(ВИДЕО) Црква није против маузолеја

Српска православна црква је само и једино молила да се постојећа црква на Ловћену не руши и кости великог владике, државника и песника Петра II Петровића Његоша, не узнемиравају.

Изражавајући став да је „допис Синода Комисији неодржив“, да је „писмо увредљиво“, Велизар Перуновић, председник Комисије за верска питања СР Црне Горе, на састанку са митрополитом Данилом је 26. марта 1969. године рекао да „Комисија ничим није допринијела за ремећење односа, већ писмо Синода, ваше изјаве, писање у ‘Православљу’ и јавне изјаве.“ Затим је обавестио митрополита о сутрашњем (27. марта) разговору са Удружењем православних свештеника Црне Горе. Њихово чланство ће бити упознато са писмом Синода и одговором Комисије „да не би било цијепања и заоштравања међу свештенством“.

„Сматрам да је Синод погријешио и очекујемо његов одговор и извињење, као и то да Синод нађе начина да се садашња ситуација превазиђе“, рекао је Перуновић и тако подстакао митрополита Данила да још једном изнесе став да је требало њега консултовати, јер да се то догодило „ми би се споразумјели“.

„Да Његош има сто споменика нико није против тога. Ја бих желио да Његош има онолико споменика колико има и улица. Ја сам још прије рата у Љотићевој ‘Отаџбини’ водио полемику око концепције Његошева споменика у Београду и предлагао да се формира Његошев дом за сиромашне студенте. Ја цијеним Његоша, ако ни због чега друго а оно само због тога, иако мали, што сам га наслиједио на митрополитској столици.

А што ја браним цркву ја браним његов аманет. Ја сам израдио у Острогу свој гроб и ако не бих био тамо сахрањен оставио бих проклетство чак и на сина кад ми аманет не би испунио“, поручио је митрополит Данило и нагласио: „То је сада ствар Синода Српске православне цркве у којем ја имам само један глас међу 23 епископа.“

Истог дана када су вођени разговори чије смо делове навели, 26. марта, Републичка комисија за верска питања СР Црне Горе обавестила је савезну комисију да је два дана раније одговорила Синоду. Одржан је 27. марта и Пленум Удружења православног свештенства СР Црне Горе на коме је „дата једногласна подршка акцији за изградњу Његошевог споменика на Ловћену“. Донета је и одлука „да се из скромних средстава Удружења додијели новчана помоћ од 1.000 нових динара“, али ти закључци у народу нису наишли на добар одјек, „често“ су их пратила „злонамјерна и тенденциозна тумачења на штету угледа Удружења“. Због тога је оно после непуних месец дана, 24. априла, издало саопштење у коме се наводи:

„Наглашавамо да на Пленуму није било ни једне ријечи о рушењу капеле на Ловћену, па зато најодлучније одбијамо све могуће инсинуације у том смислу. Постоје надлежни и мјеродавни фактори за њено правно и архитектонско решење.“

У Међувремену је патријарх српски Герман 1. априла одговорио савезној комисији у име Светог архијерејског синода, уз подсећање да је предмет спора „рушење цркве-капеле на Ловћену, у којој почивају земни остаци митрополита Петра ИИ Његоша“.

Капела је својина Цетиња

„Што се тиче Његошеве гробнице на Ловћену, она је својина општине Цетиње“, рекао је Мило Јовићевић, председник Савезне комисије за верска питања. „Код власти у Цетињу постоји расположење да се садашња гробница пренесе на неко друго место, где би СПЦ желела.“

„Тим поводом Свети архијерејски синод изражава жаљење што његовој представци није била посвећена довољна пажња, па није правилно ни схваћена, иако је била потпуно јасна. Српска православна црква је само и једино молила, да се постојећа црква на Ловћену не руши и кости великог владике, државника и песника Петра ИИ Петровића Његоша, не узнемиравају. То је све што је молила и што моли“, поручио је патријарх Герман, уз молбу „да се став Српске православне цркве по овом питању правилно схвати и тумачи.“

Свети архијерејски синод обратио се 29. априла и председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипу Брозу Титу, као „највишем представнику власти и заштитнику права и законитости у нашој земљи“.

Подсећајући на одлуку цетињске Општине „да се сруши постојећа црква на Ловћену“, патријарх Герман и четири епископа, члана Синода, указују да је то „одлучено без знања и консултовања са Црквом и њеним одговорним представницима“ и да је Свети архијерејски сабор на свом ванредном заседању у марту „једногласно и једнодушно одлучио: да нико не треба нити има право да руши постојећу цркву на Ловћену, у којој су смештени земни остаци великог владике, државника и песника“.

„Црква, дакле, тражи само то и ништа више“, наглашено је у обраћању Титу, уз подсећање „да је Српској православној цркви порушено доста цркава и манастира за време прошлог рата, па и после рата, те сматрамо да са тиме треба једном престати“.

У овом документу, који до сада, колико је ауторима познато, није објављен, а чува се у Архиву Југославије, наведено је и следеће:

„Када су се ради изградње хидроцентрала у нашој земљи појавиле потребе да се овде онде сруши нека црква, Српска православна црква није се томе противила, већ је увек показивала добру вољу и велико разумевање за потребе заједнице и настојала да се са одговорним споразуме и пронађе за то најбоље могуће решење.

Овде, пак, са намераваним рушењем цркве на Ловћену Српска православна црква не може се сложити, јер ако би се то учинило, нарушио би се тестамент самог митрополита, државника и песника, који је оставио аманет да његови земни остаци почивају у цркви на Ловћену (подвучено у документу – примедба аутора). Ако су локације хидроцентрала као вис мајор условљавале рушење цркава, тај вис мајор не постоји у случају маузолеја на Ловћену уместо цркве. У читавом културном свету поштују се жеље и аманети покојника, што је до овог случаја било и код нас.

О свему овоме писали смо надлежнима, али на жалост нашим представкама није поклањана довољна пажња и импутира нам се као да је Српска православна црква против подизања маузолеја Његошу, што је сасвим произвољно и нетачно.

На основу свега изнетог молимо Вас, Господине Председниче, за Вашу интервенцију да се узму у заштиту права и светиње Српске православне цркве.“

У кабинету Председника Републике ово писмо Синода прво је прочитано и анализирано у Групи за друштвено-политичка питања, после чега је сачињена белешка која је 12. маја упућена Титу.

У том документу је наведено:

„Дајемо у прилогу препис писма које је другу Титу упутио Српски патријарх Герман у вези са подизањем Његошевог маузолеја на Ловћену.

Поводом акције, коју Српска православна црква сада води против подизања маузолеја, друг Мило Јовићевић, председник Савезне комисије за верска питања, рекао нам је следеће:

‘Читава та кампања цркве, која је наишла и на подршку једног дела српске интелигенције, има националистички и шовинистички великосрпски карактер, јер је капелу на Ловћену подигао краљ Александар.’

Предлажемо следећи одговор:

‘Потврђујемо пријем писма које сте упутили Председнику Републике.

Обавештавамо Вас да смо друга Председника упознали са садржајем Вашега писма.’

Молимо за сагласност.“

На овом документу Тито је написао:

„Сагласан Т.“

Недељу дана раније, 5. маја, председник Савезне комисије за верска питања Мило Јовићевић и саветник у Комисији Радосав Перовић, посетили су патријарха Германа, кога је на почетку разговора Јовићевић обавестио да је боравио неколико дана у Црној Гори, где је имао сусрете „са најодговорнијим званичницима“ на тему капеле и маузолеја, те да тамошња власт и јавност „осуђују поступак митрополита црногорско-приморског Данила и Синода, а писање патријаршијског листа ‘Православље’ о тој проблематици сматрају увредљивим“.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) О маузолеју одлучује држава

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: