(ВИДЕО) Краљ прихвата да обнови капелу: И око реконструкције разлике између Цетиња и Београда

Александар Карађорђевић је прихватио да, као крвни рођак владике Рада, сноси све материјалне издатке из своје касе за изградњу споменика захвалности великом српском песнику слободе.

У многим разговорима митрополит Гаврило Дожић је износио своје уверење да не може бити говора о обнови, већ једино о реконструкцији капеле, „из новог материјала који би могао да издржи непогоде које је природа условила на врху Ловћена“.

Знајући да су врло мале финансијске могућности државе у крајње оскудним поратним временима, митрополит Гаврило је усмерио напоре да се добије посебан кредит, а када је изабран за председника Централног одбора, он је у том својству тражио пријем и код председника Владе Николе Пашића, који је подржао пројекат. Обећање о конкретној финансијској подршци Пашић, међутим, није дао.

Када је схватио да „ствари не иду како треба“, митрополит Гаврило је био „веома очајан“. Зато је на седници Светог синода Српске православне цркве, одржаној средином августа 1923. године, изразио своју забринутост, да би потом патријарх Димитрије предложио да се апелује на краља Александра, „као крвног рођака“ Његошевог, да из својих средстава финансира реконструкцију капеле и пренос владичиних костију на Ловћен.

ЦРКВЕНИМ великодостојницима указала се прилика за сусрет са краљем 6. септембра те године, када је одржано богослужење у Саборној цркви у Београду, поводом рођења престолонаследника Петра. Када је богослужење завршено, уз остале угледнике, у Двор су позвани патријарх и сви чланови Светог синода.

„После свечаности у Двору“, сведочи митрополит Гаврило Дожић, „краљ поклони пажњу српском патријарху Димитрију и представницима који су га пратили: како стоји са преносом Његошевих костију на Ловћен и обнављањем порушене Капеле. Патријарх Димитрије укратко је изложио Краљу ситуацију и на крају замолио га да саслуша мене лично, као надлежног архијереја који је покренуо ово питање још 1920. године. Он му је рекао да је Српска православна црква једнодушно одлучила у седницама Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода да у потпуности прими мој предлог и да ми да у свему одрешене руке у извођењу целога овога плана. Али да до сада није ништа урађено.

„КРАЉ, на то се обрати мени, са речима: ‘Молим Ваше Високопреосвештенство да ме упозна са целом ствари. Ја сам био обавештен од Министра вера, али све то излагање не долази из прве руке. Верујем да ћете ми ви најбоље изложити у чему је тежиште и проблем целе ствари.’

„На то одговорих, да би требало прво као нужно, да се оправи Капела која је порушена и која не одговара својој функцији. Требало би прво озидати нови зид од тврдога материјала, који би био доста широк и способан да одоли свим природним стихијским дејствима и непогодама које се догађају на Ловћену. Стари камен, односно зид од старе Капеле, требало би употребити у унутрашњости Капеле у разне сврхе, тако да би одговориле своме првобитном задатку и циљевима великог песника који је у своме тестаменту изјавио своју жељу о свом будућем миру на Ловћену. Ми то морамо да поштујемо у потпуности, да не би тако оскрнавили његову последњу вољу.“

У опису разговора вођеног на Двору 6. септембра 1923. године, митрополит Гаврило Дожић наставља: „На моје излагање, које је Краљ са великом пажњом пратио, он рече: ‘Мени је врло драго, ваше Високопреосвештенство, да сте ви схватили добро овај цео проблем који од свих нас тражи да га до краја помогнемо како би био у потпуности извршен, онако како сте ми ви то изложили. Ја се од срца одазивам предлогу вашем и вашег одбора чији сте ви председник, да узмем учешће у томе свечаном чину. Ја желим да Капела буде подигнута онако како најбоље одговара великоме песнику. То треба да буде један видни споменик захвалности данашњега покољења и свих нас према великом песнику слободе Владици Раду. Ја ћу од срца да сносим све те материјалне издатке из моје касе. Тачно је да ја као крвни рођак треба то да извршим.'“

Краљ је предложио да Одбор ступи у контакт са свим појединцима који треба да израде план за остварење овог подухвата. Интересујући се у каквом је стању тадашња веза за Ловћен, предложио је не само да се оспособи нови пут до Иванових корита, него и да се трасира „нови пут од Иванових корита до врха Ловћена, који ће бити тежак, али колико-толико сношљив“.

Митрополит Гаврило је обавестио чланове Одбора у Београду о краљевој изјави, сматрајући да је она од прворазредног значаја за сређивање државних односа, а нарочито тешког и болног стања у Црној Гори, при чему је подсетио на догађаје и братоубилачку борбу после уједињења 1918. године.

Није требало дуго чекати да се и у овој прилици, поводом Његоша, испоље разлике између Цетиња и Београда, о чему сведочи писање цетињског листа „Народна ријеч“.

У ЈЕДНОМ тексту, објављеном 3. октобра 1923. године, ово гласило се залаже за то да не само краљ, већ да и Црногорци „партиципирају“ у подизању – „гробнице на Ловћену“: „Црногорци имају мало земаљског блага, али их има пуно којима су остала канђела њихових породица, па ће по потреби у овој природи, да би принијели свој обол за подизање пристојног Споменика – Гробнице неумрлом аутору ‘Горског вијенца’ на Ловћену. Сваки изговор да се у овом погледу поштеди, испашће неозбиљан и ставиће се као намјерна увреда. За Његошев Спомен – Гробницу на Ловћену, али у овом случају свакако уз партиципирање Црногораца.“

У другом тексту, објављеном 24. октобра 1923. године, „Народна ријеч“ још оштрије критикује београдску владу поводом преноса Његошевих костију:

„Ево их у једној ћелији Цетињског манастира, на срамоту цијелог југословенског народа, поглавито српског дијела нашега народа! Веле што се није имало могућности. Нема новца да се о државном трошку пренесу кости највећег југословенско-српског пјесника, а било је на стотине милиона за исплату ‘беговских хака’!…

Српски народ у Црној Гори није да се неће одужити Његошу – поред све сиромаштине и биједе, која га ни у уједињењу даље не напушта. Он је то хтио учинити још у почетку, када се ослободио мрског непријатеља, али га у томе ометоше читаве чете професора, доктора и ваздан других научника и списатеља који трубљаху на сва уста, да ће Његош бити сахрањен са почастима, које само њему могу да се одају. Образоваше и одборе, али нажалост одборе за народ и ради параде.

Међутим, за пренос Јагића који је умро у Бечу, београдска радикалско-турска влада имала је да стави на располагање из државне касе тридесет милиона круна.

То је онај књижевник, који писаше и говораше у своје вријеме, да постоји босански језик и да су Босанци посебан народ. И њега претпостављају Његошу!“

На крају, „Народна ријеч“ наглашава да је узалудно тражење новца од владе, јер је она глува на све што стиже из Црне Горе, због чега ове новине позивају црногорске сељаке да од својих скромних прихода одвоје део за Његоша и да испуне свој дуг према њему. „За нас би, Црногорци, било срамота примити ма и једне паре од београдске Владе, за оправку Његошеве Гробнице на Ловћену.“

Гласило Демократске омладине

Цетињски лист „Народна ријеч“ био је орган независне демократске омладине, односно Демократске странке у Црној Гори, од 1919. до 1928. године, који је излазио два пута недељно. Пола броја је штампано латиницом. Мото листа до 1926. године био је: „Борба са непријатељом и домаћим издајницима“. У наведеним цитатима из овог листа аутори овог фељтона нису интервенисали.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Припреме за четврту сахрану

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: