(ВИДЕО) Хандке „предвиђа“: Правда за Србију можда долази 27. јула у 11 сати пре подне
фото: Радоје Пантовић, Спутњик
Ја сам написао „Правду за Србију“, која је поетска. А када ће бити праве правде за Србију, не знам… Можда ће се то десити сутра, можда прекосутра, можда 27. јула у 11 сати пре подне. Живот је кратак као што је говорио Џон Ленон, али има много времена. Биће и за правду времена, каже за Спутњик нобеловац Петер Хандке.
Он је са својим домаћином Емиром Кустурицом и књижевником Матијом Бећковићем и осталим гостима у суботу запловио Дрином, од Вишеграда до меморијалног комплекса у Старом броду који је подигнут у знак сећања на жртве из Другог светског рата.
Хандке: Кад долази правда за Србију
„Добро је да се подижу овакви меморијални центри, иако ме прича о хиљадама жртава у Старом броду веома потреса. То је веома, веома тужно поглавље историје на овим просторима“, рекао је Хандке приликом посете Старом броду.
Дивећи се подвигу Срба из Сарајева, Сокоца, Вишеграда, Хандке за себе каже да је конзервативни анархиста и признаје да се никад у свом животу није заиста побунио, побуна није део његове књижевности.
„Али разумем ову врсту побуне, разумем побуну Срба у Другом светском рату у Старом броду који су устали против насиља изабравши смрт. Данас нема наде бунити се. Волео бих када би постојала могућност праве побуне, када би се млади ујединили, али мислим да је време побуне прошлост”, сматра Хандке и додаје да се нада да ипак греши.
Мост који спаја два нобеловца
Доделом „Велике награде Андрићевог института“ Петеру Хандкеу у каменом граду инспирисаном ликовима и делима Иве Андрића – ствара се мост између два књижевна нобеловца.
„Тај стари мост који је описао Андрић веома је окрутан. На њему су се догађала мучења, убиства недужног народа. Али нови мост који ми градимо је мост који не уништава живот, већ га ствара. Надам се да је тако. Време ће одлучити“, сматра Хандке.
Дугачка је Лајковачка пруга
Уз старе српске песме које су изводили тамбураши, Кустурица, Хандке и остали гости пловили су бродом „Лотика“. Хандке је чак запевао на српском језику песму „Иде Миле Лајковачком пругом“ у којој је, према мишљењу Матије Бећковића, нобеловац пронашао своју веру.
„Речи могу бити најлепша ствар на свету, али могу бити и окрутне. Речи, реченице, звуци које неко изговара имају моћ да убију, а имају моћ и да спасу. Доста сам писао о тој тему, чак сам себе постављао као инструмент његове моћи. То ме у књижевности и даље занима, желим да ме речи спасу“, наводи Хандке.Питали смо аустријског нобеловца да ли га је ова песма инспирисала да напише „Моравску ноћ“.
„У почетку своје каријере доста сам слушао музику. Док сам писао комад ’Псовање публике’ слушао сам Битлсе и на њихов ритам писао реплике. Али више не слушам музику толико интензивно. Више ослушкујем звуке који ми много више говоре“, закључио је Хандке.
(Извор: Спутњик)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Мало боде уХ(в)о,
Нису побуњеници (људи и пород њихов) о којима је р(иј)еч — ортодоксни су.
Могао је Хандкеу неко и да (објасни) да генезу страдања.
Православни Срби. Стабилно решени да и остану.
(ономад)
Иди, бре,
#
Поуздано,
на Сутјесци јесте пробио, нашао Тита ко гуску у магли, и извео га из те магле.
Обруч је био намењен првенствено Дражи, који је извео људе пре затварања.
А ако се погледа, тражећи карактер човека, нађе одговор,
Зашто и како је био избачен из Партије. И зашто је враћен?
Како је и зашто добио батине на купању на Сави 45.? И шта је било са младим људима са којима се сукобио старији и имајући моћ и слободу поступања.
Онда ће нам бити јасније, вероватно, зашто је он у Рудом и шта ради, док у Старом Броду косе девојачке пливају Дрином.
Погледај карту.
„сурреалиста“ Коча П.
E onda,
https://www.youtube.com/watch?v=sH1GDYBtc1Y&feature=emb_rel_pause
+мир мученим душама
приметићемо да мир Душама Мученика наших желимо сваког боговетног дана, сваког Светитеља прати ред Мученика
тако је, Љубав и душе наших мученика нас држе
+„….Не постоји „изгубљено“ време, као што не постоји „добијено“ време – постоје само безуспешни покушаји да се изиђе из историје и да се завети предака препусте пијанству тренутних заборава. Тако је и већина Срба помислила да ако утоне у самозаборав да ће и сви други заборавити на њих па ће их коначно „пустити да живе у миру“. Авај, у историји, зато што је она континуитет, ако нека нација и покуша да заборави свој идентитет, друге нације ће је кад-тад подсетити. Због тога је сасвим погрешно оптуживати Југославију за самозаборав – она је била само један правни оквир као и Османлијска или Аустро-угарска империја. Управо супротно – да није било потискивања заветне свести она би била изузетна прилика да се историјско искуство употпуни. Српска нација, која је некада живела просторно расута по разним државама и у три издишуће цивилизације, а сада већ истовремено и у четвртој (модерној) која је била у настанку, добила је Југославијом прилику да се спреми за изазове кобног двадесетог века. Само је требало схватити да је прокламована Југославија заправо била синоним и припрема за једну једину опасност – револуцију као антиисторијски чин и рушење континуитета нације као духовне заједнице. Прилика је пропуштена, али је неумитност историје приредила милионима Срба живот људи 25. часа…“
+ 2.део филма
https://www.youtube.com/watch?v=UXhGri7dSHo
Дрино водо, очи девојачке-дуго скривани геноцид
https://www.youtube.com/watch?v=WD7YnKBkiaU
Veliki ljudi
Tri velika umetnika koimase ponosi srpski narod ma gde bio.