(ВИДЕО) Документарни филм „Завештање“ – екранизација страдања Срба у НДХ
Иван Јовић, режисер филма Завештање
Документарни филм „Завештање“ редитеља Ивана Јовића, представља скуп потресних разговора са лицима која су преживјела геноцид у Независној држави Хрватској у периоду од 1941. до 1945. године.
Ријеч је о документарцу у коме је простор уступљен искључиво жртвама усташког геноцида: њиховим причама, емоцијама и њиховом страдању под усташким режимом.
Материјал за филм је снимљен у периоду од 2012. до 2015. године у Србији (Београд, Нови Сад, Зрењанин, Хетин, Честерег, Ритопек, Житиште, Болеч, Рума) и Републици Српској (Баналука, Приједор, Козарска Дубица и околина). Преживели говоре о свом животу прије, током и после Другог светског рата, о страдањима којима су били изложени, људима који су им помагали, члановима породице, и поновној изградњи живота, преноси РТС.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
https://www.youtube.com/watch?v=AIA97v7SFnQ
Danas otvoren sajam turizma u Beeeeogradu, najvece standove imaju Rvacka i Crna Gora.
Па није Црна Гора ништа никада лоше урадила Србији нити коме другом, већ напрптив, и треба да се рекоамира највише и да смо ми у Србији памерни па да сви идемо у Црну Гору, а онај З. З. , знојави злотвор што јесте најцрње свима направио, он од тог туризма не живи. А крвате и крвацку, нећу коментарисати, то само неки дебили из бг и нс не могу да преболе па иду тамо.
„Da li je posle Aušvica
važno ko će koga ostaviti
ili šta će sutra biti za doručak
u koju školu dati decu i
slične banalnosti zbog
kojih se prenemažemo.
Da li je posle Aušvica
uopšte išta važno
i da li imamo pravo na
minut spokoja a kamoli na
ljubavi godišnjice i povode.
Da li posle Aušvica
znači nešto imati kuću
urednu baštu ili poznavati vina
baviti se ikebanom i
učiti jezike….
……………..
Da li posle Aušvica
učiti pacifizmu ili krvi
sladostrašću i gomili golotinje
pokazati bagere kojima
su ih raznosili
i da li posle Aušvica
brinuti hoćeš doživeti
duboku starost
to jest da li posle njega
uopšte imamo pravo na
duboku starost
Da li posle Aušvica
ostati normalan i suvisao
čitati ili pisati misleći da radiš
nešto dostojno čoveka
disati čist vazduh posle
gasnih komora
a kamoli baciti odgrizak
jabuke za kojim su se oni
u čoporu bacali
Da li posle Aušvica
voleti ili mrzeti
ili ostati ravnodušan
da li uopšte plakati za
nekim posle Aušvica
ući u vozove bez straha
ili žaliti se što putuješ
drugom klasom
posle prenatrpanih
stočnih vagona
i vreve
Da li je posle Aušvica
važno ko si
postavljati pitanja
o smislu i koještarijama
i vredi li život više od dva
zlatna zuba na dlanu
za svako oko
i zub za zub
Da li posle Aušvica hteti
u raj kad je posle njega i
pakao olakšanje
kao tražiti hleb
preko pogače
i misliti da si
ipak čovek“
(….)
Moja Majka nam je uvijek govorila o Strahotama Rata….
i o njenom licnom, teskom iskustvu….
Nas ostarjeli i Mudri Otac je to komentarisao….
„Ne truj ovu djecu“….
Danas mi je milo sto nas je Majka „otrovala“….
Znanjem Istine….
Ko smo…. Sto nam se desavalo….
Sto nas je Odrzavalo da Prezivimo….
Da Sacuvamo Svoje Srpsko Bice….