(ВИДЕО) Храбри и грабљиви као соколови

Кад се Српство уједини, ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним – говорио је Његош.

Политичка и идеолошка визија посматрања укупних догађања око подизања Његошеве капеле двадесетих година прошлог века најбоље се види из провокативног текста из Историјског лексикона Црне Горе, који је објављен 2006. године: „Нова капела је завршена за два мјесеца, да би, 21. септембра 1925. године, на Ловћен биле изнијете Његошеве кости и положене у нови саркофаг од венчачког мермера, тежак око 400 килограма. На улазу у капелу био је угравиран златни натпис краља, ктитора, а изнад њега уграђена је у ниши рељефна икона ´Свети Ђорђе убија аждаја´.

Очито је да капела више није била посвећена Светом Петру Цетињском, него Светом Ђорђију. Она је и архитектуром била потпуно другачија од старе капеле, с новим и ширим вратима, великом каменом гредом за ктиторов натпис, са дебљим зидовима, клупом – коломатом око ње, опходном стазом и оградним зидом. Имала је, такође, веће квадере, њих 480 из неловћенског каменолома и 280 бијелих плоча са острва Брача, за под капеле. Другачија од старе, нашла се и на другој локацији, пошто је Капа спуштена да би могла примити троструко већу конструкцију од првобитне.“

Последња седница Главног одбора за пренос Његошевих костију одржана је августа 1925. године. Краљевску владу заступали су министар вера Миша Трифуновић и министар финансија Милан Стојадиновић, иначе народни посланик из Црне Горе, као и управник Двора пуковник Димитријевић.

Прилог предстојећем свечаном преношењу Његошевих костију на Ловћен, у Капелу обновљену средствима краља Александра, дала је и „Политика“, која је 18. септембра 1925. учинила потез без преседана у дотадашњој и својој досадашњој историји, када је изнад заглавља објавила да је тог дана штампан – ЊЕГОШЕВ БРОЈ.

Великој свечаности ове новине су кренуле у сусрет недељу дана раније, започевши објављивање текстова низа аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут и колосални опус генијалног песника, његово филозофско, државничко и владичанско дело.

Сима Сарајлија

Исте вечери, разговор Његошев и Банов у Биљарди протекао је углавном у шалама, а сутрадан, за ручком „са мало али веома укусних јела, наквашених добрим приморским вином, па на завршетку и шампањским“, причали су о Сими Милутиновићу Сарајлији, који је умро почетком те, 1848. године.

У првом тексту, 14. септембра, објављена су до тада непозната сведочења Дубровчанина Матије Бана, поверљивог човека српске владе, о његова четири сусрета са владиком Радом на Цетињу, „око половине априла“ 1848. године: „Кад на њих (на врата – примедба аутора) ступих видим доста пространу дворану са биљаром у средини и зидовима свуд наоколо начичканим свакојаким оружјем. Око биљара стајаху на ногама сенатори и многе црногорске старешине у своме богатом оделу. Пред тим величанственим, живописним призором ја стадох један час као укопан, па узех очима тражити по оној множини људи Владику, кога нисам познавао, а нико ме к њему није приводио. И управо кад сам се хтео обратити Милаковићу (Димитрије, дугогодишњи владичин секретар) да га замолим за ту љубав, опазих на горњем углу биљара висока и лепа Црногорца у народном оделу где се на мене осмехну, па поступи напред, одвојивши се од осталих.

„Одмах се домислим да је то Владика; хитно му приступим, и пољубив га у руку, изручим му поздрав (из Србије, кнеза Александра Карађорђевића). Он одговори на сваку тачку веома смишљено и речито. Жубор усхићења трептио је по дворани; али на један његов знак сви се уклонише. Остадосмо сами“, пише Бан о првом сусрету с Његошем.

Док је придошли гласник током разговора у четири ока излагао Његошу како Србија гледа на тадашња бурна збивања у „узрујаној Европи“, црногорски владика га ниједном реченицом није прекинуо, „гледао је пред собом у тле, а само би по где-где упро у мене очи“, сведочи Бан.

А онда је Његош изговорио своју реч.

„Хвала влади српској на томе за чим је прегнула, а вама на лепој вести и труду. Добро рекосте да у таквом покрету за спасење српско не сме изостати црногорска пушка. Знате ли шта сам био наумио радити да ме нисте нашли? Спремах се да скупим четири хиљаде Црногораца, па с њима да прегазим турско земљиште, упаднем у Србију и приморам српску владу на делање. Али ево, Богу хвала, тога већ не треба. Ја пристајем безусловно на све што ми предлажете. Држаћу Приморце у запту да не развију заставу Св. Марка, а за даљу радњу чекаћу док ми не јавите да су сазрели догађаји.“

После растанка, Бан је отишао у гостионицу, наручио вечеру и попео се у собу коју је изнајмио, да би забележио ток разговора вођеног са владиком. Јавише му тада да долази Његош, а тек када се владика појавио на вратима његове собе, Бану би јасно да се упутио к њему. Почео је да му захваљује на тој части, али га је Његош прекинуо речима: „Оставимо комплименте западњацима, а ми ћемо као два чиста Србина разговарати са срцем на длану“.

Када је владика сазнао да Бан хита назад у Србију, позвао га је да се сретну још исте вечери, а онда и сутрадан „у подне“, на ручку. У разговору вођеном у соби на спрату цетињске гостионице, Његош је саопштио Бану: „Али ја заборављам да вам захвалим на песми коју сте ми пре две године отпевали. Знам је напамет“. А онда је изрецитовао ове стихове: „Гомила хриди стоји, ужасна гора,/ Главу јој гром лупа; /Носе вал љута мора;/ Ту ко соко гнездо/Горанин свој дом стави…“

Сведочењу Матије Бана придајемо оволики значај зато што стихови из његове песме, написане 1846. године, неодољиво подсећају на Ловћен и на капелу Његошеву. Питање је да ли су ови стихови и, ако јесу, до које мере, у генијалном песнику разгорели искру коју ће Владика обликовати у аманет да буде сахрањен у капелици Светог Петра коју је подигао, на врху те „ужасне горе“, чију главу „гром лупа“ и на коју „горанин свој дом стави“, као „соко гнездо“.

„Јесмо соколови, па и грабљиви као они“, наставио је Његош после изговорених стихова. „Божја ми вера, не што бисмо тако хтели, него што смо приморани. Ја задржавам Црногорце од грабежи на аустријској страни, јер су нам тамо све сама ришћанска браћа; али на страни турској морамо често заклопити очи и дати им одушке. Још добро кад се ограниче на Турадију; ну сто муке кад се покрве са ришћанима. И то ће тако трајати докле год се не иселимо из ових кршева. А да би се могли иселити треба најпре да се српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним.“

О Сими је Његош говорио „с правим пијететом“, а онда и о Горском вијенцу, за који је тврдио да ће се „само допасти мојим Црногорцима, а зато што сам у њему изнео њихове обичаје, њихов начин мишљења и говора, њихов карактер, те се виде као у огледалу, али се неће допасти образованом свету који ће ми замерити да оно није права драма, да Владика Данило, који је главна особа, увек мудриј, а скоро ништа не ради, па ипак дело које смишља испада му срећно више неким случајем него његовим напорима. Ја сам опажам те мане, и ма да нерадо поправљам што сам једном написа, наумио сам да их исправим при другом издању“.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Капела као симбол уједињења

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: