(ВИДЕО) Најстарији документарни филм из 1951. посвећен Петру II Петровићу Његошу

У фебруару 1847. године у Бечу штампан је ,,Горски вијенац“. Тим поводом емитован је најстарији документарни филм посвећен Петру II Петровићу Његошу. 

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.

По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Његош је ударио темеље модерне црногорске државе успостављањем органа власти: Сената, Гвардије и Перјаника и уводењем плацања пореза. Објединио је световну и вјерску власт протеривањем гувернадура Радоњича из земље, чиме је укинута традиционална подјела власти између гувернера који се ослањао на Запад и епископа који се ослањао на Русију.

Његош се сматра једним од највећих пјесника. Његово најутицајније пјесничко дјело је Горски вијенац, објављено 1847. године.

Његош као владар

Послије стричеве смрти, 1831. Његош се закалуђерио врло млад и примио власт над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, гдје је завладичен.

Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је Његош.

Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио лијека у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је да пође до Котора ради лијечења, али није имао ни толико снаге. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћен.

Његош као светитељ

Митрополија црногорско-приморска 19. мај је установила као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозма“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.

Књижевни рад

Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред пјесама у поменутим збиркама, штампао је касније и два краћа спјева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“.

Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци ,,Огледало српско“.

По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је прије њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: