(ВИДЕО) Миодраг Перуновић: Штит и мач

Пише: Миодраг Перуновић

Постоје у спорту ситуације које изгледају безнадежне, када вам све чињенице говоре да нема изгледа да успијете, и досегнете циљ. Обично је узрок за такво осјећање много квалитетнији (моћнији) противник, лоша форма, неповољан жреб… Али ипак, и тада, негдје у себи се надате да је могуће чудо, да ће вам се срећа осмијехнути ако дате све од себе, пружите свој максимум… Имао сам таква искуства, и захваљујући њима родио се као шампион.

До тог меча, одржаног 01. 9.1989. године, у Минхену, мислио сам да сам доживио све што се у боксу може доживјети, иза себе сам имао огромно искуство са највећих аматерских такмичења, као и из 20 мечева са најбољим боксерима профи – ринга. А то у Минхену је био меч за титулу Интерконтиненталног шампиона (ИБФ верзије), и тада сам доживио да по први пут мислим: овај пут стварно нема никакве наде! А осам година сам чекао ту прилику, упорно се борио за њу… и дочекао је повријеђен!

Наиме, на мечу у Будви (26. 7.) против Белгијанца Утофда зарадио сам повреду десне шаке. Тада се нијесам сјекирао, био сам срећан, јер сам том побједом испунио услов који ми је омогућавао да се против Андреаса Прокса (шампиона Њемачке) борим за титулу, и задовољан, због одличне борбе коју је публика на препуном стадиону имала прилику да гледа. Мислио сам да ће тај бол брзо проћи, да није ништа страшно, уосталом, имао сам још више од мјесец дана за опоравак и припреме…

Припремао сам се у Паризу, у кампу мог менаџера Микалефа, био сам у одличној форми, повреда је била санирана и ја сам једва чекао меч, јер ћу побједом у њему освојити шампионски појас и ући у свјетску боксерску елиту… У прелијепом градићу Дјепе, шетајући обалом Ла Манша маштао сам и о будућим великим мечевима, које сам од преласка у професионалце желио, а који ће послије овога неминовно слиједити…

То је било 7-8 дана пред пут за Минхен, ту сам као задњи тест, боксовао спаринг-меч у осам рунди против снажног, тамнопутог Ке-Мајуа (Заир), и том приликом у задњој рунди, послије једног снажног ударца, обновио и погоршао повреду шаке… па ми је и најмањи додир причињавао бол!

На дан борбе ујутру, у хотелу Хилтон-парк (гдје се одржава меч) пробуди ме телефон, подигох слушалицу мислећи да ме вјероватно зове неки новинар. – Молим – рекох. – Куме где си? – чух познати глас мог кума Боре Ђорђевића. – О, Боки, ти си… ево ме у хотелу, одмарам. – А, у којој си соби? – Немам појма, хиљаду двјеста и… а, шта ће ти број? – питах га зачуђено. – Па, да дођем код тебе у собу, ево ме на рецепцији. Путовао сам возом целу ноћ. – Истовремено ме обузе невјерица и одушевљење – Долази горе! – издиктирах му број…

Како ме је само пријатно изненадио! Очекивао сам најављени долазак мог брата, снахе, кумова Јовића из Нове Пазове, али Бора ме је баш изненадио. Нешто касније моја радост се увећала, као и Бора изненадио ме је и мој други кум – Петар Божовић, који је дошао колима из Београда са својим пријатељем Милуном. Затим се појави Борин менаџер Витко Радомировић, стигавши колима из Ниша, захваљујући коме имам снимак меча, који је он забиљежио својом камером. На крају стиже и мој кум Зоран Радовић са Цетиња…

Радовао сам се њиховом доласку, а истовремено био тужан што су узалуд превалили толики пут, јер вечерас је очигледно судбина намијенила да “једноруки Џек” срећу донесе Проксу! Трачак наде ми је дао Микалеф, рекавши да је донио ињекцију коју ће ми дати пола сата прије меча, од које ће шака да ми утрне, и да нећу осјећати бол. Међутим, испоставило се да је та нада била узалудна, на загријавању, ударих тренера у руку коју ми је поставио – и осјетих оштар бол! Ињекција ми није ништа помогла…

Десну руку евентуално могу да користим као штит! – Добро, лијева нека буде мач, па: – Са штитом или на њему! – Помислих, смијешећи се кисјело.

И тако… попех се на ринг који се налазио у средини велике, прелијепе, банкет сале, око кога су се налазили велики округли столови, раскошно сервирани, за којима је сједејела богата клијентела. Уочи почетка борбе у ринг улази дјевојка у бикинију са ознаком за прву рунду и одшета свој круг…

Кад чух Борин глас из публике: – Куме, прва ти је добра! – иако нијесам био баш расположен, ијесам могао а да се не насмијем… Ту вече сам одбоксовао свој можда најбољи меч у каријери… дванаест рунди, само са лијевом руком!

Касније, пред зору, у апартману, док је моја екипа спавала (послије славља које смо имали у локалу једног нашег земљака из Новог Пазара), ја сам у рукама држао шампионски појас, и свим бићем осјећао срећу и понос… али, то се не да описати!

Извор: usns.rs

Прочитајте још:

,,Цетињски вјесник“ 1912: Мрак проноси студ и језу, а ја пјевам марсељезу српском мору и слободи

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: