(ВИДЕО) Ловћен је Олимп српски

Од признавања независности Србији и Црној Гори на Берлинском конгресу 1878. године, Аустроугарска је из војно-стратешких разлога, по сваку цену, настојала да отме Ловћен Црној Гори.

О симболици Његошеве капеле и Ловћена је говорио и краљ Никола за париски Темпс, у зиму 1913. године, у затишју између два балканска рата, а у време када се Црна Гора суочавала са отвореним настојањима Аустроугарске да анектира Ловћен: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша. Ловћен се одупро и онда када су дивљи Азијати били стигли пред зидине Беча. Тако ће се одупријети и убудуће. Својим високим врхунцима Ловћен нам је мио, и за нас је драгоцјенији него кад би био један велики огромни дијамант.“

Поменути симболички, баш као и они стратегијски разлози војничке и политичке нарави, широм су отворили врата за акцију аустријске војске, која је у Првом светском рату кренула у освајање Ловћена и Његошеве капеле, бомбардујући артиљеријским плотунима из Боке которске ове светиње.

ИЗМЕЂУ 5. и 11. јануара 1916. године вођене су одсудне битке за одбрану Ловћена, али је црногорска војска морала да капитулира, иако је њена артиљерија, тврде извори, убила 1.260 аустроугарских војника. К. унд К. армије ушле су на Цетиње, да би се потом аустроугарски фелдмаршал Игнац Тролман на својој фотографији потписао као Безwингер дес Ловцен (у преводу: „Освајач Ловћена“).

Позив Митрополиту Митрофану

Гувернер окупиране Црне Горе фелдмаршал-лајтнант Виктор Вебер поручио је 6. јула 1916. црногорском митрополиту Митрофану Бану: „Позивом на питање потакнуто у своје вријеме од мога шефа Генералног штаба, да се кости Владике Рада пренесу са Језерског врха на Цетиње, да би се избјегла каква профанација, молим Ваше Високопреосвештенство да ми изволи саопштити на који начин и у које вријеме би жељело да се у тишини овај пренос у дјело проведе. Такође Вас молим да ми доставите имена оних особа од повјерења за које би жељели да присуствују ексхумацији и преносу.“

Заповедник аустроугарских трупа био је мађарски генерал Херман Кевеш фон Кевшехаза, који је после окупације Црне Горе добио сребрну медаљу (Сигнум Лаудис) са натписом „Победнички генерал Кевеш, освајач Ловћена дана 11. јануара 1916“, што јасно сведочи о важности Ловћена у стратегијским плановима Аустроугарске монархије. Кевеш иначе не би био унапређен из чина генерала пешадије у чин генерал-пуковника 1. марта 1916. године, наводи Владимир Јовановић.

ИСТИНА, Кевеш се одрекао права првенства на титулу барона, која је подразумевала да му аустријски цар додели звање „Фон Ловћен“. Будући да је већ био барон, он је то право уступио генералима Стјепану Саркотићу и Игнацу Тролману, командантима окупаторских јединица које су освојиле Ловћен. Тако је Стјепан постао Саркотић фон Ловћен, а Игнац Тролман фон Ловћенберг.

Аустроугарска и квислиншка штампа су одмах почеле навелико да славе освајање Ловћена, чију важност за окупатора потврђују готово летимично изабрани извори.

Окупаторски лист „Београдске новине“, који је штампан латиницом и излазио три пута недељно у окупираној престоници Краљевине Србије, у броју од 13. јануара 1916. године, пише:

„Ниједан догађај, овог у успесима плодоносног рата за централне власти, није нас испунио таквом радошћу, као овај заиста хисторијски риједак догађај.

„Пробијање руског фронта на Дунајцу, који је имао за последицу руске поразе и повлачење из Галиције, ни пад свију руских тврђава, које су подигнуте са толико милијарди француског новца, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића, није нас тако задовољило као пад Ловћена“.

„Ловћен је пркосио као огромни барјак забоден у стијену Краљевине Црне Горе, која је изазивала нашу монархију, баш као неко посланство силног руског царства, кад би год за то дошао миг из Петрограда. Сваки је барјак оборен и са свих страна ближе се борци да истријебе хајдучко гнијездо“, ликовао је бечки Неуе Фреие Прессе.

„Пишу нам из Котора, по областима цензурисања, пола године је минуло, да нам се свалила са прса тешка мора, која нас је морила за пуних осамнаест мјесеци. Пола године је да су наше чете развиле свој барјак на гордом Ловћену. Сванули су бољи дани и Боки которској“, извештавао је загребачки „Обзор“.

У историјском лексикону Црне Горе, о ономе што је задесило капелу и владичин гроб током окупације, наведено је следеће:

„Аустријанци су у Првом свјетском рату, примакнувши се Ловћену, топовском гранатом погодили капелу, али је нијесу срушили. Направили су отвор у њеном горњем дијелу, између врата и источног прозора, отприлике метар пречника. Аустријанци су након окупације Црне Горе, 1916. године, наредили ексхумацију Његошевих костију из гробнице и понудили црногорском митрополиту, Митрофану Бану, да се изврше радови на обнови капеле. Митрополит је само пристао на ексхумацију, под условом да је обаве његови свештеници по црквеном обреду. Послије црквеног обреда, ковчег с Његошевим костима стављен је у Ризницу Цетињског манастира“.

А шта се и зашто се то, у ствари, догодило?

Првенстени стратешки војнополитички циљ Аустроугарске, од признавања независности Србији и Црној Гори на Берлинском конгресу, 1878. године, био је да, ослонцем на римокатолике на граници Црне Горе, линијом од Бара до Метохије, блокира напоре Цетиња и Београда у даљим акцијама ослобођења и уједињења Срба.

Аустрија је настојала да отме Ловћен Црној Гори, пише Љубомир Дурковић – Јакшић, „како би обезбедила Боку которску и у њој ратну луку, као и да би, имајући Ловћен, господарила Црном Гором, и преко ње отворила врата у Албанију и у Метохију, где би се ослањала и на римокатолички живаљ. Крајњи јој је био циљ да не дозволи Србима да се уједине и изађу на Јадран“.

С таквим амбицијама Беч је почео отвореније да наступа после анексије Босне и Херцеговине 1908. године, настојећи да се домогне Ловћена „на тањиру“, тако што би му био уступљен добром вољом црногорског владара, књаза Николе. О томе су писале српска и хрватска штампа, док су новине на Цетињу оцењивале те вести као „тенденциозне“.

ОТВОРЕНУ амбицију да анектира Ловћен Аустроугарска је показала 1909. године, када је, претећи, покренула ратне бродове ка Црној Гори, о чему су у марту, односно априлу, писали београдска „Самоуправа“ и цетињски „Вјесник“. Захтев за уступање Ловћена обновљен је и током 1912, и наредне године, дакле у време два балканска рата, што је покренуло дипломатије Русије и Италије да се томе непосредније супротставе. Ствари у вези с тим су утихнуле, али је историјски сат 28. јула 1914. године откуцао почетак Првог светског рата, започетог нападом Аустроугарске на Србију, а онда и на Црну Гору.

Непуних шест месеци после освајања Ловћена, 11. јануара 1916. године, министар спољних послова Аустроугарске и саветник Царско-краљевског дома Иштван фон Буријан упутио је 16. јуна свом изасланику на Цетињу Едуарду Оту овај телеграм: „Влада се носи намјером да наложи пренос остатака Владике Рада на Цетиње и сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сада има, што би само допринијело будућој анексији тог краја“.

Сутра: Вандалско рушење капеле

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Данило испунио стричев завет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: