(ВИДЕО) Интервју са Леријем Џонсоном, ветераном ЦИА о дуго скриваној америчкој тајни у Русији!

Интервју са Леријем Џонсоном, ветераном ЦИА и одсека Стејт департмента за противтероризам водио Александар Павић

O упаду у Трампову вилу и функционисању дубоке државе

АП: Вечерас имамо задовољство да разговарамо са Леријем Џонсоном, ветераном ЦИА и одсека Стејт департмента за противтероризам, који је затим основао фирму која је вршила обуку за припаднике специјалних снага америчке војске. Такође је важно поменути и то, као што и он сам воли да истакне, да се бар 24 његових предака борило у америчком рату за независност, и да су се његови преци борили и умирали за Сједињене Државе током протеклих два и по века. Добро вече Лари, хвала ти што си одвојио време да говориш за емисију Актуелности ТВ Хепи у Србији.

ЛЏ: Хвала ти Алекс, драго ми је да сам овде.

АП: Хвала пуно. Мислим да људи треба да знају да имаш сјајан вебсајт. Можеш сам да издиктираш веб адресу да ја не бих погрешио. Сваког дана објављујеш чланке или на тему домаће америчке политике, поготово на тему оног што се дешава са Трампом, или на тему специјалне војне операције у Украјини која је почела крајем фебруара. Мислим да би било добро да почнемо од твог најновијег чланка на тему последњих дешавања са Трампом и упада у његову вилу Мар-а-Лаго, а поготово о фактору дубоке државе којег си поменуо у твом чланку. Дакле, да ли се овде једноставно ради о томе да је дубока држава скинула рукавице и да је више није ни брига што је постала видљива за америчку јавност?

ЛЏ: Кратак одговор је – да. Иначе, веб адреса мог блога је https://sonar21.com/, што је скраћеница за његов пун назив – Син нове америчке револуције за 21. век. Цео подухват хајке на Доналда Трампа је добио је свој специфични фокус у јануару 2016. Међутим, још пре тога смо имали ЦИА, Еф-би-ај и елементе у америчком министарству одбране, од којих су неки мислим били повезани са бившим помоћником министра одбране за специјалне операције и сукобе ниског интензитета Мајклом Викерсом, који су координирано деловали и радили на прикупљању обавештајних података који би могли да се користе за подршку Хилари Клинтон и њеној изборној победи над конкуренцијом, како из Демократске тако и из Републиканске партије. То значи да је већ у лето 2015. Ен-ес-еј (америчка Агенција за националну безбедност) коришћена као главни извор за те информације. Међутим, Ен-ес-еј није свесно учествовала у том процесу. Информације су скупљали Британци пошто, теоретски по америчком закону, Агенција за националну безбедност нема права да пресреће комуникације америчких грађана. Међутим, када амерички држављанин који се налази у иностранству комуницира са неким у Сједињеним Државама, ту комуникацију може да пресретне на пример Велика Британија, као што се и десило. И такве врсте комуникација се могу снимати као обавештајни ”производи” који се затим шаљу Агенцији за националну безбедност у САД. Тада, међутим, званичници ЦИА, Еф-би-ај и Министарства одбране добијају приступ тим информацијама. И они су почели да прикупљају својеврсне досијее о сенаторима Теду Крузу и Марку Рубију, као и о Доналду Трампу међу републиканским кандидатима, и о Бернију Сандерсу међу демократским. Потребно је вратити се у лето 2015. У то време, нико још није знао ко ће бити победник на председничким изборима 2016, нико није знао ко ће бити кандидати партија за председника САД, поготово не на страни Републиканаца. Тада је било тешко идентификовати ту већину која би гласала за Доналда Трампа. Ипак, учињено је све да се прикупе информације које су могле да буду коришћене против Трампа. У чланку сам користио случај Џорџа Пападопулоса, потоњег саветника у Трамповом изборном штабу, као илустрацију начина на који се та координација служби одвијала. У августу 2015. Џорџ Пападопулос је контактирао Корија Левандовског (првог менаџера Трампове кампање) путем СМС поруке, а мислим и телефонским путем, да би изразио своје занимање за ангажман у Трамповој кампањи. Тај разговор је пресретнут од стране Џи-си-еич-кју (Владиног штаба за комуникације Уједињеног Краљевства), и забележен као разговор између америчког грађанина број 1 и број 2. Затим је њихове идентитете Џи-си-еич-кју предао америчкој Агенцији за националну безбедност, и они су тада ”демаскирани” – не знам да ли од стране ЦИА или Еф-би-ај-а, мада мислим да је то ипак првобитно урадила ЦИА. Затим је почела координација са британском МИ6. И тако је крајем 2015. Џорџ Пападопулос, који ни у ком смислу није био особа високог профила у области енергетике и гаса, одједном добио понуду да постане потпредседник неког института у Лондону. Оно што он није знао је да је тај институт створио МИ6. Затим су га упознали са Џозефом Мифсудом, који је такође био члан тог британског ”института”. Ово је била манипулација особом која није знала да је предмет манипулације. Он је био млад, понуђен му је сјајан, престижан посао са платом од преко 100,000 долара годишње, што је много новца за младог човека попут њега, плус путовања широм Европе… Посао из снова. Он није схватао да је био предмет обавештајне игре. И онда је именован за једног од Трампових изборних саветника. Мала дигресија… Једна од Трампових слабости је била та што је дозволио да буде окружен непровереним људима који нису били претерано високог нивоа. Затим се ту укључио и Еф-би-ај, који је почео да организује састанке. Укључили су се и Аустралијанци. Један аустралијски дипломата је тврдио да му је Пападопулос наводно дао информације о Трамповим везама са Русима, што је Еф-би-ај искористио као повод за започињање операције Кросфајер харикен, односно шпијунирања Трампове кампање ради прибављања доказа о везама са Русима. Дакле, имали смо ЦИА, Еф-би-ај, британску обавештајну службу, аустралијску обавештајну службу. Ово није било случајно, ово је било планирано, организовано, и после се развило. Стога мислим да је један од разлога за упад у Мар-а-Лаго, осим покушаја застрашивања Трампа, покушај да се Трамп оптужи за злоупотребу поверљивих материјала, што сматрам да је лаж. Али тако то ради дубока држава… Етикетирају вас, и онда је то по дефиницији тачно. Постоје документи с којих је Трамп скинуо ознаку тајности пре него што је одступио са дужности председника који у доброј мери описују ову заверу коју сам управо описао – координацију, комуникацију и успостављање високо поверљивих канала – тзв. канала програма посебног приступа – између особља Еф-би-ај-а, ЦИА, америчког Министарства одбране и њихових иностраних пандана.

АП: Хајде да поставимо ствар овако ради објашњења гледаоцима. Да ли земље ”Пет очију” користе своје обавештајне службе да би шпијунирале своје грађане, тако што међусобно размењују информације и тако заобилазе домаће законе који им забрањују да се баве домаћим шпијунирањем? Да ли је то суштина?

ЛЏ: Свакако тако изгледа. Та мрежа се начелно користи ради борбе против тероризма, али када једном сопственог грађанина оптужите да је терориста без икаквог правног поступка, тиме можете да оправдате читав распон агресивних мера за прикупљање података и пресретање комуникација.

АП: По теби је дакле америчка обавештајна заједница почела да шпијунира једног од америчких председничких кандидата знатно пре избора, током саме изборне кампање…

ЛЏ: Тако је. И хајде да разјаснимо да све ово није почело у лето 2015. кад је реч о шпијунирању Американаца. Едвард Сноуден је открио сав прљав веш о томе када је изашао у јавност 2012, и да се то одвија још од напада на Светски трговински центар 11. септембра 2001. Тако да та агресивна надзорна држава која је изграђена од тада, преко које је америчкој влади дата огромна моћ да прикупља обавештајне податке о индивидуалним грађанима и крши њихову приватност – постоји већ скоро 20 година.

АП: Линковао си део твог чланка на четвороделну серију чланака објављених на сајту Консерватив три хаус. У једном од делова се заправо тврди да сада у САД постоји и четврта грана власти – обавештајна.

ЛЏ: Да. Она није уставно утемељена, али је фактички грана власти. У мом искуству, обавештајна заједница никада није деловала самостално. Другим речима, никада они нису нешто предузимали по свом нахођењу него су увек били подређени политичарима на власти. Оно што се доласком Доналда Трампа променило је то да се лојалности ЦИА и директора за националну безбедност нису пренеле на новог председника, већ су остале на страни оних који више нису били на власти. Тако да би се могло рећи да је тада обавештајна заједница почела да делује ван закона. При томе је она још увек била потчињена тзв. институционалној држави у Вашингтону. А она не обухвата само Демократску партију. Она укључује и Републиканску партију и вашингтонске лобисте који зарађују паре од корпорација које настоје да купују утицај од припадника Конгреса и извршне власти. Тако да је корупција у коју је утонуо Вашингтон запањујућа. И већина људи тога није свесна.

11. септембар као почетак америчког пада

АП: Овде у Србији, с обзиром да нас је НАТО напао 1999, пратимо неке од главних актера те агресије. Један од њих је Весли Кларк, који је изјавио нешто врло занимљиво 2007, кад се укључио у трку за демократског кандидата за председника САД. Отворио се тада, вероватно из партијских разлога, и мислим да је изнео неке врло разоткривајуће чињенице. Говорио је о томе шта је чуо кад је посетио Пентагон после 11. септембра. Први пут је отишао десетак дана после. Налетео је прво на Рамсфелда који му је одбрусио да ”нико нама неће рећи кога да бомбардујемо”. Затим је срео колегу официра којег, разумљиво, није хтео да именује, и питао га шта се дешава. Човек му је рекао: ”Напашћемо Ирак.” Весли Кларк га је питао – зашто Ирак, да ли је Садам био умешан у напад 11. септембра? Човек је одговорио одречно. Па зашто онда нападамо Ирак? Човек није умео да каже. Кларк се вратио шест недеља касније и срео истог човека, који му је рекао да има код себе документ из кабинета Министра одбране. Весли Кларк му је рекао да му га не показује него да му га преприча да би Кларк могао касније о томе да прича. Човек му је рекао – није само Ирак. Напашћемо седам земаља у следећих пет година… Ирак, Иран, Сирију, Либију, Сомалију, Либан, Судан… Весли Кларк је закључио да се 11. септембра десио ”политички преврат” и да су неки врло тврди људи преузели вођење америчке спољне политике. Укратко, то одговара опису неоконса. Али то исто одговара и ономе о чему си ти говорио, и ономе што је објављено у тој четвороделној серији на сајту Консерватив три хаус, у смислу да се нешто стварно променило после 11. септембра. Весли Кларк то назива политичким превратом, други то називају увођењем државе надзора. У сваком случају, очигледно се нешто променило 11. септембра.

ЛЏ: 11. септембар је догађај који је приморао Бушову администрацију да промени свој фокус, после чега он више није био усмерен на стварни узрок и стварну претњу. Знам да постоје многе истинске теорије завере по којима је 11. септембар намештаљка или га је организовао Израел. Међутим, на основу онога што сам тада и касније видео, то је био план који је организовала и извршила Ал Каида. Свакако је било и лоше координације између Еф-би-ај-а и ЦИА. И онда неки људи кажу да ја у ствари само дајем покриће тим агенцијама јер оне блиско сарађују. Међутим, ја сам на пример познавао Мајкла Шуера, који је предводио ”бин Ладен” јединицу ЦИА. По мом мишљењу, Шуер је био клинички луд, комплетан лудак, и кад су га поставили на место шефа јединице ”бин Ладен” он није имао никакво искуство. Његов надимак у ЦИА је био ”Чарлс Менсон”. Не знам да ли твоји гледаоци знају ко је био Чарлс Менсон… Он је тај који је убио жену Романа Поланског, Шерон Тејт. Разлог зашто су Шуера звали ”Чарлс Менсон” је зато што је са собом довео групу женских аналитичара за Русију. Ни оне нису имале никакво искуство, нису говориле арапски, нису се бавиле исламском тематиком. А њих су користили да наводно пронађу бин Ладена. Ту су била и два агента Еф-би-ај-а, које су међутим третирали као да су губавци у нудистичкој колонији. Држали су их на дистанци и нису хтели да деле информације са њима, тако да је сарадња била равна нули. А онда погледајмо Бушову администрацију, која је рано упозорена да треба да схвати озбиљно претњу која долази од Ал Каиде. Ја сам написао ауторски чланак заједно са Милтоном Бирдоном, који је предводио операцију ЦИА у Авганистану. Чланак је објављен у новембру 2000, односно дан после избора. Написали смо да ће ко год да буде следећи председник САД морати да се фокусира на човека званог Имад Мугнија, који је био лидер одговоран за нападе на америчке амбасаде у Либану – на две различите локације и у два различита времена – као и за киднаповање америчких талаца. Он је био активни терориста, као и Осама бин Ладен. За њих двојицу смо написали да би требало да буду у фокусу. Онда на власт долази Бушова администрација и добија од Ричарда Кларка (Клинтоновог главног саветника за противтероризам) предлог плана будућих акција. Оно што знам је да је (Бушов саветник за националну безбедност) Кондолиза Рајс то једноставно одбацила. Тако да је током првих осам месеци Бушове администрације 2001. године главни фокус био на прављењу ракетне одбране, док је у исто време смањиван број особља задуженог за противтероризам. Први пут су сазвали међуагенцијски комитет посвећен борби против тероризма 10. септембра 2001. А следећег дана се десио 11. септембар. Тај догађај је био прекретница, и они су га искористили да би оправдали поход на Ирак, иако је постојало нула доказа да је Ирак имао икакве везе за нападом од 11. септембра. Тада је постао важан утицај неоконса у креирању и измишљању обавештајних података чији је циљ био креирање одређене теме или мима о томе шта је претња и шта Сједињене Државе треба да предузму. Када се буде писала историја за 40-50 година, о овом периоду ће се писати као прекретници која је покренула опадање Сједињених Држава као главне међународне суперсиле. Одлука да се нападне Ирак представљала је прву пукотину у темељу, после које је уследио низ лоших одлука, чији је врхунац достигнут у садашњем рату у Украјини. Успон утицаја неоконса у Републиканској партији консолидован је нападом од 11. септембра. Знам да су људи попут Пола Волфовица били врло блиско повезани с неоконсима. Оно што је иронија је – ја познајем Пола. Наши синови су похађали исту средњу школу и седели смо пар пута заједно на утакмицама америчког фудбала. То што је он постао један од главних навијача и помагача тог рата – то је нешто што лично никад не бих хтео да понесем у гроб са собом. То је ужасна заоставштина.

Наставак погубног утицаја Хилари Клинтон

АП: Дакле отприлике исти људи управљају садашњом спољном политиком као када је нападнут Ирак 2003…

ЛЏ: Заправо ствари стоје још горе. Чак мислим да би нам данас можда било боље кад би неки од људи који су тада руководили били на истим местима и данас. Јер иако су били луди, ипак нису потпуно сишли са ума као људи који воде данашњу спољну политику. Сада суштински имамо људе који су у служби Хилари Клинтон. Џејк Саливен, Саветник за националну безбедност, Ентони Блинкен, који такође има снажне везе са Хилари Клинтон, Сузан Рајс, која се вратила и изгледа води кључне делове Савета за националну безбедност. Та тројка поготово има дугогодишње везе са Хилари и они су Хиларини људи. Они нису нужно креатуре Доналда Рамсфелда и Дика Чејнија, који су водили ствари до 2008. Такође нису подређени ни Дагласу Фејту или Полу Волфовицу – двојици кључни људи у Бушовом Министарству одбране. Дакле имамо нову групу људи који су потпуно у служби Хилари Клинтон. Искрено, некад сам веровао да је Хилари много паметнија. Јер то што они чине ради наметања своје воље је толико опасно, толико кратковидо и потпуно одвојено од реалности.

Трамп и избори 2016. и 2024.

АП: Да, то је врло важна тема, како смо од 11. септембра стигли до Украјине. Али пре него што дођемо до тога, хтео бих да још мало проширимо причу о Трампу. Лично бих рекао да оно што су урадили Трампу само током изборне кампање 2016. далеко превазилази Вотергејт. Шта ти мислиш?

ЛЏ: О, да, апсолутно, то превазилази било шта што смо видели у америчкој историји. То је био истински преврат. Нико није веровао да ће Трамп да победи 2016. Његова победа је била потпуни шок. Кључ за дискредитовање Трампа су биле тврдње да он своју победу дугује искључиво руском мешању у изборе. Чињеница је да се све велике силе попут Русије, Кине, САД, Уједињеног Краљевства, Италије, Француске на неки начин мешају у стране изборе. САД су то отворено радиле у Израелу, када су покушавале да уклоне Бенјамина Нетанјахуа док је Обама био председник. А знамо за америчко учешће у превратима у Гватемали, Ирану, Вијетнаму и… бирај неку државу. Па и оно што су САД учиниле у Југославији, доприносећи њеном распаду, подели и рату. Смешно је, и смешно је то лицемерје када САД покушавају да оптуже Русију за намештање избора у корист Доналда Трампа. Међутим, када су то урадили онемогућили су Трампа да уради оно у чему је добар, а то је да договори неке практичне споразуме. Успео је да уради са Северном Корејом оно што ниједан председник пре њега није успео, да стварно спусти напетости и изгради однос. То није могао да уради са Русима пошто је био оптерећен оптужбама за саучесништво са Владимиром Путином у изборној крађи. То је било штетно. Трамп је међутим имао озбиљан фелер. У свом ТВ ријалитију је играо улогу бескомпромисног и оштрооког пословног човека који уме да запосли најбоље а да отпусти најгоре. Његова крилатица је била: ”Отпуштен си!” Међутим, када је почео да обавља председничку дужност, био је ужасно лош у одабиру људи. Окружио се непоузданим људима, попут генерала Матиса као Министра одбране или оног другог маринског генерала који му је био шеф кабинета, или Рајнса Прибуса, или свог првог портпарола, не могу да му се сетим имена, али је био потпуни промашај, или лошег решења за шефа Стејт департмента. А затим је поставио Кристофера Вреја на чело Еф-би-ај-а пошто је претходно отпустио Џима Комија. То је као да отпустиш сатану да би га заменио сатаниним оцем или сатаном јуниором. Исти је случај био и са Министарством одбране, као и са ЦИА, на чије чело је поставио Ђину Хаспел, која је претходно службовала у америчкој амбасади у Лондону и координирала операцијом против Трампа заједно са британском обавештајном службом. Дакле он се потпуно окружио ужасно лошим кадровским решењима. Мислим да је делом сматрао да ће ти људи имати више поштовања за место председника САД и да ће оставити по страни своја лична осећања према њему. Али ту је потпуно омашио. Друга ствар због које је Трамп представљао такву претњу је што је био финансијски независан и није морао да уновчи функцију председника. Он је једини председник који се одрекао плате, симболично примајући један долар, док је остатак поклањао у добротворне сврхе. Он је већ био богат човек и није морао да умаче своју њушку у корито и ждере као гладна свиња. За разлику од Џоа Бајдена, Барака Обаме, Џорџа Буша млађег, Била Клинтона, и тако даље. Те породице су згрнуле силна богатства на рачун председничке функције, вредност њихових богатстава је расла а не падала током председничког мандата. Вероватно су последњи председници с којим то није био случај били Двајт Ајзенхауер и Хери Труман. Од тада се Вашингтон претворио у јавну кућу и функционише на готово исти начин.

АП: Мислиш ли, ако уопште буде председничких избора 2024, и ако победи – да је Трамп научио лекцију када је реч о кадрирању, о Вашингтону…

ЛЏ: Искрено не знам. Надам се да јесте. До сада је бар имао прилику да види ко је лојалан а ко није. Рецимо, поставио је за Министра образовања Бетси ДеВос, која му је такође забила нож у леђа. Пробао је да игра вашингтонску игру постављањем људи попут жене Мича Меконела (лидера Републиканаца у Сенату) на важне функције, али му је и она забила нож у леђа. Он је одрастао момак. Имао је посла са мутним људима у грађевинској индустрији у Њујорку, али мислим да никад није имао искуства са ичим налик на Вашингтон, у смислу нивоа корупције и обмане који тамо владају.
АП: Друго питање је – хоће ли уопште бити избора 2024? Атмосфера за предстојеће изборе се увелико усијава. Хоћемо ли имати легитимне изборе у новембру ове године?

ЛЏ: Мислим да хоћемо. И то кажем зато што је уложен напор у неколико савезних држава у циљу идентификовања проблема са гласањем и њиховим решавањем. А сада постоји и јавна свест о рањивостима и неетичким изборним процедурама и радњама која није постојала пре избора 2020. На страну то, то што су кренули на Трампа је по мени очајнички потез, паника узрокована несмањеним Трамповим утицајем, који се показао током процеса избора републиканских кандидата за предстојеће изборе. Кандидати које подржава Доналд Трамп побеђују кандидате које подржава републикански естаблишмент. Недавно је била изборна трка у Висконсину, где је кандидат којег је подржао Трамп победио кандидата којег је подржао Мајк Пенс, Трампов некадашњи потпредседник. Трампова база не жели те естаблишмент Републиканце а неке од њих сматра и издајницима, или бар нелојалним председнику Трампу, и да им се не може веровати.

АП: Да ли ће Демократе тек тако дозволити стварање републиканске већине у оба дома Конгреса после новембарских избора, и ризик импичмента неких од њих? Они једноставно не делују као људи који ће тек тако предати власт и изложити себе суочавању са законом и правдом.

ЛЏ: Ни Николај Чаушеску никад није мислио да ће бити уклоњен са власти, па ипак јесте. Чак и највећи тирани међу тиранима, који мисле да имају потпуну контролу над безбедношћу и системом, могу да падну. То се догодило Стаљину, Хитлеру, Мусолинију. Тако да ови типови мисле да ће учинити све да то спрече, али заборављају да постоји зона неизвесности и спољни догађаји, светски догађаји који могу да потпуно промене динамику и пројектоване правце дешавања. Оно с чим се суочавају је то да америчка привреда неће бити јача у новембру, него слабија. Економска ситуација у САД ће бити гора а не боља. Америчка позиција у свету, поготово везано за рат у Украјини и растући сукоб са Кином, биће гора а не боља. Што се тиче енергетике, они у суштини чине својеврсно самоубиство путем идеолошког фанатизма, везујући себе за зелени ”нови договор”. Уосталом, гледамо у реалном времену шта се дешава са Немачком, где чак и странка Зелених, која је сада суштински на власти, покреће нуклеарке и ложи угаљ, и ради све оно што је тврдила да ће да напусти, зато што су били исувише глупи да схвате да у Немачкој соларна енергија не функционише, с обзиром да је у тој земљи пола године време тмурно због географске локације. То је једна од ствари које ми највише сметају. Људи који су наводно присталице науке и научног метода су заправо врачеви који тумаче кокошије кости на дну лонца.

Да ли сад свесно праве жаришта на Тајвану и Косову

АП: Гледао сам твој недавни интервју за РТ. Између осталог си рекао да САД покушавају да изазову сукобе и на другим местима, а не само у Украјини. Поменуо си Кину, а такође си поменуо и Косово. Да ли ће они играти на ту карту, да ли ће покушати да изазову још један рат? Јер им у Украјини ствари очигледно не иду добро. На Тајвану сада имамо посету још једне делегације америчког Конгреса, а на Косову ће криза вероватно поново букнути 1. септембра, ако не и пре. Да ли је ово такође тактика Демократа, да покушају да некако задрже власт тако што ће изазвати неку озбиљну међународну кризу?
ЛЏ: Направићу аналогију. Био сам члан управног одбора клуба који је имао стрељану. Дошао је нови члан одбора који је у почетку деловао сјајно. Међутим, та особа је у својим односима са осталим члановима одбора била врло конфликтна, веома љута, и одбијала је да саслуша друге, што је окренуло остале чија јој је подршка била потребна против ње. То је управо оно што сада раде САД. Оне не воде политику дипломатије. Суштина умећа дипломатије је у стицању пријатеља и свођењу непријатеља на минимум или бар у њиховом уљуљкивању. Уместо тога, углавном током Бајденовог мандата – мада је било неких у Трамповој администрацији који су покушавали да спрече постизање дипломатских решења – САД се понашају као насилник. А на местима попут Косова тихо подстичу акције које би биле провокативне за Русију. Јер им је сад јасно да Русија побеђује и да ће победити у рату у Украјини. А види се да САД не предузимају никакве мере обуздавања Украјине у гранатирању највеће нуклеарке у Европи, у Запорожју. Гледамо како САД праве провокацију за провокацијом против Кине. Претимо Индији. То је постао начин рада Бајденове администрације – претње типа: ”Или нам помози, или ће бити свашта!” То је отприлике тај тон. Али мислим да је отпор других земаља значајан и импресиван. Кина инсистира на томе да неће прихватити такве врсте увреда. Видим да слична осећања испољава Индија. Тако да бих волео да ми неко покаже неко место на свету где је амерички утицај сад јачи и више добродошао него што је био пре рецимо две године. Мислим да смо отишли у потпуно супротном правцу.

АП: Имам кандидата – тзв. Косово.

ЛЏ: Да… Да. Косово… ово што они раде, не раде на своју руку. И, мада нисам видео документа нити сам упућен у планове, али знајући како те ствари функционишу, координација између ЦИА и британске обавештајне службе ту игра велику улогу, баш као што је играла и у Сирији. Али, позадина провоцирање сукоба или рата са Србијом лежи у покушају одвраћања руске пажње и смањења руског притиска у Украјини. Мислим да је то премало и да је за то прекасно, али је ствар која изазива највећу забринутост ове недеље везана за догађаје око нуклеарке у Запорожју, јер се гранатирање појачава и наставља. Оно је безобзирно и може натерати Русију да учини нешто врло деструктивно у самом Кијеву како би то зауставила.

Опасне игре са нуклеарком у Запорожју

АП: Чини се да играју врло опасну игру руског рулета са том нуклеарком, и да су чак спремни да направе нови Чернобиљ само да би наудили Русији. Да ли се о томе ради – да уопште и не размишљају о последицама?

ЛЏ: Мислим да си потпуно у праву, да нису размишљали о крајњим последицама, о томе шта ће бити ако загаде источну половину Украјине радиоактивним материјалом, чинећи та житна и кукурузна поља неупотребљивим за читаве генерације, и чинећи недоступним тамошња нафтна изворишта и остала природна богатства. Осим што би то уништило Украјину и нанело знатну штету самој Украјини, то би нанело огромну штету целом свету. То није само безобзирно, то је попут хистеричног напада малог детета обузетог љутњом и бесом, које није у стању да размишља о крајњим последицама свог понашања. То је једна од ствари на које желим да укажем – недостају нам одрасли људи у Белој кући, у Великој Британији. Пре 30 година, када је председник био Џорџ Буш старији, он је бар био окружен неким врло компетентним људима. Џејмс Бејкер је прво био шеф Стејт департмента, па онда и шеф кабинета. Брент Скоукрофт је био Саветник за националну безбедност и још један врло интелигентан господин. Па и Роберт Гејтс, иако сам имао несугласице с њим када је покушао да политизује обавештајне податке док је био директор за обавештајне послове ЦИА. То су ипак били компетентни, паметни људи, који нису играли партијске игре. То није случај сада, када имамо људе које више занимају интереси Демократске партије него интереси народа САД.

Нестанак старе америчке елите

АП: Шта се десило са том старом америчком елитом, са белом англо-саксонском протестантском елитом? Како је могуће да су они једноставно нестали са сцене? Где су наследници тзв. најбоље генерације? Шта се десило?
ЛЏ: Део тога је повезан са новцем. Не знам да ли је гледаоцима позната тзв. трка за земљом у Оклахоми… Када је крајем 19. века отворена територија Оклахоме, организована је јавна и отворена трка за земљиштем. Кад сам се доселио у околину Вашингтона 1979. да бих започео рад на докторату на Америкен универзитету, тамо није било продајног места за било коју луксузну марку аутомобила, осим Мерцедеса. Ни Бентли, ни Ферари, ни Ламборгини, ни Ролс-Ројс. Међутим, у наредних 40 година – а тај процес се стварно убрзао после 11. септембра – дошло је до пораста броја приватних предузетника који су радили за владу, и лобиста који су заступали америчке и стране корпорације, и стране владе. Они су добијали новац за куповину утицаја на одлуке које су доносили амерички Конгрес и извршна власт. То је постало огромно. Сада је створена једна инцестуозна мрежа, као када брат и сестра имају сексуалне односе. Имамо рецимо неког ко ради за неки важан медиј а њихов супружник или партнер је запослен у Савету за националну безбедност, Стејт департменту или Пентагону, а потом почне да ради као лобиста. То је сад видљиво у случају лаптопа Хантера Бајдена, који је разоткрио пословне аранжмане и корупцију. Он се богато наплаћивао само на основу тога ко му је отац. Што нас опет враћа на Украјину. Јер кад видимо број вашингтонских инсајдера који су постављени у управне одборе корпорација у Украјини и којима су исплаћиване масни месечни хонорари, почнеш да схваташ да се ради о корупцији, једноставно речено. Сигуран сам да су САД држале предавања Србији о корупцији и потреби да се очисти од ње… То је као када дебела, пијана ташта која пуши цигарету за цигаретом држи предавања свом зету да треба да престане да пије и пуши, и да треба да ослаби. САД живе у кући од стакла када почну да држе предавања другим земљама о повредама људских права или корупцији, јер су и једно и друго нашироко распрострањени у самим САД.
АП: Поменуо си Џејмса Бејкера, што је подсетник на то како је некад изгледала америчка политичка и спољнополитичка елита. Људи се још увек сећају Бејкерових долазака на почетку распада Југославије. Они нису подржавали распад Југославије, баш као што Џорџ Буш старији није подржавао распад СССР-а. Чинило се да покушава да игра конструктивну улогу. Није долазио да држи предавања. Али се чини да кад је он отишао, када је отишао Џорџ Буш старији, да су се ствари промениле. Почела је да се појављује ароганција, политика диктата, врста моралности о којој си причао, попут оне коју је приказала Медлин Олбрајт кад је рекла да је смрт 500.000 ирачке деце била цена која је вредела. Скоро преко ноћи се појавила гомила људи која је почела да се понаша другачије.
ЛЏ: Оно што смо изгубили током 1990-их је генерацију која је проживела Други светски рат, и која је била свесна његових последица по САД, а која је исто тако имала поштовање за оно кроз шта је прошла Русија. Генерација која је дошла после њих је била обузета митом Хладног рата и ”совјетским монструмом” који мора бити уништен, да су Совјети били зли и заостали, итд. Та Америка није хтела да призна совјетске успехе, попут лансирања првог сателита у свемир, слања првог човека у свемир, што су све ствари које САД, упркос стручношћу којом су се хвалиле, нису успеле да ураде. И тај елеменат критиковања и омаловажавања свега што је долазило из Русије као злог и испод стандарда се претворио у чврсто веровање. Јер већина људи у САД није пуно путовала, већина оних који су рођени у Америци не влада још неким језиком. Учење страног језика, путовање у стране земље и учење о другим културама и историјама нису приоритети у САД. Штавише, значајан део становништва не познаје ни сопствену историју и порекло. Тако да је лако играти на карту поједностављених мимова који су се пропагирали преко филмова као што су ”Доктор Стрејнџлав” или ”Ратне игре” са Метјуом Бродериком, преко којих се створила слика једног врло злог Совјетског Савеза решеног да овлада светом. И то упркос чињеници да су САД биле те које су биле најагресивније у покретању војних операција против националних влада, а не Русија или Совјетски Савез. То је чињеница. И када истакнете ту чињеницу, одмах вас оптуже – а и ја сам на тај начин оптуживан – да сте некакав субверзивни елемент или љубитељ Путина, или мрзитељ Америке. То је једноставно реалност. А ја, попут удружења Анонимних алкохоличара, сматрам да је једини начин да кренеш на пут опоравка да признаш сопствене недостатке. То је први корак. САД имају пуно тога значајног да понуде свету, али ратови који изазивају дестабилизацију не спадају у то.

Зашто су Американци гласали Трампа

АП: Оно што је можда похвално за бар један значајан део америчког народа, да ли би рекао да је гласање за Трампа 2016. био покушај окретања себи и одустајања од интервенционизма, покушај постизања мира са Русијом, чак и покушај враћања сата уназад, у период пре 1990-те?
ЛЏ: Да, то је једна од ствари које неоконси који доминирају над вашингтонском политичком сценом не схватају, не разумеју и одбијају да прихвате. А то је да су већини америчког народа дозлогрдили страни ратови, трошење новца пореских обвезника на достављање оружја или слања нашег војног особља у те сукобе. Реалност је да смо, упркос ратовима у Сомалији, Ираку, Сирији и Авганистану, претрпели релативно мале жртве. Мислим да је укупан број погинулих Американаца у целом ирачком рату једнак једнодневним или дводневним губицима приликом искрцавања у Нормандији у јуну 1944. Тако да се то не може поредити. Међутим, постоји цена у новцу, цена за пореске обвезнике и, на крају, цена за амерички престиж. Све је јасније да САД не тријумфују у тим сукобима. Људи не излазе на улице, не машу америчким заставама, не бацају цвеће и не нуде нам нуде боце шампањца дочекујући нас као ослободиоце – већ сасвим супротно. То је оставило дубок утисак у средишту Америке. Речено је – хајде да престанемо да идемо преко мора. У неку руку смо се враћали у време пре Другог светског рата. И зато неоконси све морају да пореде са Хитлером. Па је тако и Владимир Путин ”нови Хитлер”, без разумевања историје или ко је Хитлер. Они играју на карту необавештености америчког народа и користе емотивно набијене крилатице како би изазвали реакцију која је, по мом мишљењу, потпуно одвојена од стварности.

Импресивна руска кампања у Украјнини

АП: Поменуо си те силне америчке ратове од краја Другог светског рата. Од Корејског рата, САД нису водиле велики копнени рат против земље чак и приближне јачине. Сматраш ли да су САД потцениле Русију у Украјини?

ЛЏ: Апсолутно. Пре емисије смо мало причали о блогу Пета Ленга, који се пензионисао као пуковник америчке војске. Служио је бар једну, можда и две туре у Вијетнаму. Он је прошао кроз програм арапских студија војне академије у Вест Поинту, тако да је био обучени арабиста и касније амерички војни аташе у Саудијској Арабији и Јемену. Дакле човек великог војног искуства који је био на челу блискоисточне секције америчке војно-обавештајне службе. Међутим, тај исти Пет Ленг је у раној фази украјинског сукоба писао на свом блогу о томе колико је руска војска лоша, неспособна и некомпетентна, чак предвидевши да ће бити поражена после две недеље. То је било у марту. Е, па, то се није десило. Оно што јесмо видели са руске стране је, по мом мишљењу, једна од најимпресивнијих војних кампања модерног доба. Они се нису држали конвенционалних правила ратовања. Конвенционално правило број један – а оно се заправо сматра војним принципом – гласи: ако ћете да нападнете одбрамбену силу која је добро укопана и утврђена, морате да имате предност од бар три на према један у људству. Дакле, ако они имају 100.000 људи ти мораш да имаш бар 300.000. Међутим, шта је урадила Русија? Русија је са око 200.000 људи напала украјинску силу која броји преко 600.000 људи – мада неки кажу да је она била ближе цифри од 800.000. То није требало да функционише. Друго, треба уништити сву критичну инфраструктуру како би онемогућили маневрисање војске која се брани – електране, мостове, аеродроме. Поруши све – а касније можеш да га обновиш. А ако у процесу поубијаш цивиле – Боже мој. Руси нису ни то урадили. Поштедели су електране, добар део инфраструктуре, системе комуникације, тако да су друштвене мреже у Украјини наставиле да функционишу. И веома су пазили да не убијају цивиле, што је разоткрило једну од стратегија украјинске војске – сакривање иза цивилних објеката – школа, цркава, болница – како би одвратили Русе од нападања. Амнести интернешнел је ово потврдио, све док нису морали да попусте под политичким притисцима. Али извештај остаје оно што је и био. Гледано са тог становишта, Русија остварује своје војне циљеве демилитаризације Украјине док у исто време демилитаризује и Запад. Јер количине оружја и муниције које су достављене украјинској војсци су испразниле складишта у САД, Уједињеном Краљевству, Француској, Италији, Немачкој. Руси све то мељу. Трећи елемент који чини руску операцију тако импресивном је то што су, чак и са тако малим снагама, оперисали на најмање три различите правца: на северу, истоку и југу. Једна од првих операција које је Запад покушао да прогласи неуспешним је када су тврдили да ће Руси покушати да нападну Кијев и да га заузму. Руси су направили оклопну колону дугачку 40 или 25 миља, и она се недељу дана није померила. И онда су на Западу почели да причају да је то зато што Руси не могу да је снабдевају, да не могу да обезбеде довољно горива, или да Украјинци врло успешно нападају… Ништа од тога није било тачно. Та колона тенкова је седела као један велики глинени голуб, а Украјинци ипак нису могли да је погоде јер су Руси ефективно уништили ваздушну компоненту украјинског ратног ваздухопловства која је могла да изврши нападе, и ефективно уништили оклопне јединице и артиљеријске јединице које су могле да изврше нападе на заустављену колону. Такође су спречили бочне нападе од стране украјинских копнених снага, које су могле да све те тенкове да гађају Џавелинима и другим навођеним противтенковским ракетама. Ништа од тога се није десило. Оно што се десило је да су Украјинци били приморани да сконцентришу снаге ради одбијања евентуалног руског напада. Руси су се потом повукли. У класичној војној терминологији то се назива финтом. Симулирате напад на једну област да бисте одвукли пажњу непријатеља и усмерили снаге на другу област. Русија је управо то и урадила, шаљући снаге у Донбас и на југ, у кампању чији је исход био заузимање Мариупоља. А заузимање Мариупоља је био врло значајан догађај јер је ту дошло до прве масовне предаје украјинских оружаних снага.

Совјетизација америчких медија и отвореноср руског РТ

АП: Поменуо си Пета Ленга и оно што је рекао на почетку. Да објаснимо гледаоцима, писао си за његов сајт док вам се путеви нису разишли због различитих погледа на ток рата у Украјини…

ЛЏ: Он ме је бановао, избацио ме је са сајта.

АП: Добро, избацио те је, једноставним речником. Али Пет Ленг није никакав мејнстрим аналитичар, он је у пензији. Међутим, ти си доста писао на свом сајту о бројним бившим обавештајцима који се нису прославили проценама и предвиђањима које су пласирали у мејнстрим медијима. И они су говорили о томе како ће Русији понестати муниције, како им је морал низак, како ће Украјина организовати контраофанзиву… Наравно, знамо да се ништа од тога није десило, али ти људи настављају да се појављују у медијима. А то су озбиљни медији, ради се о Њујорк тајмсу, Вашингтон посту. Шта се то десило? Да ли ти људи верују у оно што причају, или је реч о чистом сејању пропаганде за потребе домаће јавности?

ЛЏ: Можда ту има помало и једног и другог. Пет Ленг одлично илуструје проблем. Уочи ирачког рата 2003. Пет је био чест гост вести америчке јавне националне ТВ мреже Пи-би-ес. Имали су емисију под насловом ”Три пуковника”, са тројицом пензионисаних америчких пуковника. Али је Пет био тај који је био истински стручан за Иран и Ирак, он је лично носио обавештајне податке ирачкој влади током иранско-ирачког рата. Он је био доста критички настројен према политици администрације Џорџа Буша млађег. И, погоди шта се десило. Извршен је притисак на Пи-би-ес од стране израелске владе и неких њених заступника, као и од неких високих Републиканаца који су снажно подржавали Буша млађег – и Пет Ленг је на крају ућуткан и избачен из програма. Тако да постоји економска цена за изношење алтернативног мишљења које не подржава владин наратив. И то се дешава и сад. Нећеш видети људи попут мене, који прилично гласно говоре о украјинској катастрофи. Нас мејнстрим медији више не цитирају. Ја сам некад био плаћени аналитичар за Фокс њуз, као и плаћени аналитичар тероризма за мрежу Ен-би-си током 2000. године. Дакле, некада сам био добродошао гост на свим главним америчким ТВ мрежама. Појављивао сам се на свима њима. Али се онда десио занимљив феномен, поготово када је реч о Би-би-си-ју. Они су ме једном звали ради гостовања на тему Сирије и најновијих оптужби о Асадовој употреби хемијског оружја. Пошто сам прихватио позив, питали су ме за мој став по том питању. Када су га чули, рекли су – ах, нешто друго је искрсло, нећемо те користити овог пута. Заправо нису хтели да чују шта сам имао да кажем. А сада мала дигресија… Једна од занимљивих ствари везаних за руску телевизију РТ је та да они никад нису тражили да се претходно изјасним како би затим донели уредничку одлуку да ли ће ме пустити да говорим или не. То никад нису урадили, и за то им одајем огромно признање. Они играју поштено. То није случај са Си-ен-ен, Еј-би-си, Си-би-ес, Фоксом – свима њима. Сви они унапред праве уреднички филтер, да не би неко рекао нешто што би ”узбуркало духове”, што не би било у складу са политиком фирме.
АП: Могу да потврдим то што си рекао. Појавио сам се на РТ-у на десетине пута, никад ме нису претходно питали шта ћу да кажем, никад нисам цензурисан. Коментарисао сам неке догађаје уживо, на пример прес конференцију везану за рушење малезијског авиона над Украјином. Пар сати сам седео и коментарисао заједно са домаћином у студију. Све је било уживо, никад ми нису рекли унапред шта треба да кажем. Тако да то јесте тачно. Не могу да се сетим ко је то рекао, вероватно је неколико људи то рекло, да је дошло до совјетизације америчких медија.
ЛЏ: То сам и ја рекао.
АП: Аха, ти си то рекао. То је одличан опис. Али хајде да извучем још један хладноратовски термин. Да ли су те претворили у неку врсту дисидента?
ЛЏ: Да, да… То је кад те назову љубитељем Путина. И нисам ја једини кога су за то оптужили. Ту су и људи попут Такера Карлсона или Тулси Габард, члана Конгреса из Демократске партије. И њу су оптужили за то. То је једна од оних клевета чији је циљ дискредитација. Јер кад нису у стању да аргументују ставове или суштину, онда прибегавају личним нападима како би поентирали. Довољно сам стар да могу да кажем да сам живео у доба Хладног рата. Рођен сам 1955, тако да имам живо сећање на најмрачније дане Хладног рата. Радио сам у ЦИА током 1985-86. када је на дневном реду било размештање америчких нуклеарних ракета ”Першинг” у Европи. То је била контроверзна ствар и гледао сам на Русију, односно СССР на један посебан начин. Такође сам био умешан у тајне операције подршке паравојним операцијама у Авганистану у циљу избацивања совјетске војске. Тако да сам све то видео из прве руке. Уз помоћ накнадне памети је могуће гледати на ствари у потпуно другом светлу. САД нису раније морале да раде толико агресивно да би покренули медијску кампању. Сада морају да раде прековремено на томе зато што Интернет још увек није под контролом. Покушавају да га контролишу тако што избацују људе са Твитера, са Фејсбука или Јутјуба. Међутим, још увек постоје алтернативе као видео платформе Рамбл и Битшут, или Телеграм. Дакле постоје разне друге опције, па је стога тешко ограничити информације. Њихов одговор на то је покушај плављења тих канала ботовима или плаћеним оперативцима који ће убацивати лажи или обмањујуће мимове ради сејања хаоса или неизвесности.

Трамповци као нови Срби из 1990.

АП: Могу да саосећам са тобом. После нереда испред Конгреса 6. јануара 2021, мислим да је то било 11. јануара, човек који је некад радио за Доналда Трампа пре него што га је Трамп именовао у неку комисију, који се зове Дарен Бити – мислим да сада води часопис ”Револвер” – је Твитовао да су Трампове присталице постале нови Срби из 1990-их.
ЛЏ: То је занимљиво поређење, нисам чуо за то.
АП: Он јесте то Твитовао, и ми смо знали о чему говори, јер смо прошли кроз то током 1990-их. Били смо практично ”поништени”. Избрисани смо из западних мејнстрим медија, за које се у то време још увек сматрало да су слободни, веродостојни. Једноставно нисмо могли да пробијемо тај зид којим смо ограђени. Тако да је то била врло занимљива аналогија. А с обзиром на све што се десило у ових годину и по дана, није много погрешио. Раде Трампу оно што су урадили теби, што раде и другима који више не могу да се појаве у мејнстрим медијима. Тако да уистину све више личите на Србе из 1990-их.

Пропагадно етикетирање Срба и Руса

ЛЏ: Да, мислим да је то фер поређење. Још један начин дискредитације је додељивање улога негативаца Србима у филмовима или ТВ представама, попут ”Девојке са тетоважом змаја” или ”Девојке која је шутнула осиње гнездо”. Једна од епизода приказује двојицу српских терориста послатих да убију главног истражитеља у тој серији. Дакле ставиш Србе у улоге организованих криминалаца који хоће да убију добре момке. Још један начин на који се врши та пропаганда… Да ли ти је познато име Семјон Могилевич?
АП: Да!
ЛЏ: Да ли је Могилевич био руски гангстер?
АП: Тако су га представили.
ЛЏ: У реду. Где је рођен?
АП: Искрено, не сећам се.
ЛЏ: Украјина. Он је украјински Јеврејин. Међутим, Еф-би-ај га преставља као ”руског гангстера”. О томе причам. Избегаваш чињенице и прикажеш нешто као сушту супротност. Он чак има израелски пасош и живи у Израелу. Лако би га могли прогласити јеврејским гангстером или израелским гангстером. Али не – он је руски гангстер, иако је рођен у Украјини. То је илустрација демонизације одређених људи. А и када погледамо самог Могилевича, није он неко који је баш наређао гомилу лешева, ни приближно. Мислим да је он згодан као телевизијски негативац. Битно је да се од људи не тражи да размисле о томе или сагледају чињенице.

Провоцирање Кине

АП: Да, то је стварно добра аналогија. Да се вратимо у садашњост. За Украјину је очигледно да не могу да спрече руску војну победу, али је могу загорчати тако што би изазвали оно о чему си причао, оно што се сви надамо да се неће десити, а то је изазивање инцидента у нуклеарки у Запорожју. Практично не постоји други начин спречавања Русије да постигне оно што је зацртала у Украјини. А шта је са Кином? Мислиш ли да ће наставити да пецкају Кину све док је не буду испровоцирали? Шта мислиш да ће се тамо десити?
ЛЏ: Они су је већ испровоцирали. Ова последња ненајављена посета делегације америчког Конгреса на челу са сенатором Маркијем је још један пример. Да ли ти је познат термин ”кинеско мучење водом”?
АП: Да.
ЛЏ: Кап по кап по кап… Мислим да је то најближи опис кинеске реакције и будућег кинеског приступа. Они не желе непосредан сукоб са САД, не желе велики војни сукоб. Али има начина на који могу да стегну као што удав стеже уловљени плен, да економски стежу и стежу и стежу на начин који ће бити врло штетан по САД и западну Европу, а да у процесу постигну свој крајњи циљ. Јер САД ево већ 50 година прихватају начело по којем је Тајван део Кине. То је политика једне Кине. Ради се и о незнању чланова америчког Конгреса. Ако имају 60 година или мање, они немају сећање на време када је та политика успостављена, и вероватно никад нису одвојили време да је прочитају, јер је установљена 1972. Ја сам тад имао 17 година, тако да се тога сећам. Оно што ће се десити је да ће Кина озаконити оно што је сада фактичко стање. И наставиће да организује војне активности, операције и вежбе код обала Тајвана, што ће повећати трошкове осигурања за морски транспорт и авио компаније, и узроковати скраћивање неких летова, што ће опет економски негативно утицати не само на Тајван већ и на Запад поготово, с обзиром на количину компјутерских чипова који се производе на Тајвану. Јер су ти компјутерски чипови неопходни многим модерним војним, индустријским, аутомобилским и забављачким технологијама. Већ више од годину дана влада несташица тих чипова и, на основу недавних догађаја, не очекујем да ће се ситуација побољшати већ да ће да се погорша. А то ће опет имати даље негативне последице по економију.
АП: Ова политика провоцирања Кине, да ли је планска? Или су то индивидуалне акције појединих политичара зарад скупљања политичких поена и остваривања економских интереса. На пример, Ненси Пелоси је у посету Тајвану повела свог сина, који је такође у пословима са Кином. Дакле, да ли се ради о неком подлом плану дубоке државе, или је једноставно реч о хаосу?
ЛЏ: Све то личи на следећу ситуацију. Имате слепог тинејџера који живи одмах поред малог детета, и малтретира га из године у годину. Али дође дан када то дете порасте и постане крупније, веће и јаче од тог слепог човека – и узврати ударац. Мислим да се управо тако нешто дешава са САД наспрам Кине. САД имају одређене претпоставке о томе шта је Кина и шта Кина неће урадити. И када Ненси Пелоси слети без покушаја да се њен авион обори, и када се види да су Кинези демонстрирали само вербалну љутњу, онда Американци закључују – ето, опет смо успели, опалили смо то комшијско дете, а оно није узвратило. Мислим да постоји управо такво слепило, изграђено на претпоставкама да је Кина суштински купљена. Постоји америчко веровање, због вредности америчких државних обвезница које Кина поседује, због кинеских улагања у непокретну имовину у САД, због међусобних повезаности, попут оне које си поменуо – између сина Ненси Пелоси и кинеског предузетника – да је мало вероватно или тешко замисливо да ће Кинези икад узвратити ударац на иоле значајан начин. Мислим да је то врло опасна грешка у процени. Мислим да је вероватније да је ситуација потпуно обрнута.

Западно негирање стварности

АП: Другим речима, они потцењују Кину на исти начин као што потцењују Русију.
ЛЏ: Тачно. И то се може видети по тим раним прогнозама које су даване, да Русија неће моћи да настави са гранатирањем или употребом прецизних ракета. Сигурно знам да је средином па све до краја марта америчка војна обавештајна заједница брифовала вишу команду да Русија неће моћи да настави да оперише тим темпом и да ће јој понестати муниције. Мој Боже, прошло је од тада пет месеци а Русија је чак интензивирала бомбардовање. Интензивирала, не смањила, док је број жртава у украјинским првим борбеним редовима драстично порастао. Оно што се дешава је уистину гротескно. Ако читаш западну штампу, видећеш гомилу текстова о томе како Руси очајнички регрутују људе, како морају да их лове, да им плаћају огромне количине новца или да их батинама терају да иду у војску… То је психолошки појам пројекције, када на друге пројектујеш сопствену реалност. Јер то је управо оно што ради Украјина. Украјина присилно мобилише грађане и шаље их на прве линије фронта, а они нису адекватно нити прописно обучени, нити су наоружани ни опремљени за ратовање. Ово се дешава бар од маја, а можда и од априла. Недавно је емисија ”60 минута” ТВ мреже Си-би-ес направила извештај који је првобитно постављен на интернет, у којем се каже да само 30% оружја које се шаље Украјини стигне до прве линије фронта. Међутим, после неколико дана, Си-би-ес је тај извештај склонио, нису могли себи да дозволе да буду ухваћени како говоре истину. Једна од истина које су откривене – а то се снимало у мају, било је још мало свежине у ваздуху, што се могло видети по одећи која је ношена, није још стигло лето – је та да оружје не стиже до првих линија. И војници на првој линији су се жалили да нису прописно наоружани, да нису адекватно обучени, што се поклапа са оним што се може видети на украјинским друштвеним медијима. Када склопиш целу слику почињеш да схваташ шта се дешава у Украјини. А ипак на америчкој страни и даље покушавају да себе убеде да је Русија другоразредна војна сила. Пре око три седмице сам учествовао у једном дискусионом панелу где је један пензионисани потпуковник америчке војске инсистирао на томе да је Русија трећеразредна војна сила. Мој одговор је био – није ли чудно да та трећеразредна војна сила представља једино средство превожења америчких астронаута до свемирске станице последњих година, с обзиром да влада САД више нема способност да сама производи функционалне, одрживе ракетне моторе. Морамо да их набављамо од Русије, а Руси су ти који управљају свемирским летилицама. Ако су они трећеразредни, шта смо онда ми? И они су били затечени. У свему овоме има огромних количина лицемерја. То је тако када игноришете реалност. А игнорисање реалности је оно што сада дефинише Запад, а поготово САД. Не постоје више жене. Сада су мушкарци жене, мушкарци могу да затрудне, климатске промене су стварне. Међутим, упркос злослутним прогнозама да ће ово бити једна од најгорих сезона урагана икад, нисмо до сада имали ниједан – а ја живим на Флориди. И то инсистирање да је решење у електричним возилима. Знаш, све се то распада. Лажи о зеленој агенди се разоткривају сада када су одсечени дотоци гаса и нафте из Русије. Сад се одједном размишља о цепању и ложењу намештаја ради грејања и о грејању воде за купање.
АП: Па да, то је поготово очигледно у Европи, то негирање стварности унутар ЕУ. Не знам да ли си чуо, али је ЕУ вршила велики притисак на Србију да се придружи њиховим самоубилачким санкцијама против Русије. Хвала Богу, то нисмо урадили. Још увек нас притискају да то урадимо, али ћемо ми имати јефтин гас ове зиме, као што ће и Мађарска имати јефтин гас. И то само показује колико је лако суочити се са реалношћу, извагати своје опције и видети шта је реално а шта није. Ми јесмо под притиском… Али како ћемо се грејати, како ће радити наша индустрија? На крају смо донели рационалну одлуку.
ЛЏ: Да. Реалност… да се вратим на мој ранији коментар о Чаушескуу. Реалност, спољни догађаји имају начин да натерају људе са илузијама да се суоче са тврдим чињеницама. Немогућност грејања твог дома, недостатак горива за вожење твојих кола… Једна америчка новинарка је хтела да докаже колико су електрична кола дивна, и у том циљу је хтела да вози од Њу Орлеанса до Чикага. Међутим, приликом тог путовања је открила колико је то тешко. Морала је да прави дуга стајања ради пуњења батерије, тако да је пут на крају трајао двапут дуже него што би трајао да је возила аутомобил са погоном на гориво. Кад се вратила, више није била велики присталица електричних возила. Знаш, електрична возила су можда сјајна на теренима за голф, или за вожњу по градским трговима, где раздаљине нису велике. Али када је реч о дужим путовањима, не само да нису практична већ су прескупа, а мало њих међу еколозима су израчунали праву еколошку цену производње ретких земљаних минерала неопходних за производњу те врсте возила. Дакле, имамо земљу која живи у илузијама, у којој говоримо о трансџендеризму, одбијамо да просуђујемо о томе шта чини мушко а шта женско, одбијамо да прихватимо чињеницу да је фетус жива беба и сличне ствари. Тако да не изненађује да, када је реч о стварима везаним за рат, долази до исте врсте илузија. То је постала заједничка одлика.

АП: Када је римско царство ушло у свој декаденти период, било је ратова, било је нестабилности, али није било оружја за масовно уништење. Разлика је у томе што данас имамо све декадентнији Запад, и људи би могли да све то посматрају из даљине, да није тог нуклеарног дугмета, да није свог тог нуклеарног оружја, хемијског оружја, биолошког оружја. Чак је Хенри Кисинџер недавно изразио отворену забринутост тиме што се САД примичу ратом са Русијом и Кином, без било какве излазне стратегије или плана, или чак циља. Он је са својих 99 година старости забринут, иако је све у животу видео. То је забрињавајућа ситуација.
ЛЏ: Јесте. А стратешка позиција САД се значајно погоршала током последњих 20 година. Откада је Џорџ Буш млађи повукао САД из споразума о забрани противракетне одбране (2002), објављујући да правила и ограничења која су до тада важила више не важе – Русија је та која је развила стварну могућност обарања ракета. Они имају врло робустан систем противракетне одбране, као и ракете које могу да пробију било какву антибалистичку одбрану коју Запад има, конкретно САД. Руси су врло способни да сруше и америчке стратешке бомбардере, као што су способни да униште америчке носаче авиона хиперсоничним ракетама, тако да ти носачи не би смели да се отисну предалеко од америчких обала а да не буду изложени нападу и потапању. То оставља САД са системом копнених балистичких ракета. И, ако буду лансиране, неке ће вероватно успети да се пробију и ударе по циљевима у Русији, али ће значајан број бити оборен. Док би руски противудар збрисао САД. САД немају никакву способност да оборе долазеће руске ракете. Ви дакле седите за столом за покер, где Русија држи све кључне карте и има велику количину новца за играње. САД су започеле са великом хрпом новца, али су га проћердале, изгубиле велику суму. Међутим, и даље им се чини да су у јачој позицији него што реално јесу.
АП: Да. То нас је међутим све ставило у врло опасну позицију, рекао бих.
ЛЏ: Да, сложио бих се.
АП: Лери, хтео бих да ти се искрено захвалим што си издвојио време разговор. Мислим да ће гледаоцима ово што си рекао бити врло информативно, врло отворено. Велико хвала, уживао сам у разговору, и надам се да ћемо то моћи да поновим у неком будућем времену.
ЛЏ: Наравно Алекс, волео бих да то урадимо. Хвала, уживао сам у ћаскању са тобом о свему овом.
АП: Хвала ти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: