(ВИДЕО) Цетињски сан о успињачи од мора: Политичка воља нашла је ослонац у гласу убедљиве мањине

Цетиње, некадашњи главни град, није се питало за судбину вечног почивалишта владике Рада. Други су му кројили капу, други одлучивали о његовој судбини, други наручивали маузолеје

Показаће се касније да је политичка воља ослонац нашла у гласу мањине, мада се у првом моменту није тако чинило. Потврђује то писање Побједе непосредно пошто се сазнало какав је став заузела Комисија и какви су били резултати анкете обављене међу југословенским историчарима уметности, писцима и уметницима. Ево неких нагласака из листа Побједа:

„Ко смије да дира Његошев гроб, који је он сам себи, уз помоћ Црногораца, подигао још за живота“, написао је 17. фебруара 1966. године Иво Пејовић у овом титоградском листу.

„Ловћен са гробом Његоша треба да остане у својој основној концепцији, изгледу и стилу тачно онакав како га је и сам Његош изабрао и замислио 1845. године, када је својом руком положио основни камен Ловћенској капели“, пише Пејовић у истом листу 20. фебруара 1966. године.

„Дефитивно одустајање од постављања Мештровићевог маузолеја на Ловћену, које је саопштено у сериозној и документованој информацији Комисије за реорганизацију музеја на Цетињу (…) свакако је једино исправно мишљење и друштвено најоправданије рјешење. Јер, онако како је пројектован Мештровићев маузолеј са скулптуром био би више Мештровићев споменик односно споменик Мештровићу, него гроб Његошев“, закључује Пејовић.

Овако јасно изнета становишта у водећем црногорском листу, за који не треба сумњати да је изражавао и став власти, или макар једне струје мишљења у тој власти, имала су занимљиву позадину која ће годинама остати скривена за најширу јавност.

Реч је о сведочењу од прворазредног значаја Милутина Н. Мијановића, који је 1966. године био директор установе „Музеји Цетиње“ и један од чланова Комисије чије смо ставове навели. Мијановић је сведочење доставио часопису Уметност на тражење редакције, током припреме посебног броја посвећеног овом питању, 1971. године. Због уништења тиража часописа овај драгоцени документ је остао непознат јавности до 1989. године, када је објављено репринт издање тог броја Уметности.

„Негативно мишљење Комисије о уклањању Његошеве капеле са Ловћена“, пише Мијановић, „заинтересовало је руководеће људе у Републици. Зато су неки ондашњи функционери Централног комитета СК Црне Горе и Извршног вијећа прихватили предлог Комисије о анкетирању извјесних истакнутих културних радника и инсистирали да Комисија одмах спроведе ову анкету и на основу ње шире образложи свој став, како би се коначно ријешило о судбини Мештровићевог маузолеја.

„Републички секретаријат за просвјету, културу и науку Црне Горе допунио је у том смислу своје Рјешење о образовању Комисије за преиспитивање смјештајних и других услова рада републичких културних установа на Цетињу (реч је о дворцу краља Николе, Биљарди, Владином дому, Етнографском музеју, Музеју револуције и Државном архиву). Допунским Рјешењем проширени су задаци Комисије, па се каже да ће, поред осталог, Комисија разматрати питање постављања Његошевог споменика и у вези с тим предложити мјесто за постављање истог.“

„Комисија је“, наставља Милутин Н. Мијановић, „посредством администрације Музеја-Цетиње, спровела анкету, шире образложила свој став и о томе обавијестила свог оснивача, Републички секретаријат за просвјету, културу и науку Црне Горе. О судбини својих предлога Комисија никада ни од кога није била обавијештена.

„Неупућенима, можда, неће бити јасно зашто сада поново расправљати о стварима за које су мислили да су већ ријешене. Али, кад би се и јавно знало да је још од првог дана, чим је приспјела Мештровићева макета Маузолеја на Цетиње, било дилема око овога, да су чак и они који су све то и прихватили и понудили промијенили мишљење, онда би многе ствари биле схватљиве. Но они ћуте“, сведочи Мијановић.

„А Цетиње, онда, није се питало за то. Други су му кројили капу, други одлучивали о његовој судбини, други наручивали маузолеје. Цетиње је тада таворило, деградирано на паланку чак и од многих Цетињана који се за нешто питаху.

„Проглашењем Подгорице Титоградом и главним градом Црне Горе, почело је поступно сељење републичких установа са Цетиња. Некада сједиште великих владика црногорских, пријестоница мале а велике државе, дика све Црне Горе и сваколикога Српства, Цетиње се нашло у ритама.

„Кад би се ово, и друго сад неречено, узело у обзир, било би разумљиво што су негативна мишљења о Мештровићевом маузолеју наишла на оштар отпор на Цетињу и међу многима којима је Цетиње у срцу било. Мислило се, а и сада се вјерује, да тај маузолеј отвара нове одређене перспективе Цетињу. Не добивши за ових двадесетак и више година своје право мјесто под сунцем, историјско и револуционарно Цетиње тражило је и још тражи своје излазе и животна рјешења. Обећавани су му магистрални путеви, обећаване многе ствари, а оно је остало и даље ван свих главних комуникација, готово изолована оаза.

„Неке нове снаге понудиле су му поново маузолеј.

А маузолеј не решава ништа. Напротив!“, закључује у свом сведочењу из 1971. године Милутин Н. Мијановић.

Каква је огромна штета начињена што овај опори текст, испуњен горчином и љубављу према истини и Цетињу није угледао светлост дана када је написан!

Огласио се и Сава Ј. Оровић, први Титов ратни генерал, пре 1941. године пуковник краљевске војске, реагујући на прилог Ива Пејовића штампан у Побједи 17. фебруара 1966. године. Оровић је текст објавио у београдској Борби, недељу дана касније, 24. фебруара.

„Поставља се питање“, пише Оровић, „зашто Комисија није одређена само из Црне Горе, када се постављање Његошевог маузолеја највише тиче народа ове републике, а сигурно је да у њему има довољно компетентних људи за правилно решење овог проблема. Или, ако је у Комисију требало ангажовати и друге републике, зашто само Србију, а не и остале?

„Даље, пада у очи, да више од трећине Комисије сачињавају директори музеја, завода за заштиту споменика и народних библиотека, као да су они нарочито способни да одлучују где треба поставити Његошев маузолеј од Мештровића.

Најзад, чудно је да ни Секретаријат нити Комисија коју је изабрао нису имали у виду чињеницу да је маузолеј надгробни споменик, који се не може постављати произвољно на неко друго место осим на гробу којем је намењен. И зато се питам ја, аналогно другу Пејовићу: Ко сме да одузима Његошу драгоцени поклон од Мештровића, за његов гроб на Ловћену?“

„То би била велика неправда према Његошу и Мештровићу“, уверен је Оровић, „као и према Црној Гори, којој се са скидањем маузолеја са Ловћена разбија троструки споменик ненадмашне монументалности, који се састоји: прво, од Арарата слободе горостасног Ловћена; друго, од светлог гроба легендарног песника Његоша; и треће, од ремек-дела генијалног вајара Мештровића. Јер ова три величанствена објекта привлачила би не само Југословене, већ исто тако странце, који долазе у Црну Гору као туристи или иначе. Ово тим више и лакше кад се догради пут Цетиње – Ловћен и направи успињача од мора до врха Ловћена. Сматрам да би се променом првобитног решења за Његошев маузолеј учинила груба повреда пијетета према југословенским великанима Његошу и Мештровићу и да треба одустати од такве намере“, закључује Саво Ј. Оровић.

Енглез на врху Ловћена

„Ја сам назад три године срео при врху Ловћена једног Енглеза, који је једно дете носио на леђима, а друго водио за руку само да изађе на ову знамениту планину, посети гроб великог песника Његоша и посматра изванредно лепу панораму Боке Которске и остале Црне Горе са делом Албаније“, написао је генерал Саво Оровић.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Врх Ловћена симбол слободе: Рушити капелу је исто као кад би се уклонила Ајфелова кула

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: