(ВИДЕО) Краљ долази у свој родни крај

После посете манастиру Острог, где је целивао мошти Светог Василија Чудотворца, краљ Александар је кроз тријумфалну капију први пут ушао у Никшић, „престоницу црногорске Херцеговине“.

Настављајући одавање почасти Његошу, београдска Политика је 20. септембра објавила и његов тестамент који је похранио на чување у руски конзулат у Дубровнику „на велику сигурност и точност“ 20. маја 1850. године. Његош је тестамент написао у четири тачке, а пре него што их је прецизирао, у обраћању Господу, мада Ловћен конкретно не помиње, јасно се разуме да је врх ове планине изабрао за свој вечни починак: „Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам твојему светилишту божанственом, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега, којега су моји смртни кораци мјерили.“

Краљ Александар И Карађорђевић је 12. септембра ноћним возом отпутовао из Београда, а „пошто обиђе нека места у Јужној Србији Краљ ће отићи на Цетиње“, пренела је штампа, а Политика се није либила да у те свечарске дане изнесе и детаље о катастрофалном стању у коме се налазе гробља српских војника из Првог светског рата, расута по Албанији.

„Свуда обалом албанског мора вуку се кости наших војника. Вуку се у буквалном смислу те речи на срам нас свију и на чуђење староседелаца како заборависмо своје“, јавио је 16. септембра из Каваје у Албанији дописник Милосав Јелић.

Јелић извештава да се „рачуна“ како само у околини Скадра има на 10.000 гробова, а у грађанском гробљу у Тирани преко 500 гробова. У Драчу, „114 гробова из балканског рата“, а „познаје се само један: Радослава Ђорђевића Ганета капетана. На два и по километра северно од Драча било је 700 хумки, па је сопственик преорао њиву. Исто је тако преорано и 240 гробова код манастира Св. Влаха 6 км од Драча.“

„Не зна се тачно колико је хиљада наших гробова у Каваји, Елбасану, на Војуши, у Валони и Нарти. Кости војника сахрањиваних у песку валонског пристаништа стали су да избацују море и ветрови. Њих су покупили Италијани, сместили их у блехани сандук, по том овај метнули у дрвени, па спустили у бетонску гробницу. Поврх ње су положили белу мермерну плочу, а више ње исти такав крст“, пише Милисав Јелић, и наводи текст који су Италијани уклесали у мермерну плочу:

„Јуначким Србима, који после епске борбе са надмоћним непријатељем принуђени на дуго мучно повлачење, изнемогли подлегоше жудећи за далеком Отаџбином, њихова ратна браћа Италијани покупивши њихове кости, откривене ветровима и морем, подигоше овај споменик у име вечитог мира. 1916-1917.“

Српска „гробља у Корчи, Берату, па чак и у Круми зарасла су у коров и трње. Нигде није ни прстом помакнуто да се што поправи. Једино што ће посланство у Тирани за који дан уредити костурницу и споменик“, извештава Јелић, да би потом исписао потресне редове о српским гробовима у Каваји, где смо „наше колоније“ подизали „за разлику од других народа под земљом“. А „већ после десет година истраживачи не би знали чије су да није живих сведока нашега бола и књига написаних о нашем поносу“.

„Сахрањивано их је“, пише Јелић. „по петнаест у један гроб петнаесте и шеснаесте године, кад смо ми отишли, а они остали у болници. Хумке се не познају. Ледина. Један јарак дели наше гробље од аустријског, које тако исто нема крстова, али где је сваки војник укопан засебно.“

Тако почивају српски војници „заборављени у туђини, прслога срца од бола, сатрвени у једном страшном националном замаху“.

Његово писање очигледно није било усмерено против свечаног повратка Његошевих костију на Ловћен, него су мета критике били власт и држава који не брину о онима чије су кости буквално положене у темеље државе.

Не треба сумњати да краљу Александру није било баш пријатно док је 16. септембра читао ове редове током боравка у Дечанима, да би у поподневним сатима обишао и Пећку патријаршију. Дан раније патријарх Димитрије кренуо је из Пећи и сутрадан стигао у Подгорицу, на путу за Цетиње.

Свита предвођена краљем Александром упутила се 17. септембра новим путем Пећ – Андријевица ка свом циљу, да би била дочекана на Чакору, онда у Андријевици, па у Беранама. Као и на дотадашњем путовању, краља су пратиле одушевљене овације мештана, „Срба и муслимана, у свечаним националним оделима и на дивно окићеним коњима“, извештавао је Добрица Кузмић. Онда је свита кренула пут Колашина, где је „за ручком Краљ подарио сиротињи 10.000 динара, за довршење судске зграде 5.000, затим трезвеној младежи награду за два најбоља ђака у овој школској години“, а „Краљ је обећао да ће настојати да се изради и пут Беране – Бело Поље“.

После посете манастиру Острог, где је целивао мошти Светог Василија Чудотворца, краљ је кроз тријумфалну капију ушао у Никшић, „престоницу црногорске Херцеговине“, уз топовске салве и звуке црквених звона, да би, као и на дотадашњем путу, радо прихватио разговор с људима из народа.

Отишао је краљ Александар у Шавник, вратио се у Никшић, а тог 19. септембра на Цетиње су преко Котора већ стигли многи министри за „које се није знало тачно време када ће стићи, то им Цетиње није могло приредити нарочити дочек“, јавио је Живко Милићевић, још један уредник Политике, угледник новинарског позива, кога је редакција послала на Цетиње да помно прати тамошња збивања пре доласка краља Александра и његове свите, о чијем је путовању извештавао Кузмић.

Из низа детаља о којима пише Милићевић издвајамо један:

„На четврт сата од Цетиња налази се општина доњокрајска. Доњокрајци нису хтели да учествују у дочеку на Цетињу. Они хоће да Краља дочекају код својих кућа и подигли су тријумфалну капију, какву Цетиње није могло подићи. Речено им је: Краљ се код вас неће зауставити. То није садржано у програму.

Ми ћемо га чекати покрај пута, одговорили су они, па ако хоће да прође, нека прође.“

О атмосфери која је захватила Црну Гору сведочи и оно што се догодило на Ријеци Црнојевића, где су „хтели да спреме трпезу и кад се Краљ код њих заустави, они да га понуде са оним што им је Бог дао а они спремили“. Али је велики жупан са Цетиња због обимног краљевог програма „наредио да то нипошто не чине, иначе ће им он доћи у посету са жандармима“.

„Божја ти вјера, на нас су ударале скадарске паше са по двадесет хиљада Турака, па сад можеш и ти с твојим џандарима. Нећемо се бојати“, стигао је одговор Ријечана цетињском жупану, а краљу њихова хитна депеша „у којој га моле за дозволу да му приреде ручак“, на шта им је краљ одговорио „да ће ручати код њих“.

Раскош народног расположења

У свечаном издању, никшићка „Слободна мисао“ је поздравила долазак краља и краљице следећим речима: „Народ Црне Горе и Брда и Херцеговине данас одушевљено поздравља са добродошлицом свога народног сељачког Краља који први пут као владар долази у свој родни крај, у своју јуначку колијевку Црну Гору. Наши узвишени гости, Краљ Александар и Краљица Марија неће у овим сурим кршевима бити дочекани у палатама, раскоши и богатству, али ће бити дочекани у раскоши највеће искрености народног расположења и одушевљења.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Његош желео да посети Њујорк

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: