(ВИДЕО) ИСТРАЖИВАЊЕ ИН4С (5): Коришћење државних ресурса при дјеловању „црних тројки“ – случај пуковника Радована Алексића

Нова сазнања о дјеловању „црних тројки“ у Црној Гори јасно показују да су те злочиначке акције биле апсолутно планске активности са јасно пројектованим циљем, пажљиво и у тајности припремане и организоване, по начину реализације врло бруталне уз мање или веће коришћење државних ресурса.

Коришћење државних ресурса у дјеловању „црних тројки“ је најбољи доказ да је у питању државни пројекат обрачуна са истакнутим појединцима који су представљали сметњу плановима и активностима режима чија је реализација имала подршку најужег државног врха Црне Горе. Како су коришћени државни ресурси најбоље говори случај пуковника Војске Југославије Радована Алексића на кога је, као што је познато, извршен напад уз употребу ватреног оружја у Никшићу новембра мјесеца 1999. године.

Према сазнањима до којих је примјеном оперативних и других мјера дошла војна тајна служба чија централа се налази у Београду, налогодавци напада на Алексића су била лица из тадашњег врха безбједносног сектора Црне Горе а непосредни извршиоци из полицијског кампа на Златици и СДБ Црне Горе (данашња АНБ).

Колико је акција била централизовано вођена, диригована и пажљиво припремана са највишег нивоа говори чињеница да је у том времену, мјесецима прије напада, дневно било ангажовано око 30-ак лица за праћење овог официра, претежно припадника специјалне јединице из полицијског кампа на Златици у Подгорици, али и припадника СДБ, такође из Подгорице, а све то уз примјену и других мјера тајног надзора и присмотре које су им стајале на располагању.

На дан напада који се десио у вечерњим часовима било је такође ангажовано око тридесетак људи иако је испред зграде у којој је Алексић становао, гдје се напад и догодио било свега 3-4 нападача а сам обрачун трајао, како незванично сазнајемо, свега непун минут.

Поред полицијских снага које су у том догађају учествовале, свој задатак су имали и, дјелови јавне безбједности МУП Црне Горе који су из саобраћаја потпуно искључили дионицу пута Никшић – Чево – Цетиње како би се тим правцем извукли нападачи – црнотројкаши и возилима пребацили до Подгорице након изведене акције, што се и десило.

Осим тога, у моменту напада потпуно су биле искључене радио везе полиције и блокирани сигнали мобилне телефоније, дјелови Електродустрибуције Никшић имали свој посебан задатак,
а предузете и мјере на „покривању“ групације из никшићке чете 7. Батаљона, покривено мјесто становања и пословне просторије једног познатог никшићког бизнисмена, осматрано и сједиште ОО СНП у Никшићу и вршене друге опсервације.

Интересантно је да је Центар СДБ у Никшићу потпуно искључен из ове акције због сумње налогодаваца да су они били наклоњени Радовану Алексићу, па су чак накнадно сумњали да је из тог центра према Алексићу упућено упозорење и прије напада на опасност која му пријети. Увиђај су извршили органи безбједности и војне полиције под руководством истражног судије Војног суда у Подгорици а војна тајна служба одмах започела опсежне оперативне активности прикупљања података са циљем откривања починилаца напада током којих се дошло, не само до сазнања о починиоцима напада на Алексића, већ и о бројним другим злодјелима дјелова безбједносних служби Црне Горе, посебно Седме управе СДБ и САЈ, а њихове везе са криминалним миљеом су добрим дјелом и документоване.

Понашање надлежних у Црној Гори након догађаја у Никшићу је било необично и рекло би се тројако – у контактима са војним командама су ширили увјеравања да ће случај ријешити и похапсити налогодавце и починиоце, али у својим институцијама нису чинили ништа на том плану, боље рећи чинили су све да се случај прикрије и замаскира, док су на терену, тајним дјеловањем, кроз оперативне контакте и по принципу шаптачких диверзија, ширили лажи о Алексићу у циљу његове компромитације и обмањивања јавности.

Убрзо се појављује интересовање појединих страних и регионалних служби за овај случај до мјере да су неке од њих дошле у посјед комплетних списа предмета што је јако узнемирило врх безбједносних служби у Подгорици.

И када је случај практично био пред расплетом, након политичких промјена у Србији, на опште запрепашћење свих па и страних организација, а на захтев руководећих људи у безбједносном сектору Црне Горе, предмет за напад на Алексица се одузима војном правосуђу и предаје Државном тужилаштву Црну Горе.

Посебно је разочаравајуће дјеловала чињеница да су то прихватили и дали сагласност надлежни органи у Београду, што најбоље говори у каквом се стању налазила држава Србија након рата 1999. године.

Резултат тог срамног договора на релацији Подгорица – Београд, који не компромитује Радована Алексића већ прије свега државу Србију и њене институције, је чињеница да Алексић никада није саслушан као оштећени због напада у Никшићу који је квалификован као покушај убиства, као и чињеница да ништа није урађено на плану расвјетљавања случаја, али је зато кампања против њега настављена несмањеном жестином.

Све вријеме црногорска власт се настојала додатно обрачунати са Алексићем и на сваки могући начин га компромитовати до мјере да су њихове службе, за све што се рђаво дешавало у Црној Гори, прљавом кампањом, покушавали приписати њему и дијелу војне службе који је био везан за њега, чак и када је службовао у Србији.

Појавом Брајушка Брајушковића и његовог инсајдерског сведочења 2013. године којим је потврђено постојање „црних тројки“ фрустрација чињеницом да Алексић може бити незгодан свједок је достигла врхунац. Појавила се идеја да се на сваки могући начин компромитује и изврши обрачун са њим, што је се и десило 2016. године покретањем монтираног поступка и подметањем тешког кривичног дјела убиство у покушају на штету полицијског службеника Предрага Шуковића. И опет је, нажалост, све реализовано уз помоћ дјелова безбједносних и државних структура у Београду, због чега је и сам Алексић јавно изразио незадовољство указујући да се ради „о појединим државним органима Србије, дјеловима њеног безбједносног система и утицајним појединцима“.

Након петогодишње истраге Радован Алексић је ослобођен свих оптужби упркос чињеници да је на њега вршен притисак да призна кривично дјело које није починио, што је дјеловало разочаравајуће на челнике режима Мила Ђукановића и њихове чауше у Београду.

Изнова подсјећамо на изјаву Душка Марковића из 2016. године о томе како је „неко покушао убити Шуковића да би њему нанио политицку штету“ која представља врхунац манипулација служби безбједности Црне Горе и показатељ да он, као руководилац сектора безбједности, није имао добре намјере ни према Алексићу ни према Шуковићу.

Скрећемо пажњу јавности на још један важан детаљ из његове изјаве гдје каже „да не познаје Шуковића и да га никада није срео до судског поступка који је имао са њим“, што је лаж јер Марковић добро познаје Предрага Шуковића пошто је неколико година био његов надређени старешина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: