног става и каква год била та одлука, биће трауматична.

Приштина се пре неколико дана кандидовала и за чланство у Савету Европе. Поред свих процедуралних препрека и чињенице да Косово није чланица УН, свакако један од услова за прјем биће и поштовање људских права. Из Приштине се на сва уста хвале да је Косово мултинационално и мултиконфесионално друштво, где мањине уживају сва права. Били сте на Косову, како ви као неко које рођен у БиХ, у некадашњој СФРЈ, а сада живи у Београду у Србији, видите живот Срба на Косову?

Заиста ми се чини да је јако лицемерно из перспективе данашњег Косова говорити о некој узорној мултиетничности. Чињеница је, сви смо сведоци, прошле су 23 године откад је практично власт на Косову у рукама албанских политичких елита, а начин на које се показује њихова спремност, од оног погрома, па до неких мањих инцидената, да живе са Србима и да прихвате Србе као своје суграђане са којима живе у хармонији је, еуфемистично речено, јако мањкав. Чини ми се да је инсистирање на мултиетничности једна врста онога што се на енглеском каже „лип сервис“, односно понављање неких фраза које добро звуче тим западним менторима, ал’ да искреност у тој тежњи ка мултиетничности у суштини не постоји. То се можда најбоље види у том страшно упорном, интензивном избегавању да се одредбе Бриселског споразума које се тичу Заједнице српских општина спроведу.

Дакле оно што тицало српске стране, прихватања таблица, административних прелаза итд, Србија је своје испунила, а албанска страна или приштинска све време избегава да своје обавезе испуни. Ако се већ играмо тих аналогија, то је помало на трагу онога, као што је и Споразум из Минска украјинска страна игнорисала, па се онда десило шта се десило. Да ме неко погрешно не схвати, ја нипошто не мислим да би стратегија Србије у том смислу требало да буде аналогна Путиновој стратегији, јер Србија нема никакав интерес да сукоб преноси, али исто тако Србија мора да има неку црвену линију испод које неће ићи, а та црвена линија је најелементарније поштовање националних и грађанских права Срба тамо, било да живе на северу, било да живе у такозваним енклавама.

У међувремену откад је почео Бриселски дијалог, неколико албанских политичких партија се променило на челу приштинске власти и колико ја видим ниједна није била спремна да српске интересе на Косову, аутентично испољене од људи који тамо живе, прихвати као стварне.

Последњих деценија, на Косову се сусрећемо са својеврсном ревизијом историје и то не само кад говоримо о новијој историји, о СФРЈ или Србији, већ и о оној далекој. Тако су Српски правпославни манастири на Косову у јавном дискурсу Албанаца заправо косовски, Срби нису староседеоци, већ узурпатори, а Албанци од памтивека ту, без обзира што трагови и материјалне и нематеријалне културе говоре другачије. Како тумачите ту појаву?

За сваку средину, првенствено за њу саму, добро је да унутар ње постоје различити гласови. Дакле мислим да је то што ми у Београду имамо на једној страни Милоша Ковића и Слободана Антонића, а на другој страни Николу Самарџића и Дубравку Стојановић, за Београд добро првенствено. Уопште не улазим ту то шта то заиста значи за регионалне односе. Колико ја видим, један од проблема српских елита је што врло мало људи говори албански, па смо ми помало осуђени на један посредовани контакт са том средином, али колико можемо да видимо да, код њих уопште не постоје дисонантни тонови. Мислим да је то првенствено штета за њих, а онда се та штета преноси и у регионалне односе.

Међутим ако гледамо на мало ширем нивоу, има један детаљ на који вреди указати из ове, опет наше, београдске и српске перспективе. Допустите ми да будем анегдоталан, ствар је врло свежа. Прошли викенд сам био у Паризу и између осталог шетајући се по граду и пролазећи оним делом који се зове Бобур, којим доминира центар Помпиду, преко пута кога је бивши Југословенски културни центар, који је сад Културни центар Србије, па ви у том једном амблематском делу париза имате Белог анђела који ту стоји, буквално 20 корака од Српског културног центра, налази се књижара у коју сам ушао као човек од књигем који генерално улази у књижаре. У тој књижари, једина књига, коју сам успео да видим прегледајући полице, а која има неку везу са Балканом је књига Шкељзена Гашија на енглеском језику, биографија Адема Демаћија.

Та књига је изашла у Приштини, штампана је у Приштини на енглеском језику у врло добром преводу неке американке и очито је постојао труд косовских институција или аутора, да се та књига дистрибуише по великим евроспким књижарама и да се продаје и да осим мене било ко, ко уђе у ту књижару, може да нађе биографију Адема Демаћија у којој се он одмах у уводу представља као амблематски политички затвореник, који је робијао дуже од Нелсона Менделе. Не улазећи у све детаље, књигу сам прочитао у међувремену и то је једна исповест која је вероватно доминантно истинита, али то је један угао приче о српско-албанским односима, који је нужно субјективан. Између осталог и због личних траума човека који своју животну причу прича.

Парадоксално је, чини ми се да просечан Француз, а нарочито ако имамо у виду франуцско-српску историју, не само од Франше д’ Епереа па надаље, има много већи проблем да уопште дође до српског погледа на ту ствар. И онда она чувена ствар која је доживљена као понижење када је Хашим Тачи на стогодишњици победе и Првом светском рату седео много ближе и Макрону и другим победницима од председника Вучића, можда то има везе заиста с савременом српском културном политиком.

Допустите ми да будем још личнији, рецимо мој француски издавач је од Министарства културе Србије тражио ове године неку малу помоћ да се нека моја књига појави на француском језику и онда је добио одбијеницу, отприлике уз неко образложење да та књига није довољно репрезентативна. Све је то транспарентно, на интернету можете видети које књиге и који аутори се сматрају репрезезнтативним, ако сам ја, и моја књига, нерепрезентативан. И опет ме немојте схватити погрешно, мој издавач ће ту књигу свакако објавити, али ако из перпективе министарстава Републике Србије, људи попут мене не добијају помоћ да испосредују једну врсту наратива, онда ћете се стално сусретати, сударати са неразумевањем оних људи који једноставно не знају, не могу да чују глас људи који нашу истину и наш наратив износе у свет.

Манојло Вукотић је пре две три недеље објавио дневнике Милована Ђиласа из краја 80-тих и почетка 90-тих. Имајући у виду Ђиласову репутацију на западу, очекивао сам да то буде заиста европски догађај. Преко својих веза сам покушао пласирам у „Њујорк ривјув оф букс“ и „Лондон ривјув оф букс“ неку причу о тој књизи и још увек не знам шта ће од тога да буде, али ми да имамо озбиљну културну политику, ти Ђиласови дневници би било на великим језицима представљени кроз једну промишљену културну политику, а не кроз индивидуалне напоре појединаца. Ту мислим да имамо проблем, што је помало парадоксално, који смо много боље као народ и као култура и као земља, решавали пре 120 и 130 година, него што га решавамо сад.

Ревизија историје је захватила и шире регион у коме живимо, сведоци смо на пример деконстектуализације или нове контекстуализације Андрићевог дела од одређених кругова у БиХ или Његошевог дела у Црној Гори, па чак и од неких у Србији. У Хрватској се нескривено славе тековине НДХ. Сваки од тих дискурса има у опису Србе као сметњу. Видите ли то као типично „балканска посла“ или део ширег наратива? Ни Европу нису заобишле те појаве, чини се.

Напад на Андрића је био много шири него балкански. Његови локални протагонисти од Русмира Махмутћехајића, до покојног Иве Банца јесу везани пореклом и местом боравка овде, међутим ти наративи су имали логистичку подршку најважнијих славистичких и историјских америчких часописа, ти текстови су објављивани тамо, итд.

И опет имате буквало оно што сам пре рекао: Човек који се супротставио томе је наш човек који живи у Лондону и предавач је на „Универзити колеџ оф Лондон“ Зоран Милутиновић, објавио је две књиге, друга је Фантом у библиотеци изашла у Геопоетици буквално пре недељу или две, двојезично, где се он о свом „руву и круву“ обрачунава с тим. И врло суверено показује научно, аргументима који су управо тој англосаксонској публици пријемчиви, колико је та перспектива погрешна. Објективан посматрач, суочен са једне стране са Милутиновићем, а са друге са Махмутћехајићем и Банцом, стаје на Милутиновићеву страну, јер су аргументи на његовој страни.

Међутим ако на супротној страни имате разне државне организације и НГО логистику питање је колко се ми објективно можемо ослонити искључиво на објективне посматраче. Парадоксално, мислим, као што се дешавало и деведесетих, ова врста, што би рекао Мило Ломпар „српског становишта“, све време је зависна искључиво о напорима појединаца, док супротну срану организацијски и логистички подржавају читаве корпорације.

Да се вратим на крај вашег питања, увек сам против потенцирања теорије завере, али те локалне јавности, локалне државе, оне нису довољно јаке да неку озбиљну причу глобално прогурају. Прича коју они покушавају и о Андрићи и о Његошу и, што је можда било најважније у једном моменту, о Младој Босни и Гаврилу Принципу и узроцима и почецима Првог светског рата не може да добије право присуства у великим западним медијима, без интереса неког већег, него што су ови локални играч.

Ситуација у БиХ, где сте рођени, се тренутно чини јако компликованом. Да ли смо ближе разрешењу босанског или косовског чвора или то видите као део истог пакета?

Мислим да је „босански чвор“ разрешен Дејтонским споразумом. Дејтонски споразум је био, јер се појавио у тако критичном историјском тренутку, заправо једна врста савршеног компромиса. Ове године бавећи се стогодишњицом рођења Борислава Михајловћа – Михиза, читао сам неке његове политиколошке текстове и Михиз отприлике ’90. или ’91. и НИН-у каже, шта год Срби о томе мислили, историјске околности у Европи траже од нас да признамо Авнојевске границе и наш интерес је да признамо Авнојевске границе због Косова и због Санџака и због Војводине итд, али ми морамо да тражимо права за Србе у Хрватској и у Босни и Херцеговини и ако Срби добију права у Хрватској и БиХ, ми немамо никакав проблем са Авнојевским границама.

У БиХ је нажалост рат био јако крвав и са пуно жртава, али кад се погледа последица, БиХ је независна и постоји Република Српска као нека врста гаранције за српске интересе унутар БиХ. И тај Дејтон у својој суштији, дакле независност и сувереност БиХ као целине и аутономија одређена унутар Босне за Србе, то је формула која функционише. Та формула од Дејтона имала своје синусоиде. У неким тренуцима је Република Српска више тежила да искорачи из аутономије, у неким тренуцима су друге стране у БиХ тежиле да Републику Српску сведу на празну љуштуру, али нека врста баланса се одржала.

Треба бити поштен, када Милорад Додик и данашња политичка елита Републике Српске говори о враћању отетих надлежности, и то би било много уверљивије, када би они признали да велики део тих надлежности, можда чак и најважније, нису отете, него је у нормалној парламентарној процедури, у којој су учествовали и представнци Републике Српске, једноставно донета промена Устава. Војску Републике Српске, то је важно због јавности, велики број људи једноставно то не стиже да прати, није укинуо високи представник, ни међународна заједница, ваћ је инкорпорирана у заједничке оружане снаге практично једногласном одлуком свих тада политичких чинилаца у Републици Српској и СДС-а и СНСД-а и ПДП-а итд. Дакле не можете данас да, борећи се против самовоље међународне заједнице, одустајете од властитих политичких одлука. Мислим да је то важно.

Кад говоримо о бошњачкој и хрватској страни, они исто тако не могу да инсистирају на ономе што је њима најважније, а то је континуитет у односу на предејтонски период, независност итд, без тога да схвате да је та независност оверена Дејтинским и Париским споразумом у којем постоји Република Српска као ентитет. Зато кажем да су све заинтересоване стране признале Дејтон као оквир и да је „босански чвор“, како сте га ви назвали, у суштини решен. Мислим да је немогуће да у овим околностима иједна страна призна нешто што није темељно Дејтон.

Куманово није као Дејтон. Дејтон је прављен као мировни споразум, а Куманово као једна врста примирја. Куманово је, што би рекао Умберто Еко, као неко отворено дело, могу разни људи да га тумаче на разне начине, а Дејтон је ипак у том смислу много једнозначнији. И ту сте у праву, чини ми се да би за решење косовско, које би било упоредиво са решењем босанског, била вероватно потребна нова међународна конференција.

„Отворени Балкан“ је иницијатива која, чини се, показује да је могућа надасве ефикасна сарадња између Срба и Албанаца. Како гледате на будућност те иницијативе, као и на суживот та два народа на Балкану, ако се има у виду да међу њима постоји и тај „терет Косова“?

Што се тиче „Отвореног Балкана“, чини ми се да је највећи страх приштинских политичких елита договор Београда и Тиране. Њихова нервоза која се појавила, након што се учинило да између председника Вучића и премијера (Едија) Раме постоји једна врста разумевања, јесте последица тога. Ви се сећате кад је недавно у Албанији Горан Бреговић држао концерт, па су стигле неке претње. Испоставило се да су стизале са Косова и смо били сведоци опет неке анегдоталне ствари.

Срби у последње две три године релативно масовно летују у Албанији и искуства су, готово без изузетка, позитивна. Дакле између Срба и Албанаца у Албанији као да не постоји никакав камен спотицања. У том смисли, чини ми се, унутар албанске нације постоји једна врста ривалитета између Приштине и Тиране можда на неки начин још од Призренске лиге. Мислим да је тај „Отворени Балкан“ јако добра иницијатива, али на коју без неког снажног притиска и Тиране и међународне заједница, Приштина неће да пристане.

Видели смо да су Тирана, Београд и Скопље одмах пристали, а да су одређене недоумице биле у Сарајеву, Подгорици и Приштини. У се Подгорици већ пре неколико дана Дритан Абазовић експлицитно позитивно изјаснио о „Отвореном Балкану“. Што се Сарајева тиче, колико год Бакир Изетбеговић говорио против тога, у великом делу бошњачке политичке елите, од Фахрудина Радончића до Златка Лагумџије, изразито позитиван став о „Отвореном Балкану“.

Чини ми се да у приштинској јавности влада потпуно једноумље и да скоро нема инокосних и дисидентских ставова. Од свих тих градова који би требало да буду средишта „Опен Балкана“ једино у Приштини постоји отворен и практично недвосмислен анимозитет према томе, а то је, парадоксално, мислим више последица њихових односа са Тираном, него са Београдом.

Балкан балканским народима, идеја је која је неколико пута покретана од лидера у региону, посебно у претходном веку. Међутим, сваки пут се неславно завршила, па чак на начин да су иницијатори губили главе. Да ли је могуће јединство народа Балкана? Зашто један јединствени културни простор не може да постигне консензус о заједничким интересима, о мирном заједничком животу?

У оптималним историјским условима, без злонамерног петљања великих сила, то би посве природно дошло. Можда данас највећи живи балкански писац Исмаил Кадаре, који се вероватно сам не би бунио да се назове албанским националистом, рекао је у једном интервјуу за француске новине, да је питање Балкана једноставно. Да на Балкану постоје три, како он каже, једнако важне групе, Грци, Албанци и Словени. И ако сви узму интересе ових других договор се лако успоставља. И онда долазимо до тога да су Грци Грци, Албанци исто тако Албанци, а међу Словенима изразито су доминантни Срби.

У Краљевини Југославији, не тако давно, и данашњи Црногорци и данашњи Македонци и данашњи Бошњаци су се у великом проценту, нећу рећи сви, део елита је имао и тада друкчије ставове, потпуно природно осећали као Срби. Данас смо дошли у ситуацију да у том словенском елементу на Балкану постоји потпуна разједињеност. И та разједињеност, парадоксално, временом чак расте, уместо да се смањује.

Ако су се од 1945, кад су изашли Бели псалми Коче Рацина и кад је Македонски језик поново уведен као званични, Македонци постепено расрбљивали, ако су од ’61. до ’64, па закључно са ’71. и признавањем муслиманске нације, муслимани, данашњи Бошњаци издвојени из српског националног корпуса, а у претходним деценијама сведочимо да се иста ствар десила и са Црногорцима, унутар те балканске приче највећа разједнињеност влада на овом нашем делу и нажалост ништа не говори да ће тога бити мање.

Напротив, не бих хтео да ико схвати да правим неку теоретску хиперболу, ми нажалост живимо у времену кад је лакше замислити успостављање војвођанске или шумадинске нације, него да се доскора братски народи поново нађу под истим кровом. Ако се не појави нека врста нове парадигме, бојим се да смо у тој формули Балкан балканским народима, нажалост, ми овде више део проблема, него део решења.

Косово Онлине

Прочитајте ЈОШ:

Галијашевић: Главна мета Изетбеговићевих „Паса рата“ биће Српска и Додик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: