(ВИДЕО) Да брат пољуби рану брата свога

И гле чуда, баш тамо, унутар високих брда, у кланцима и врлетима „земље због које је подељен свет”, како пјева Бећковић, из истог светог мјеста освојили су васељену: немањићки Манастир Морача и дјечак који је у дворишту тог манастира скупљао јабуке и петроваче. Мирис тог воћа, освештаног тамјаном и молитвом, увијек је носио са собом, несебично га дарујући по цијелом земаљском шару, и њиме се поносећи. Митрополит Амфилохије –  небеско чудо, како само Господ може да се постара!

Смјерно и без иједне сувишне побуде, не потенцирајући себе, уз брижност мајке и поуздање и заштиту оца, с Његошем и Достојевским под мишком, срео је Господа још у раном дјетињству. И крчио свој пут од куће и ка кући, опет назад, у дубине завичаја, затварајући без роптања круг: од муке, љубави, страдања, распећа нашега времена.

Митрополит је, како је освједочено у његовим разговорима и интервјуима, од дјетињства одмјеравао стварност према идеалним категоријама, догледавајући у морачким клисурама анђеоске ипостаси и силу Бога Оца, али се непрестано у метежу земаљском сударао с беспоретком, безумљем, сировом изопаченошћу људском, у којој се свијет транспоновао час у трагедију, час у гротеску. Тражећи скривени разлог свеопштег кварења, ужасне моралне распамећености која бијаше узела маха у револуционарној борби „свих против свих“, Митрополит је заправо прижељкивао да такав један разлог доиста постоји, да га је могуће екстраховати и одредити као заслужног за све почињене злочине и нискости. Трагајући за смислом иза бруталне и бесмислене стварности, тражио је у ствари спас за посрнули свијет и човјека. Једино једно тако нељудско и противприродно дјело, какво је братоубиство и оцеубиство, што у цјелости изобличава свијест и савјест човјека, могло је из себе да изњедри сву ону будућу мржњу и омразу која се тако сугестивно надаље ширила и разрастала.

„Ко, убија у себи Бога Творца као домаћина свијета, (…)и отима од Бога сву творевину“, говорио је Митрополит, „такав ће, природно, отимати и красти од ближњега свога земаљска добра, и ради њих убијати брата свога.“ Убиство оца, богоубиство, неминовно рађа братоубиство, говорио је такође. ­Свијет у коме, дантеовски речено, „пати зло сјеме Адамово“ од почетка је обиљежен злочином братоубиства. Откада је Каин убио Авеља, тај каинизам је у разним облицима остао мјера свирепости и трагике људског рода, али и путоказ будућег „прогреса“ саможиве  цивилизације. „Драм зла све племенито биће понизи“, узвикивао је Шекспиров Хамлет.

Није у Црној Гори било већег јада и несреће од братоубиства. Ни већег мрака  од оног кога смо у себи закопали из братских јама. Ни рата, ни безумља, ни пропасти,  од оне када ја глас крви браће наше завапио до Господа! А брат је Храм. Нема тог бољег сјутра, ни узвишене идеје, ни ваљаног разлога, ни идеала, због кога је прихватљиво да брат убије брата.

Непосредно прије смрти, у гостопримници Манастира Ждребаоник, Митрополит Амфилохије нам је испричао следећу причу:

„Једном приликом, прикупљајући грађу за књигу, отишао сам у посјету једном високом функционеру бившег социјалистичког режима. Разговарали смо у почетку о уобичајеним, свакодневним стварима, и летимично примијетих да у дневној соби у полицама са књигама и на комоди има неколико урамљених фотографија на којима су били чланови  његове најуже породице, као и фотографија мајке и оца. Знајући да је имао и брата свештеника, са којим се идеолошки никада није слагао, чак и јавно сукобљавао, да не кажем да га је прогањао, упитах га зашто нема братове фотографије, тада већ убијеног блаженопочившег свештеника. Негодујући је одговорио да он нема брата и да се са њим никада није ни слагао. Замолио сам га да ме сачека десетак минута  и да ћу се брзо вратити да наставимо разговор. Изашао сам ужурбано испред његове куће и кришом сам, у тишини, заплакао као мало дијете. Сузе су ми саме навирале, јецао сам од плача, једва сам успио да се саберем. Када сам дошао себи од суза и јада који ми је као камен оптеретио душу, вратио сам се натраг. Мирно ме је, без сувишних питања, сачекао у примаћој соби. Е онда сам га питао: ‘А је ли, зашто си се ти одрицао свога брата? Зашто ниси бар покушао да га заштитиш од смрти?’ А он ми, на моје још веће разочарање и запрепашћење, али искрено, као да се исповиједа, одмах одговори: ‘Зато што је мој брат одувијек био бољи од мене. Још од раног дјетињства. Био је бољи син, био је бољи ђак, био је бољи студент, родитељи су га издвајали. Једноставно, био је бољи од мене!‘,“ испричао је Митрополит, кроз сузе које ни пред нама није могао да задржи.

„Завист је као зрно пијеска у оку,“ каже древна источњачка пословица. Завист је метафизичкo стање, самодеструктивни осјећај неприхватања личног постојања, јер не можемо поднијети постојање оног за кога вјерујемо да је бољи од нас. Завист рађа мржњу, као разарајућу и свеуништавајућу метафизичку страст,  да не постоји ништа и нико, и да се само постојање сведе на ништавило. „Зар сам ја чувар брата свога?,“ рекао је Каин, и ове његове ријечи остале су кључ „успјеха“ и „узор“ индивидуалистичког, потрошачког, обезбоженог свијета. 

Како дакле остати вјеран и бити Авељ у таквом свијету који нагиње каинистичким принципима? Како преживјети у свијету у коме човјек своју такозвану тежњу за просперитетом и бољим сјутра гради на суноврату и пропасти својих ближњих?

„Не само од устоличења за митрополита, него цијелог живота, свјесног,“ понављао је Митрополит Амфилохије много пута, „чекам да дође то вријеме кад ће брат помиловати и пољубити, мирењем и праштањем, ране брата свога.“

Остати вјеран значи бити чувар свога брата. Наш брат је драгоцјен колико и читав људски род, јер се са њим рађа историја једног свијета, једна цјелокупна васељена. Љубав је увијек конкретна. Не вјеруј оном који тврди да љуби апстрактно човјечанство и неки „врли нови свијет“, а према ближњем, према брату не осјећа ништа, или испољава пакост, завист, мржњу. Призвани смо, божанском силом да уложимо сву своју ревност, говорио је Митрополит, како бисмо „у вјери нашој пројавили врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.”

Екстремно зло је често банално, површинско, без коријена, знала је да каже Хана Арент. Зло је лишеност и празнина у срцу коју треба испунити смирењем и љубављу. Мирећи се са Богом, измирићемо се и са братом. Само небеско очинство, како нас је учио Митрополит, може бити темељ нашег земног братства и помирења.

Дај Боже да свјетлост вјере разагна мрак братоубиства и братомржње који смо сами у себи закопали, да сузе нашег светог Митрополита Амфилохија пробуде у нама стид и кајање, како бисмо устајући из јама нашег срца цјеливали ране брата свога и васкрснули у љубави, слози и заједништво.

„Да брат пољуби рану брата свога“ – ријечи које је Митрополит Амфилохије (Радовић) изговорио у приступној бесједи, 30 децембра 1990. године, на дан устоличења за митрополита црногорско-приморског.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: