(ВИДЕО) Краљ Српски и небески заштитник Бара: Данас је Свети мученик Јован Владимир

Данас Српска православна црква (СПЦ) прославља Светог Јована Владимира, првог свеца у роду српском и небеског заштитника града Бара.

Јован Владимир је први хронолошки канонизовани владар нашег народа и као такав не само да сведочи значајан подвиг мучеништва, већ и као кнез Дукље отвара врло запостављену причу о величини и значају српске државности у вијековима преднемањићке, такође славне прошлости.

Овај филм осветљава готово све аспекте везане за ову знамениту личност. Историјска, етнолошка, култна и духовна перспектива биће наглашене у походу на сва значајна места његовог живљења: Елбасан 4. јуна, када се по календару слави светитељ; празник Св. Тројице 19. јуна када се традиционално обавља ходочашће на планину Румију; 25. септембар, поводом централне регионалне прославе у Бару, када је било освећење храма посвећеног Св. Јовану Владимиру. 

Јован Владимир

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета).

Његов дјед зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава.

Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.

Но Мирослав не имађаше дјеце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим предјелима Илирије и Далмације, а престоница му бјеше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним – беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско.

Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био “човек правичан и мирољубив и пун врлина”. Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом “Краљевство Словена” (глава 36).

У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће.

Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према биједнима и сиромашнима.

Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вјери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију.

Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице.

Једном ријечју, он, иако цар на земљи и моћни владар, био је кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога свијета, али за које се овај блажени већ од дјетињства опредијелио. Зато њега и би удостојен.

(Извор: Митрополија)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: