(ВИДЕО) Генодиц у НДХ је непобитан: Стефан Радојковић у „Српском св(иј)ету“

„Оно што је караткеристично за ову изложбу је да је она наш аутентични хришћански одговор на ту трауму која нас јако боли, а то је заправо геноцид над Србима у Независној Држави хрватској (НДХ), и њен врх и њен симбол је заправо страдање Срба у јасеновачким логорима. Сестра Марија из манастира Јасеновац је спојила иконографију и иконописање са наивном уметношћу, да прикаже како она доживљава наше страдање, али у оном кључу који је нама близак, а то је православно хришћанство и наша култура уопште“, рекао је историчар Стефан Радојковић у емисији „Српски св(иј)ет“ поводом изложбе коју је између осталих организатора помогла и његова матична кућа Музеј жртава геноцида, а која представља радове монахиње Марије који већ неколико година одушевљавају публику гдје год се појаве.

У емисији сте имали прилику и да видите неке од тих радова,а сама изложба је постављена у Историјском институту Србије до 22. маја.

Он је позвао гледаоце да посјете сајт Музеја жртава, али и друге сајтове, гдје могу да се нађу конкретни подаци о жртвама које су познате именом и презименом и под одређеним бројем. Говорио је и о томе шта су преживљавали сами логораши који су изашли из логора:

„ Проблем је био јер је Социјалистичкој Југославији требало неко време да обрати пажњу на преживеле логораше, јер се до тих шездесетих година гајио победнички дух, где је акценат био на онима који су водили народноослободилачку борбу, што је сасвим легитимно; али се на логораше гледало са сумњом како су то они преживели,а други нису. То је заиста сурово, у неким су случајевима имали среће, неки су били бољег здравља, околности су се поклопиле. Тако да су они били маргинализовани, све до шезедесетих када је почела да им се даје каква- таква пажња, и онда су укључени у активности. И отуда тај страх код њих, јер они који су маргинализовани сад добијају на значају, а затим временом добијају све више“.

Стефан Радојковић који је и секретар Одбора за Јасеновац је говорио о Музеју у ком ради, а који постоји четврт вијека и поредио га са Јад Вашемом, који је такође врло скромно, додуше четрдесетак година раније започео свој рад.

Интересантна је прича о индустријализацији логора, која је захтијевала дехуманизацију логораша, и прича о специфичности Јасеновца у том погледу, јер су убијања у највећем броју вршена лицем у лице злочинца са жртвом, што је у њемачким логорима била ријеткост.

Коментарисали су књиге које је гост донио у студио, а које се и иначе дијеле бесплатно заинтересованима, а тичу се свједочења логораша из 1942. године, као и новијих истраживања страдалника под Козаром.

На питање да наведе најзначајнија имена чија су истраживања и дјела допринијела откривању онога што се дешавало у логорима широм Европе, наш гост је прво напоменуо да постоји мит да су Јевреји одмах након рата схватили шта се то њима дешавало, али да то није истина, и дао имена оних који су допринијели повећању свијести о страдању: Раул Хилберг, Јуда Бауер, Менахем Шелах, Ефраим Зуроф, Кирил Феферман, Елиезер Папо и три израелска универзитета са којима су наши односи на изузетном нивоу, и који су веома допринијели и истраживањима првенствено у Јасеновцу.

О сарадњи са невладим организацијама и удружењима оних који његују сјећање је помињао оне позитивне примјере сарадње, а о сарадњи са државним институцијама на вишем нивоу је говорио да се стање све више побољшава, јер све више долази до изражаја тај чврст став и рад утемељен на истраживањима и поузданим подацима, са којима државници могу без бојазни наступити на свјетској сцени:

„Све што смо саветовали и све на што смо упозоравали наше институције, то се обистинило. Онда су схватили да смо пречесто у праву за неког ко је ‘неважан’. Примера ради ми смо својевремено саветовали Министарство иностраних послова поводом изложбе у Уједињеним Нацијама у Њујорку ‘Право на незаборав’, и прво упозоравали да тамо постоји служба која се бави проценом свих изложби, и да тамо нема дилетаната, да тамо нема људи које можете да преварите и подметнете нешто што није историографски потврђено.

И десило се управо оно што смо им рекли: одређени панели, делови изложбе су били забрањени, а постављени су они који су одговарали ономе што ми данас имамо што се тиче страдања у НДХ и уопште у Краљевини Југославији. Тадашњи министар је нама послао говор, да бисмо проверили чињенице, и тај говор је оцењен као одличан. А изложба је имала замерке. Дакле, тамо где су се консултовали са нама, то је успешно прошло. Људи треба да схвате да кад ми кажемо да нешто не ваља, то није јер ми то желимо, већ зато што то заиста не ваља, ни нама ни другима. На ове теме у свету постоје озбиљне институције које проверавају сваки ваш навод, цитат и фусноту, и ви не можете да подметнете УН нешто. Ми не смемо да дозволимо да се те трауматичне теме политизују, ни од чије стране. Нарочите не од наше стране, јер ако ми политизујемо наше жртве, шта онда можемо да очекујемо од других?“

На крају је гост Националне ИН4С телевизије говорио о великом напретку који се дешава под надзором владике Јована (Ћулибрка) у самом манастиру Јасеновац, у ком се отварају ускоро меморијали, који ће примати и ходочаснике и заинтересоване за сами геноцид.

Цијелу емиисју можете погледати на Јутјуб каналу ИН4С.

Аутор и водитељ Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: