Док Европска унија појачава притиске на Србију због односа према Русији, широм саме Европе све је гласније незадовољство политиком безусловне подршке Кијеву. Протести у Француској и Холандији, о којима извјештавају и западни медији, свједоче о све већем умору грађана од финансирања рата у Украјини и од медијске слике која рат оправдава и продужава.

У Паризу је више стотина људи протестовало носећи транспаренте „Нећемо умирати за Украјину“ и „Француска мир, не рат“. У Амстердаму је организован сличан скуп под слоганом „Зауставите Зеленског“, који је осудио ратне напоре Запада и позвао на дипломатско рјешење. Иако се организатори протеста одмах проглашавају „проруским“, суштина порука је јасна: народ Европе не жели рат и не жели да плаћа туђи рат.

Извор: Спутњик

Коме дугујемо Европу?

У међувремену Европска унија поставља ултиматуме и пријетње Србији због могућег присуства обиљежавању Дана побједе 9. маја у Москви. Како је недавно пренио БиБиСи на српском, званичници попут Каје Калас и Џоната Всевиова упозорили су да Србија може платити цијену ако настави да не прати политику Брисела према Русији. Порука је јасна: или пун послушнички курс, или затварање врата ЕУ. „Последица је да се не придруже Европској унији“, рекао је Џонат Всевиов.

Цијену? Да ли је стварно дошло до тога да Брисел, који се куне у слободу избора и права народа, сада диктира гдје српски предсједник може да иде и коме може да ода пошту? Да ли ће и сопствене грађане протјеривати јер траже мир, као што сада пријете Србији?

Историја се у Бриселу све чешће игнорише. Тадашњи СССР је у Другом свјетском рату платио највишу цијену у борби против нацистичке Њемачке: преко 20 милиона изгубљених живота. Србија, као дио антифашистичке коалиције, претрпјела је огромна страдања.

Бранити било коме да оде у Русију како би прославио Дан побједе над фашизмом није само лицемјерно – то је дубоко срамотно. То је морални пад који шаље јасну поруку: историја, жртве и правда више нису важни ако се не уклапају у тренутне политичке калкулације бриселских бирократа.

Прослава 9. маја је ода милионима који су дали живот у борби. Тиме се ствара опасан преседан: да истина зависи од тренутне политике, да се историјско сјећање мора преобликовати у складу са новим „линијама“ које диктирају неспособни, однарођени чиновници у Бриселу. Да би се угодило њима, треба ли да заборавимо ко је срушио фашистичке тенкове? Ко је отворио капије Аушвица? Коме дугујемо чињеницу да данас уопште имамо Европу без концентрационих логора и расних закона?

Они који данас диктирају шта је дозвољено, а шта није, радо би видјели свијет у коме су сјећања на заједничку борбу избачена из јавног простора. Желе нову Европу, без историјског коријена, без стида што су неки од њихових претходника погазили слободу или отворено колаборирали са фашизмом.

Србија има свако право да ода почаст жртвама и савезништву које је допринијело ослобођењу Европе од највећег зла 20. вијека.

Још једном се показује: ко жели мир, мора прво да има храбрости да призна истину — и данашњу и ону јучерашњу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: