(ВИДЕО) Мештровић улази у игру

Јелена Лазаревић, професорка Прве београдске гимназије, обавештава митрополита Гаврила Дожића да је чула да краљ жели да подигне споменик Његошу по скици вајара Ивана Мештровића.

Две године пошто су наведени текстови објављени у „Народној ријечи“, седам година по завршетку Првог светског рата и девет година после рушења капеле у том рату, Његошев прах је 1925. коначно враћен на Језерски врх, а његови земни остаци по четврти пут су сахрањени.

Владици и његовој капели као да је било суђено да и током припрема за обнову, односно поправку старе, или изградњу „нове капеле“, па и онда када су сва питања била формално разрешена, буду наметнуте дуге расправе, административне процедуре, свакојака дописивања на разне теме, сустизања и мимоилажења идеја и предлога разних комисија и одбора. Тешкоће су биле најразличитијих врста, од оних протоколарних до проблема саобраћајних, уз подразумевајуће „неправилности“ искрсле око материјалних питања, што ће рећи да је било и новчаних злоупотреба.

Инспектор и шеф Грађевинске секције на Цетињу у свом предрачуну за овај пројекат тражио је, на пример, за изградњу цркве на Ловћену 1.000.000 динара, за прављење пута од Цетиња до Иванових корита, дугог тринаест километара, 400.000 динара, а за нови пут од Иванових корита до врха Ловћена 800.000 динара.

Суочен с таквим „стручним“ предрачуном, митрополит Гаврило Дожић је узео оловку у руке и израчунао да је предлог прекомеран, а ако би био прихваћен, да би укупни трошкови преноса Његошевог праха били неколико милиона динара, што је „у данашњим приликама тешко издвојити на рачун државне касе“. Своју процену митрополит Гаврило Дожић је пренео војном инжењеру Брачанцу, а овоме није остало ништа друго до да се с њом сагласи.

МОЖДА и зато – свестан различитих опасности и људских лакомости које прате сваки посао, а поготово планове „који немају цену“ – митрополит је затражио да се „стара Капела на Ловћену развали и материјал сложи, како се не би камење из зидова сурвало и котрљало низ Ловћен“. На то му је извесни Карховац одговорио „да нема штете за материјал садашњи на Ловћену, јер ће он за нову Капелу да набави цио материјал из Далмације и то из Корчуле“.

Митрополит му је одговорио да је „камење у садашњој Капели све тесано и оно би се могло употребити за зидање нове Капеле, и то са неким придодатком изграђених крша на Ловћену“, наводи Љубомир Дурковић Јакшић.

У Саопштењу Министарства вера, објављеном 1925. године, такође се помињу финансијске тешкоће:

„Сама капела требала је да се оправи, а пут до ње, који је због теренских тешкоћа врло тежак, такође се имао оправити и провести. У фебруару 1921. године службено је био образован државни одбор, са искључивим задатком да спреми све што је потребно за овакву свечаност. И отпочео је рад. Али је све ипак заостало ушљед материјалних тешкоћа.“

Упркос свему, када је краљ Александар одлучио да из својих средстава финансира обнову капеле и пренос Његошевих земних остатака, радови су коначно започети и за дивно чудо били су обављени брзо.

„Примицао се мјесец септембар (1925. године – примедба аутора) али су и припремни радови били на свршетку. Пут за Ловћен био је темељито оправљен. Капела била је готова 10. септембра и 12. освећена. Освећење извршио је Њ. Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић уз асистенцију четворице свештеника. Освећењу су присуствовали: командант зетске дивизијске области ђенерал Војислав Крупежевић, заступник великог жупана референт Милан Радмановић, просвјетни инспектор зетске области Душан Д. Вуксан и предсједници цетињске и његушке општине Томо Милошевић и Васо Оташевић“, објавиће Главни одбор за пренос Његошевих костију.

А док се то није догодило, док капела није обновљена (изграђена), све је било оптерећено још једним проблемом, несумњиво важнијим од питања финансија, наиме, идејом краља Александра да на месту некадашње капеле Његошу буде подигнут маузолеј који би урадио знаменити вајар Иван Мештровић.

Док су тражена решења за многе проблеме, митрополит Гаврило Дожић је добио обавештење од Јелене Лазаревић, професорке Прве београдске гимназије, члана Главног одбора, „да је чула да Краљ жели да подигне споменик Његошу по скици и изради вајара Ивана Мештровића, за кога сам знала да је пореклом Србин, чији је дед прешао у католичку веру, али да се увек осећа Србином“.

Данас је тешко реконструисати када су краљ Александар и Мештровић први пут разговарали о овој теми, али се посредно може закључити да то највероватније није било пре краја 1923. године, када је било јасно какве препреке, пре свега оне материјалне природе, али и друге врсте, стоје пред настојањем да Његошеве кости поново буду враћене на Ловћен.

Изгледа да је прву вест о послу који је краљ поверио Мештровићу донео цетињски лист „Црна Гора“, 18. априла 1924. године:

„Министарство грађевина послаће специјалну стручну комисију на Ловћен, која ће прегледати терен и планирати основ за Споменик Владици Раду, чију је изградњу њег. величанство краљ поверио Ивану Мештровићу. Г. Мештровић ће вјероватно узети учешћа у прегледу заједно са комисијом.“

Биће да се тада није знало да Мештровић неће моћи да дође на Ловћен са стручном комисијом, пошто је припремао изложбе договорене за јесен те године у Америци, уз свесрдну помоћ свог пријатеља Милана Ћурчина, главног уредника загребачког часописа „Нова Европа“. Захваљујући том пријатељству, Ћурчин је у свом часопису, у броју од 1. јула 1924. године, објавио и ове редове: „Сада ради Мештровић на скици Његошеве гробнице на Ловћену, по жељи краљевој. Ова поруџбина није још дефинитивна; буде ли се скица краљу допала, приступиће се припремним радовима за време Мештровићевог боравка у Америци, а доготовиће се споменик по његову повратку.

„Репродукција цртежа, и опис целог споменика, донеће ‘Нова Европа’ уз број посвећен Његошу, у току ове године.“

Очигледно подстакнути том информацијом, а необавештени о ономе што је Мештровић до тада урадио, из Министарства вера су 15. јула од њега тражили „хитан исцрпан извештај“ да ли је „предузео рад на изради Капеле на Ловћену“ и „када та израда има бити готова, да би се према томе изводили други потребни послови“.

Три дана касније цетињски лист „Црна Гора“ известио је да је „Влада одобрила кредит, да се на Ловћену подигне мраморна капела и изради гроб Владике Рада“, а крајем тог месеца Мештровић и Ћурчин допутовали су у Београд. Мештровић се сусрео са председником владе Љубом Давидовићем и био је код краља Александра на ручку.

Мештровић прећуткује Маузолеј

У мемоарима Ивана Мештровића, бар не у њиховој верзији објављеној у Загребу 1969. године, нема трага о томе да су југословенски монарх и он разговарали о Његошевом маузолеју на Ловћену. Уосталом, у овој књизи Мештровић ни на једном месту не помиње тај пројекат, а разлози због којих је тако поступио до данас нису разјашњени. Да ли је Мештровић краљу Александру већ тада показао прве скице маузолеја, остаје и даље отворено питање. У сваком случају, он их је сачинио пре него што је кренуо на изложбену турнеју по Америци.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Краљ прихвата да обнови капелу: И око реконструкције разлике између Цетиња и Београда

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: