(ВИДЕО) „Историја се понавља“: Професор Андреј Николајевич о судбини Русије и геополитичким изазовима

У Никитској улици, у Москви, у којој дан данас живе руски племићи, у стану – музеју, гдје се чува прва гас маска на свијету, окупила се група пријатеља професора, историчара Андреја Николајевича како би прославили његов 92. рођендан. Андреј Николајевич је син Николаја Дмитријевича Зелинског, великог руског хемичара, проналазача прве гас маске, активног угља и синтетичког бензина. Аутор је различитих студија, научних радова, од којих у многима наставља традицију свога оца. Професор се осврнуо и на актуелна дешавања у Русији, историјску позадину и посљедицу истих:

„Савременик три руска императора, Александра II, Александра III и Николаја II, које је и лично познавао. Мој отац је био и савременик двојице совјетских диктатора, Владимира Иљича Лењина и Јосифа Висарионовича Стаљина. У децембру 1919. године, створио је у лабораторији, ту, иза овог зида, синтетички бензин којим се тада снабдијевала Црвена армија, зато што смо били одсјечени од Бакуа. Дакле, мој отац је од самог почетка подржавао совјетску власт. И када говорим о диктаторима, не повезујем нужно с том ријечју негативну, како сада кажу, ‘конотацију’ (глупа ријеч, успут, за руски језик). Повезујем је са тим да у историји постоје моменти када је диктатура апсолутно и савршено неопходна. Да, жестока, веома жестока ствар, понекад са трагичним посљедицама.

Враћам се оцу. Зашто је он тада тако поступио? Разумијете ли, догодила се катастрофа гигантских размјера, и у тој катастрофи уопште нису били криви бољшевици. Криви су били руски људи, већином племићи, представници такозване Привремене владе, која је фактички уништила империју. Наш владар се показао, као што сада знате, приврженим, и дошло је до његовог свргавања. То није било његово добровољно одрицање. То је легенда коју су подржали руски историчари, посебно познати историчар Покровски, који је за своју ‘историјску истину’ награђен тиме што је Московски универзитет назван у његову част. Срамотно име! И тек недуго прије рата, мој отац се обратио влади са молбом да се Московски универзитет преименује у Ломоносов (мало сам се занео).

Дакле, поставља се питање – зашто је отац тада тако поступио? Свјет је био располућен. Племство и руски официри, долази до грађанског рата. Знате ли један интересантан податак? У армији Колчака и Врангела било је категорички забрањено пјевати ‘Боже, цара чувај’, као и учешће било које монархистичке организације у грађанском рату. Врангел је био присиљен да одбије неке царске представнике и велике кнежеве да служе у армији, јер је за то донесена потпуна забрана. Не питајте ме зашто је било тако, ви сами одлично разумијете зашто – зато што је било каква обнова Русије, а нарочито под монархистичким начелом, била апсолутно недопустива за владе Западне Европе, за наше бивше савезнике. Они су учинили све да би свргли царску власт, и због тога је побједа значила свргавање власти – због тог једног јединог, једноставног разлога.

Били смо на пола корака од потпуне побједе у Другом свјетском рату, и пошто је побједа већ била на дохвату, било је неопходно да се она ликвидира. И ликвидирана је помоћу чудовишне међународне завјере, у којој су, нажалост, учествовали и наши интелектуалци, и наше племство, као и потпуна издаја из кругова царске армије. Сви који су командовали фронтовима потписали су своју сагласност за свргавање владара – поступили су издајнички, у потпуности! Побједа у грађанском рату тих армија, које су ишле против Црвене армије, значила је само једно – побједу уједињеног Запада против повријеђене Русије и, наравно, њено раскомадавање, већ тада!

Неки су то могли да замисле и били су свјесни тога. Мој отац је припадао таквим људима. Ствар је у томе да је, независно од свих тих трагичних околности, совјетска власт успјела геополитички да сачува Русију. Иако јој можемо много тога приговорити, критиковати је и кривити с пуним правом, они су учинили велико дјело! Неизбјежно упоређујем оно што се тада догађало са овим што се догађа данас. Нажалост, у нашем друштву, интелектуалном и неинтелектуалном, не постоји усаглашено мишљење о ономе што се сада догађа.

Чак ни међу нама који овдје сједимо, а у суштини се дешава исто – стојимо пред неопходношћу побједе. У противном, пријети нам расцјепкавање земље. То је потпуно јасна геополитичка слика.

Желим да завршим с тим да је наша вјера – православље, а наша политичка позиција – заштита наше домовине, нарочито што ове године славимо осамдесет година од наше историјске побједе. Када су ме као дијете, 1945. године, родитељи повели на Параду побједе 24. јуна, одвели су ме на Црвени трг. Све сам то преживио, имао сам већ 12 година, и свега се одлично сјећам. Када сам видио њемачке барјаке и заставе бачене испред зидина Кремља, запамтио сам то за читав живот. А када сам 2014. године, 23. фебруара, видио како на тргу у Кијеву марширају хорде са тим истим обиљежјима која су се 1945. бацала пред зидове Кремља, схватио сам да ту алтернативе нема. Никакве дискусије не могу помоћи. Било је неопходно заштитити домовину, и то је све што имам да вам кажем. Извините.“

Снимала: Пелагеја Тјуренкова
Превела Јелена Раковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: