(ВИДЕО) Данило испунио стричев завет

Већега и господскијега споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго него мале гомиле камења према ловћенском врху, према томе владичином споменику.

На основу наредбе Његошевог наследника, кнеза Данила, 14. октобра 1854. године владичине кости пренесене су са Цетиња на Ловћен и сахрањене у његовој задужбини. О томе Његошев секретар и секретар кнеза Данила, Милорад Медаковић, пише у новосадским „Србским новинама“ 13. септембра 1855. године:

„На Цетињу, 30. августа. У петак ујутру, у Цркви изидани гроб, упокојеног владике Петра ИИ, отворен је, сандук извађен и стајао је у Цркви до у суботе изјутра. Зором у суботу огласила су звона и попови, да се народ прикупља. Два архимандрита и двадесет свештеника и два ђакона обуку се у цркви, и послије очитане молитве у седам сати понесу из Цркве смртне остатке! Спровод је био велик, који прође кроз авлију двора књажева. Док подигну мртвачки сандук зазвоне звона, а забрујају топови; а кад се укажу на капији двора књажева, онда учеста пуцњава, а кад топови престану, онда на Мучалинама, стојећи Црногорци, проспу огањ из пушака. Сам књаз с књагињом и са осталом свитом крену се, те су покојника пратили до на саму висину Ловћена. Нико не би могао вјеровати да ће се онолика тежина и онако тешким путем за 31/2 сата изнијети. Но, Црногорци, вјешти клисурама, јуначки изнесоше свог бившег Господара на највишу планину, и тим се испуни последњи при смртном часу учињен завијет Петра ИИ. Почем су смртни остаци у Цркву у раку положили, запуца 1.000 пушака у два пута и крене се сва војска и спушти се на Иванова корита.“

Овај догађај се дотакао и струна гусала народног певача, који 1855. године кнеза Данила због тога што је владику сахранио поштујући његов аманет:

У гробницу Петра светитеља.

Ту почива три године дана.

Кад се трећа испунила била,

Хоће Данил Петровићу књаже

Своме стрицу завјет да испуни,

Да га носи на Ловћен планину,

Па му нови ћивот начинио,

Ћивот му је кадифом покрио,

А златном га ризом прекрилио.

Пак окупи браћу

Црногорце,

Сву господу и стару

и младу,

Три хиљаде и више бијаше,

А пред њима триста свештеника,

Сви у златне ризе обучени,

Свештеници одоше

у цркву

Да свршују свету

летурђију,

А остали стоје у параду,

Ту се чини веља богомоља

За владику Петра другога.

Кад се света

летурђија сврши,

Свештеници тадер устадоше,

Пак црковне барјаке дигоше,

Часне крсте и еванђелије,

Свети ковчег, кости владичине.

Тадер света звона зазвонише,

И владику из цркве изнеше.

У то стаде земље тутњавина

Од пушака и лубарада,

Од пјевања ђака и попова,

Пак се војска сва тадер окрену,

Црногорска господа избрана,

Међу њима књаже са

књагињом,

По сриједу иду свештеници,

Носе ковчег, чине моленија,

И остала црковна пјенија.

Тако иду на Ловћен планину,

Изнесоше кости владичине

На Вршину у бијелу цркву,

Ту му свети ковчег поставише,

Док се света летурђија сврши.

Љубомир Ненадовић је о Ловћену, на чијем су врху сада почивали Његошеви посмртни остаци, у већ поменутом делу „О Црногорцима, Писма с Цетиња 1878. године“ писао:

„А и шта је друго тај лепи врх Ловћена, него највећа и најчуднија гробница на целој овој земљи?! Ту је гроб песника неувелога ‘Горског вијенца’. Ту, на тој висини, у тој страховитој самоћи, сахрањен је Раде (Петар ИИ), владика и господар Црне Горе. Орлови и морски ветрови једини су који ту тишину потресају. Он је и гробом својим надвисио друге. Ловћен је уздигао његов гроб више свих гробова на овом свету, а његов гроб уздигао више свих словенских брегова; претворио га у Олимп, у храм где се српске виле скупљају. На врху Ловћена он је угледао овај свет; на врху Ловћена гледа га овај свет. То је планина његове младости, његове поезије. (…)

„Већега и господскијега споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према ловћенском врху, према томе Владичином споменику?! И када на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика.“

Није прошло много времена, а непогоде и сурова ловћенска клима оштетили су Његошеву капелу, због чега је поправљана у неколико наврата. О тим напорима је 1911. године оставио сведочење Филип Радичевић, дворски протођакон и секретар Митрополије:

„Но, почем је Ловћен планина изложена густим облацима по промени времена, те из густих облака сијевају муње и громови пуцају, па је и Његошева гробница са богатијем одјејанијем привлачила муњевите свитке! Услијед тога и Црква је сва испрскана била, и морала се неколико пута поправљати. И писац ових редова три пута је шиљат био, да и кров и громобран са депозитом воде поправи, но и сва ова поправка у стању није била опасност Цркви отклонити.

„Наша влада морала је 1879. године шиљати стручне мајсторе за поправку Цркве и громобрана, као и за крчење путањице уз ловћенски хрбат, и по врху њега, да се слободније до Цркве доћи може. Све је то у потпуном реду ове године довршено. („)

„Кад смо уљегли у Црквицу, код гроба Владике Рада мајстори отворе дубоки гроб Његошев, и ми свештеници с митрополитом Иларионом попадамо на кољена, па започнемо велики парастос, који је трајао сата. Кад се имало саћи у гроб на корнижу, ја замолим митрополита Илариона да сиђем у ово светилиште великог Генија, да у присуству свијех прегледам лијес Његошев, около којега су се музе купиле на Српском Олимпу. Митрополит ми даде благослов и ја сиђем у Генијев гроб, и у томе тренутку мене обузе језовити страх, и осјећај, које се светиње додирнути морам; крст на костима, а митра је сва од муња изгорела била, душевно ме потресе и по дну ногу Његошевих у несвијест паднем. Кажу да пет минута нијесам знао за себе! Посље своје присебности дигао сам сакос архијерејски и нашао руке и ребра, са цијелим костуром у потпуном реду, само глава – лубања мало бијаше удаљена од костура, коју сам на своје мјесто ставио, и цио костур прекадио. За то вријеме свештеници и митрополит клечаху на кољенима и пјеваху: ‘Со свјатими упокој Христе душу раба својега’. Од донешене одјеће архијерејске ставио сам на Његошеву главу златоткани богати ваздух и нови сакос, кога сам преко цијелога костура растегао, да је цио костур под њим, као под покровом лежао, на прсима којега ставио се његов напрсник (?).

„СВЕ кости, као и цио прах, мирисаху са пушчаним прахом које су муњевити огњеви на златоткано одјејаније привлачили, да су кости морале црне изгледати.“

Од описа догађаја од 1879. до 1911, када је сведочење о томе оставио Филип Радичевић, дворски протођакон и секретар Митрополије, прошле су тридесет и две године, током којих је, највероватније, било још интервенција на ловћенској капели, да би она била одржана у изворном стању, али поузданих података о томе нема.

Са великом дозом сигурности може се рећи да су поправке изостале током 1912. и 1913. због учешћа Црне Горе у балканским ратовима, после којих је 1914. године букнуо Први светски рат.

Капела загонетка за царски Беч

Бечки двор је, као што смо се већ уверили, од самог почетка градње Његошеве капеле улагао доста напора да проникне не само у њену важност, него и у симболички значај планине Ловћен. Неку врсту добродошле помоћи у тим настојањима пружили су многи писци који су о Ловћену говорили као о српском Олимпу, на коме је с најдубљим разлогом себи нашао место Његош, да горе буде покопан после овоземаљског живота.

Сутра: Краљ Никола: Ловћен је Олимп српски

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Најблиставији духовни траг

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: