(ВИДЕО) Голгота Далматинаца колонизованих у Прилепу, Милош Мељанац у „Српском свијету“
1 min read
Према неким проценама, између два Светска рата из Далмације на просторе данашње Северне Македоније пресељено је између 35 и 40.000 душа, највише Срба, а на просторе Косова и Метохије око 65.000 грађана тадашње Краљевине СХС, махом Црногораца и Херцеговаца. Повод за покретање оволиког броја људи била је лоша материјална ситуација народа, поготову у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Кренуло се са Аграрном реформом да се беземљашима додели земља како би лакше прехрањивали породице, да се укину феудални поседи, да се окончају кметовско — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији. У Далмацији то је колонатски односи. И управо из тих крајева, истиче Мељанац, који и сам потиче из Далмације, каже да је највише колониста било. Из далматинске Загоре, Отишића и Буковице у колонисте је кренуло више стотина горштака.
У већини случајева, колонисти су били из породичних задруга, у којима је живело више генерација, али и више породица под једним кровом. Беше то време када су у овим кршевитим пределима завладале и две „гладне“ године, које су само убрзале одлуку Далматинаца да крену у „обећани живот“. Колонизирали су их у Македонију, највише у Прилепско поље. Краљевина је доводећи далматинске Србе желела и да поправи националну структуру, да ојача граничне појасе и у Банату, Бачкој, као и у Старој Србији и Македонији. Пошто је мало шта било припремљено за њихов долазак, сачекали су их веома тешки услови за живот. Од земљишта које је било мочварно, подложно честим поплава, до објеката за живот. Куће у којима су живели, колонисти су на почетку импровизовали кроз изградњу земуница, кућа од бусења, каже политиколог Мељанац, што се одразило и на здравље придошлица. Иначе, колонизација се одвијала у таласима. Од 1922. до 24.године и највећи број колониста населио је Прилепско поље.
Тврди да су првих 15.година биле паклене, да је велики број деце умирао због животних услова, да је проблем био и у узгајању стоке, па је на крају дошло до протеста. Тражили су да их изместе у неки други крај Краљевине, ако треба и у инострантсво. Побуна је уродила плодом, па је већини додељено боље пољопривредно земљиште. Тада је владала фама како су колонисти „заменили бегове у Македонији“, како им је добро било, и колико су бии фаворизовани, истиче Мељанац. А истина је била потпуно другачија. Најбогатији и најимућнији су били староседеоци. Међутим, колонизовани Срби су били вредни људи, који су се прочули по квалитетном месу, млеку и млечним прерађевинама, чиме су снабдевали Прилеп. За тих 20-ак година начињен је велики искорак, како у пољупривреди, тако и у условима живота. Тако Милош Мељанац подсећа да је краљ у Демир Капији основао велико газдинство, да је на тим просторима посадио прве багремове које је народ називао „краљићи“, да су се појавила прва говеда сименталске расе, живина… Било је и оних који су се вратили у Далмацију, појединачних случајева, и наводи случај Кузмана Мељанца.
Голгота колонизованих Срба из Далмације наставила се избијањем Другог светског рата када трпе терор бугарског окупатора, како их он назива „бугарашка руља“. Првих ратних дана сви жандарми затечени у Прилепу су побијени, а народ је остављен на милост и немолист пљачкашима, физичком злостављању. Мељанац каже да су „бугараши“ правили спискове за пребијање. На крају су их оптужили за учешће у устанку у Прилепу и 1942. протерали у Војводину, њих око хиљаду. Ту су дочекали ослобођење, надајући се повратку на огњишта, али од тога није било ништа.
Као и на Косову и Метохији, и у Македонију је био забрањен повратак протераних, па су их распоредили по Војводини. Али пошто су били, како су их звали „краљеви колонисти“, добијали су најлошије швапске куће и имања. Титови колонисти, истиче Мељанац, били су привилеговани, а краљевим су приписивали и разне надимке, као што је Ђујићеви колонисти. Тврди да их комунистичка власт није смештала у једно или два села, као друге колонисте, него су разасути широм Покрајине, а највише их је у Банату.
А у Прилепу сада има, колико је њему познато, 171 Србин, који су у доброј мери и даље препуштени сами себи и на удару су асимилације. Немају ни удружење које би их окупљало, док на другој страни, наводи пример Мељанац, бугарска удружења ничу као „печурке после кише“. Када је Далмација у питању, Цетињска крајина – „Срби су статистичка грешка“ – каже Мељанац. Од некадашњих средина са неколико хиљада становника до 1990.године, остало је по тридесетак стараца. Тако је у Дрнишком крају и Врничкој Крајини. Каже да су и оно мало Срба које је остало, изложени процесу католичења. Навео је пример породице Сладоје, као и Шкрбића који се изјашњавају сада као срби-католици. Све га то у многоме подсећа на описе Симе Матавуља.
Прочитајте ЈОШ:
Зашто је Броз највећи антисрпски пројекат – Радован Калабић у „Српском свијету“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
СЕЛО ПОЛАЧА У БОБИ ЗА СЛОБОДУ
Не улазећи ни у какве друге коментаре, данас смо били у прилици да посетимо велику Универзитетску библиотеку у којој се налази преко два милиона књига, страних и домаћих, где смо пронашли и овај чланак Јове Ивекића који је објављен у Ђујићевој „Србији“, под насловом “Полача у борби за слободу“, где између осталог стоји:
„У подножју кршне и поносне Динаре истиче се познато српско село Полача у Далмацији. Оно се састоји од већег броја мањих засеока, груписаних у Великој и Малој Полачи и Подинарју. Полача по броју становника спада у већа насеља у Далмацији. Пред рат је имала око 3. 500 становника…
Црква у Полачи, подигнута у славу св. Апостола Петра и Павла, је отворена 1458. г. благословом зетског митрополита Јосифа…
Горостасна и гранитна Динара је имала снажног утицаја на формирање духа и лика полачког човека. Полачанац је поносан Динарац, одлучан (који се не мрчи, ако ковати неће), истрајан, радљив и издржљив (чак и онда кад га снег и мећава са Динаре заспу), честит, поносан и до крајности пожртвован. Једном речју, он је изразити представник нашег динарског типа. Као такав, а уз то Богу, Српству и Светосављу одан и веран, полачки сељак од увек је био предмет мржње његових опаких суседа, Хрвата села Кијева, који су дисали усташким духом још пре него су крволочне усташе дошле на власт…
То усташко село Кијево се налази између Полаче и Врлике. Одкад се за њега зна, оно је увек дисало антисрпским духом. Пре рата било је познато по својој франковачкој оријентацији. Оно никад није крило своју мржњу против Срба Полаче и чекало је само згодну прилику па да ту своју мржњу искали над невиним народом овог мирног српског села. Динарска чобаница Марија Вучковић, у једној визији уочи самог рата, видела је оно крваво слово у облику коњске потковице (U), под којим ће се та сатанска мржња
искалити и коштати близу милион српских живота, међу којима велики број домаћина и домаћица села Полаче. Трагична 1941. година пружила је кијевским усташама прилику да своје злочиначке планове у потпуности остваре.
Замишљен, збуњен и огорчен полачки сељак је пратио развој догађаја после неславног слома Југославије 1941. Тешко је њему, као и свему српском народу, било да се помири са Хитлеровим недоношчртом – ндх. Знајући да су његови суседи села Кијева одушевљено поздравили стварање срамне „назависнице“ и положили заклетву на верност крвавом безглавнику, Полачани су почели да брину. Поготово од оног дана када су им усташе одвеле из цркве, за време службе Божје, њиховог драгог свештеника о. Михаила Поповића, сина националног првака Далмације и мученика из Првог светског рата,
Онисима Поповића. Свештеник Поповић је одведен на Спасовдан, да би неколико дана доцније, после тешких мучења (зликовци су му кљештима чупали зубе и браду), био убијен у Промини заједно са још 40 Срба мученика из Книна и околине. У мучењу и убијању ових Срба учествовали су кнински фратар Симић, Јуцо Рукавина и Фране Араповић.
Срби Полаче, огорчени губитком свога свештеника, знали су да им нема спаса ако се не организују за одбрану. И припреме за организовање одбране већ су биле почеле кад усташки суседи из Кијева упадају у Полачу и на превару одведу 50 домаћина. Одведу их тамо одакле се никад више нису вратили. Као и стотине хиљада Срба и Српкиња и ови мученици су негде побијени или живи у јаму побацани. Њихов нестанак је био последњи сигнал осталим Србима села Полаче да се припреме за одбрану од усташа убрзају.
КРВАВЕ БОРБЕ СА УСТАШАМА
У међувремену почеле су да се оре српске пушке слободарске по Босанским планинама и да осветничком песмом објвљују слободу потлаченом српском роду. Тада се и српска Полача диже на устанак. Под вођством свога командира Глише Мирковића, полачки Срби ступају у тродневну борбу против усташа, које је предводио Јурај Бубло, бивши југословенски официр. Борба је вођена на Сивим Брдима 29, 30, и 31 јуна. Немогући да одоле снажном јуришу српских бораца, усташе су настојале да се освете мирном становништву, те су тако, приликом повлачења ухватили и заклали Стевана Вучковића, Милицу Тодоровић и Илију Вранића, а ранили Марицу Вучковић, сестру Јове Ивекића, тадашњег помоћника командира чете, Глише Мирковића. Огорчени борци, чувши за нова зверства, навале на усташку станицу, разоружају и заробе 18 усташа. Командир усташки Иван Грљевић и његов заменик Иван Брзина, нажалост , успеше да побегну. Исти Грљевић је сада код Тита виши официр, што није никакво чудо кад се зна да усташе и комунисти имају један те исти циљ: уништење Српства.
Праведна Божја и српска казна стигле је једног по једног усташког крвника, а међу њима и усташког логорника села Кијева, одговорног за убиство 50 домаћина полачких, и то у моменту његовог покушаја бегства за Загреб…
ИМЕНА ПОБИЈЕНИХ СРБА И СРПКИЊА ОД УСТАШКИХ КРВОЛОКА
Да вео заборава не би покрио имена светлих српских жртава села Полаче побијених од усташких звери, намера нам је да их у овом допису поименично поменемо:
Глишо Ј. Боснић, Илија Боснић, Илија И. Боснић, Илија Ј. Боснић, Миле Буква, Сава Буква, Илија Б. Вранић, Давид В. Вучковић, Ђуро П. Вучковић, Јован П. Вучковић, Никола Л. Вучковић, Петар Л. Вучковић Раде С. Вучковић, Стеван Н. Вучковић, Тодор Т. Вучковић, Аница Д. Ђурић, Аспазија М. Ђурић, Васо Ј. Ђурић, Ђуро С. Ђурић, Илија Љ. Ђурић, Јандрија Ј. Ђурић, Лука М. Ђурић, Марко Т. Ђурић, Милан С. Ђурић, Никола М. Ђурић, Петар Љ. Ђурић, Стеван Љ. Ђурић, Стеван М. Ђурић, Саво Н. Драгичевић, Глишо С. Мирковић, Ђуро П. Мирковић, Миле С. Мирковић, Јово Н. Миливојевић, Васо П. Пецер, Милица И. Тодоровић, Стеван Г. Тодоровић, Бранко С. Чинбур, Бошко Чинбур, Васо Б. Чинбур, Илија Т. Чинбур, Јован Ј. Чинбур, Никола С. Чинбур, Сава Т. Чинбур, Тодор И. Чинбур, Бошко Г. Црногорац, Ђуро Г. Црногорац, Душан В. Црногорац, Љубо В. Црногорац…
Одахнуло је Србима кад су усташе биле протеране из српских села, но борба тим није била завршена. Почела је нова борба, борба против нових усташа – Брозових партизана. И у овој новој и намртнутој борби село Полача остаје на свом историјском српском
националном путу. И у овој борби Полача даје свој допринос. Заставу националне борбе против комунистичких измећара већ је био развио на Динари Дражин следбеник војвода Момчило Ђујић. Војводи се придружило све што је српско на Тромеђи, све што српским духом дише и што ћирилицом пише. Оснива се прослављена Динарска четничка дивизија у чији састав улазе и полачки четници, организовани као полачки батаљон у пуку Онисима Поповића (доцније Динарске бригаде, којом је командовао Јован Грубнић). За команданта полачког батаљона Војвода је поставио Јову Ивекић (1942). Од дана уласка у састав Динарске четничке Дивизије, четници села Полаче учествују у свим борбама које се воде против партизана, нарочито оним на Динари и околним брдима. Пламен ватре коју су четници ложили на Динарским висовима био је увек знак слободе на Динари, а у исто време и симбол наде у слободу српског народа.
ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ КОМУНИСТИЧКИХ КРВОЛОКА
Како борбу против усташа, тако и ову против усташке браће партизана, четници села Полаче су запечатили својом крвљу и обележили гробовима своје браће сабораца. Њихова бесмртна дела не смеју да се забораве. Њихова имена треба да су дубоко урезана у срцима преживелих Срба-четника, њихових сабораца. Помињући у овом допису њихова имена ми желимо да освежимо успомену на њих:
Јово Т. Буква, Сава Т. Буква, Илија С. Боснић, Никола Н. Боснић, Ђуро Ј. Вучковић, Драгиња С. Вучковић, Илија С. Вучковић, Милица Ј. Вучковић, Саво Л. Вучковић (68 година стар, одведен од куће, мучен и убијен), Тодор, Б. Вучковић, Сава Вучковић, Сава Ђурић, Сава Ј. Ђурић, Крстан К. Ивекић, Дамјан Ј. Лазић, Душан И. Маглов, Јован П. Миливојевић, Глишо С. Мирковић, Крстан И. Миливојевић, Илија Љ. Мирковић, Јован П, +. Мирковић, Љубо П. Мирковић, Љубо Г. Мирковић, Љубо Мирковић, Дмитар М. Радиновић, Никола Радуловић, Илија С. Чинбур, Петар И. Чинбур, Тодор С. Чинбур, Јован Е. Црногорац, Павле Црногорац…
При крају овог дописа желимо да нагласимо да Срби Полаче нису страдали само од усташа и комуниста, већ и од окупатора, па чак и од „савезника“.
ИМЕНА ОНИХ КОЈЕ СУ ПОБИЛИ „САВЕЗНИЦИ“
Од савезничког бомбардовања погинули су: Никола С. Боснић, Сава Ј. Боснић. Ђуро С. Вучковић, Марта П. Вучковић, Амђелија С. Ђурић.
ИМЕНА ПАЛИХ У БОРБИ ПРОТИВ ФАШИСТА
У борби против италијанског окупатора положили су своје животе: Марија С. Вучковић, Шпиро Р. Вучковић, Ђуро М. Лазић и Стана М. Лазић, а борби против Немаца: Милица М. Миливојевић, Јованка М. Црногорац, Коста А. Црногорац и Милица П. Црногорац…
Према својој националној улози коју је одиграло у току рата, као и према жртвама које је положило на олтар Отаџбине, село Полача се достојно одужило Богу и српском народу. Жеља писца ових редака је била да оваковечи имена оних див-јунака са горде Динаре који несебично положише своје животе за Краља и Отаџбину, за веру прадедовску и за све узвишене идеале вечите и непобедиве Србије…“ (Види: Јован Ивекић, Полача у борби за слободу, „Србија – Serbia“, јун 1978, Fruitland, Ont., Canada).
Ево само један пример.мој пријатељ Србин је рођен у Штипу јер му је тата био војно лице на служењу у Македонији.Кад год је тражио поштом да мупошаљу крштеницу увек су му презимели писали са СКИ а не са ИЋ.Морао је лично тамо да путује да их убеди да му дакју правилно написану крштеницу..Други пример.Мој мајстор који је дошао са севера Македоније каже да је власт присилила његовог деду да мора да промени презиме са ИЋ на СКИ.Што се сада буне Македонци када Бугари покушавају да их асимилују када су и они то исто радили
A sto nisi rekao da je kolonizacija u Vojvodini uspela 100%.
Sve se svodi na to kako su 1945 povucene granice.
Gde je ostala neposredna srpska vlast, tu je kolonizacija uspela. Gde nije, nije.
.У тексту се спомињу Црногорци и Херцеговци, што није тачно. Тос у Срби из Херцеговине и Црне Горе. Између два светска рата било је у ЦГ само Срба православаца и Срба мухамеданске вере и католичке вере. Тек када су комунисти дошли на власт они су проглалсили 1945. г. нову нацију – црногорску, да би разбили српску.
Напаћени народе српски…
… Pusto srpsko!
Davna sam potrošio suzu.