(ВИДЕО) „Ја сам Дара из Јасеновца, филм је рађен по мом животу“: Подсјетимо како је Јелена Бухач Радојичић свједочила за ИН4С

У манастирском комплексу Светог Јована Крститеља у суботу је у Јасеновцу поводом централне прославе празника Светих новомученика јасеновачких служена је Света литургија.

Више архијереја Српске православне цркве, те монаштво и свештенство, служе на отвореном, поред манастира, а тиме је почела централна прослава Светих новомученика јасеновачких.

Поред званица из Србије и Републике Српске Светој литургију присуствовали су гости из Црне Горе, министри Дамјановић Александар и Марко Ковач, градоначелник Берана Вуко Тодоровић, предсједник Скупштине града Берана Новица Обрадовић, одборник Уједињене ЦГ у Беранама Мило Пајковић, градоначелник Мојковца са сарадницима, бивши градоначелник Будве Бато Царевић и многи други гости и вјерници који су одали почаст Јасеновачким новомученицима.

Портал ИН4С подсјећа да систем концентрационих логора Јасеновац представља једно од највећих стратишта у Другом свјетском рату, а од 1941. до 1945. године ту је убијено стотине хиљада цивила, највише Срба, Јевреја и Рома, укључујући и десетине хиљада дјеце у логору Јастребарско.

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја.

Прије само двије године у емисији “Српски св(иј)ет“, редакција портала ИН4С угостила је Јелену Бухач Радојичић, једну од ријетких бивших логораша Јасеновца који су и данас међу свједоцима ових страшних догађаја.

Ова крепка 87- огодишњакиња је у детаљима којих се сјећа говорила о зликовцима са којима се сусретала, и о другим људима који су их одвели у логор. Имала је мало више од седам година када је одведена након 24 километра пјешачења у Горњу Градишку.

„Сад је годишњица пред Ускрс, када смо ми у селу Јабланац где је живела моја породица, близу Јасеновца, где су усташе већ основале логор, дошле по мог оца, мајку, брата Живка од девет година, Илију од годину и по дана и Душана од четири године. Били смо пољопривредници. Усташе су нам узеле чамце, што је било главно превозно средство, јер је Сава често плавила. Требало је цело село да буде поклано, где је било 340 чељади, али су партизани дошли са својим чамцима и превели нас у збег у Босну, где смо били у време бомбордавања. Ишли смо гладни, жедни пили из кише која је падала, мајка је носила Илију, тата је водио брата Живка. Стално смо били у покрету, свратили бисмо у неку породицу, да нам нешто дају, али су се бојали, јер смо били избеглице и нико нас није лако похватао. Када је била Трећа офанзива, ухватили су нас и одвели са Козаре у Орахово, у муслиманску кућу. Сећам се да сам гледала да ако ме убију да паднем на суво“, описивала је она у емисији.

Детаљи које је изговорила јавно након страдња је изрекла први пут глумцу и продуценту Тихомиру Станићу, који је прикупљао својевремено грађу за филм, завршили су заправо у филму „Дара из Јасеновца“ Петра Антонијевића:

„Сећам се жене која је у пунђи сакрила злато, и како је убијена. Сећам се баке која је глодала кости, вадећи срж из њих, воду смо пили из бунара у који су се сливале фекалије. Цело моје село је било у логору, пролазили смо кроз њега, а ја сам рекла мами да сам гладна. Како није имало шта да се једе, купила сам мрвице из њеног џепа и јела. Јели смо из казана, не сећам се каква је била ћаса, али смо сво четворо јели из ње једном дневно храну коју смо добијали. То су биле сплачине, заправо. Онда се појавила једна госпођа која је била различита од других жена у логору. Била је црнка и имала бело на себи“.

Тада није знала, али је касније сазнала да је то била Диана Будисављевић, која је помагала дјецу, како би била спашена из логора. Присјећа се да јој је брат Душан заклан од четири и по године, као и бака и дјед, отац убијен маљем и бачен у раку коју је сам ископао, а мајка послата у Њемачку. Укупно јој је страдало 89 рођака у злочинима у НДХ, што је сазнала захваљујући грађи коју је прикупљао њен рођак након рата.

Даље је говорила о породичној судбини, и у највећем болу се изнова присјећа свог маленог брата Илије којег и данас тражи након последњег сусрета са њим, а затим у другом дијелу емисије евоцира сјећања на дешавања која су пратила након Другог свјетског рата њу и са њене преживјеле чланове породице- мајку и најстаријег брата.

Страх који носе страдалници који су избјегли смрт су њихова стална борба, али и њихових породица, о чему свједочи и прича њеног брата Живка који је након 20 година од логорашког искуства био неспреман да се упише у жртве. Међутим, госпођа Јелена је имала ведру поруку за крај и одала извор своје снаге и крепости.

Читаву емисију можете погледати на ЛИНКУ:

Лицитацијом броја жртава Јасеновца спречава се насушна потреба српског друштва – изградња свести о геноциду

„Смањивање броја жртава геноцида над Јеврејима у Другом светском рату се, подсјетимо, по дефиницији, сматра „порицањем Холокауста”, кажњивим у 16 европских држава“, рекао је професор Милш Ковић и додао:

„Истраживање геноцида требало би да буде први приоритет наше науке, али академске норме и осећање одговорности за сваку реч требало би да одређују начин на који ће се износити постигнути резултати. О Јасеновцу би требало да говоре само стручно позвани и људски достојни. Непотребна је било каква полемика. Лицитацијом бројевима жртава Јасеновца спречава се оно што је насушна потреба српског друштва – изградња јавне свести о геноциду, по угледу на народе сличних судбина (јеврејски, јерменски, руски). Увек се мора понављати: циљ не сме да буде неговање мржње, него спречавање да нам се зло изнова догоди. То нам се, после деценија прећуткивања и самозаваравања, у нашим данима већ десило. Надајмо се да смо лекцију коначно научили„.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: