(ВИДЕО) Након „Вилa са Кошара“ Невен Милаковић публици поклонио „Светиње“: Црна Гора је сачувала част и вјеру, библијске литије о томе свједоче

Невен Милаковић је рођени Подгоричанин, који је сав свој вијек посветио писању стихова и романа које је у највећој мјери заузима љубав према Подгорици. Али Милаковић пјева и о јамама, Јасеновцу, светитељима, Кошарама.

Он је прије неколико дана објавио пјесму „Светиње“, за коју каже да су га инспирисале величанствене литије у Црној Гори, и дух народа који се пробудио у свима нама.

Аутор сте пјесме „Светиње“ која је инспирисана борбом православног народа у Црној Гори, који се бори против Усвојеног срамног Закона о слободи вјероисповијести. У једном дијелу пјесме се каже …“брука је болест опака, не дајте дјецо светиње“. Да ли је народ Црне Горе, коначно, скинуо бруку коју је носио због свх срамних одлука црногорског режима?

„Народ Црне Горе ниједног трена није носио бруку, нити се паметно срамити због одлука и поступака појединаца и интересних група. Ове предивне, боголике литије, својом саборношћу је створио народ који све ове деценије живи у Црној Гори. То је народ који, разумљиво, није могао спријечити сва срамна дешавања, попут признавања тзв. државе Косово, или уласка у НАТО, али је сачува своју виталност, част, вјеру и о томе ови библијски дани рјечито свједоче“

„Светиње“ су заиста за кратко вријеме покупиле све симпатије. Да ли сте то и очекивали?

„Наравно да нисам очекивао. Одавно сам рекао да не пишем са предумишљајем. Стихови су настали спонтано, као и увијек. Неколико дана по објављивању Симо Додеровић ми је послао музику коју је направио његов син Данило, Бојан Булатовић је предложио да нас заједнички пријатељ Пеђа Недељковић уради аранжман, Ратко Ћипранић је замолио Бранку Зечевић, дјевојку са божанственим гласом да отпјева… и тако је настала пјесма“.

Као неко ко пише најчешће родољубиве пјесме, посвећене оној старој, традиционалној Подгорици, шта би сте рекли након више одржаних литија у Главном граду. Да ли су се Подгоричани својим масовним присуством сваке недеље и четвртка вратили својим коријенима Његошеве Црне Горе, Марка Миљанова, Петра Цетињског и многих других…?

„Пишем и родољубиву поезију, али су стихови које сам посветио мојој Подгорици искључиво лирски. Саборност коју поменух је одувијек красила моје Подгоричане, слога, поштовање, љубав према нашем граду. Наравно, нисмо се увијек у свему слагали, али смо били и сваком трену свјесни да је оно што нас спаја много је значајније и моћније од онога што нас раздваја. Водило се рачуна да се избјегну тешке теме, да се неко не посвађа, наљути. Зато ми тешко падају псовке, увреде, пријетње… са којима се свакодневно сусрећемо на друштвеним мрежама. Није то моја Црна Гора, ни моја Подгорица. Ове достојанствене и отмене литије, које трају већ мјесецима, јесу. Па ако некоме и нису по вољи, ако је прави Подгоричанин, стајаће по страни и неће се мијешати, јер је свјестан да никаква политика није вриједна љутње комшијске, братске, кумовске…. Увјерен сам да ће мој родни град и моја Црна Гора још једном, по ко зна који пут, положити испит из чојства“

Усвајање тзв. Закона о слободи вјероисповијести, покренуло је, чини се, до сада невиђени отпор већинске Црне Горе. Знамо како су прошле разне накарадне одлуке Владе Црне Горе, од референдума, НАТО-а, па до одлука да Црна Гора призна Косово*. Ипак, када су ударили на светиње, Црна Гора је устала. Како то коментаришете?

„Ваше питање је уједно и мој одговор: када су ударили на светиње Црна Гора је устала“.

Какав је Ваш став, да ли након свега што се дешава у Црној Гори, овај Закон може да падне, баш као и Влада која га је предложила и на крају усвојила?

„Не знам што ће бити. Ја сам пјесник. Деси се да којим стихом дам свој суд о актуелним дешавањима, али се трудим да и ти стихови буду актуелни и кад се та дешавања забораве. Ако не би били такви, сматрао би их обичном сламом. Вјерујем да ће се ово дивно сабрање вјерног народа, овај препород, ово, што да не кажем, васкрсење, памтити много дуже од додатих историјских података о томе како је оборен неки закон, или влада“

Подсјетићемо наше читаоце, да сте аутор пјесама „Вила са кошара“ и „Апостолима са Кошара“ која је посвећена ратницима са Кошара. Они данас „живе“ у свима нама захваљујући овим стиховима. Да ли је било тешко било ставити сва та свједочења на папиру?

„Није ту било никакве тешкоће, напротив. Немогуће је описати божанствени осјећај стварања, магију тренутка у којем стих слијеће у човјекову душу. Мислим да ни многи који себе називају пјесницима не могу наслутити о чему причам. „Вилу“ су људи пригрлили, учинили је народном, многе моје, можда и боље пјесме, нису… понекад ми је тешко због тога, погађа ме неправда према мојим чедима, али кад боље размислим, то и није најважније. Најважније је да моја душа сачува ширину за сваки стих који јој је Господ подарио“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: