(ВИДЕО) Недоумице у црногорској власти: Комисија цетињског музеја је била против постављања маузолеја на Ловћену

Жустре расправе о судбини маузолеја настављене су и наредних скоро десет година, до 1972, када је рушење капеле на Ловћену почело, чиме је показано која је од концепција однела превагу.

Јавна расправа о Мештровићевом маузолеју распламсала се 1963. зато што је те године обележавана стопедесетогодишњица Његошевог рођења.

Пошто се Његошева колосална статуа још од септембра 1957. године налазила у дворишту Народног музеја на Цетињу, посебна комисија Савета за просвету и културу Црне Горе закључила је у мају да до почетка септембра 1963, „када ће се одржати свечаност поводом 150-годишњице Његошевог рођења“, Мештровићев рад буде „постављен уз источни део Биљарде“. Предлог је дат зато што се комисија „претходно уверила да је у овој јубиларној години немогуће (…) поставити Мештровићев споменик на Ловћену“, писала је Борба.

„У свим овим веома разноврсним разматрањима има много веома луцидних запажања, уз, често, помало претјерану, превише патосом поткријепљену патриотску распјеваност и занос Његошем, слободарском Црном Гором и дугом према највећем пјеснику југословенских народа“, примећује Олга Перовић, уредник културне рубрике титоградског листа Побједа.

Перовићева 12. маја 1963. године, у тексту под насловом „Мештровић на Цетињу“, додаје и једно ново, опет спорно питање: да ли, „с обзиром на то да се ове године прославља 150-годишњица Његошевог рођења“, треба „учинити све да за јавност постане доступан најатрактивнији и најзначајнији део Мештровићевог дела – Његошева фигура“.

„Ова замисао је, опет, наишла на два опречна мишљења. Једни су да се грандиозна фигура Његоша у сједећем ставу за сада остави да чами окована дрвеном облогом у дворишту Народног музеја на Цетињу, а други да јој се нађе погодно мјесто и да се у Цетињу учини видљивом свима који желе да је виде“, пише Перовићева и упознаје јавност с чињеницом да се поменута комисија „ових дана опредијелила за мјесто под Биљардом – Његошевим музејом“. То место „омогућава да се фигура погодно постави“, пошто „ова статуа није погодна за посматрање са сваке стране, него једна њена страна треба да има зид за позадину“.

„Откривањем и постављањем Његошеве статуе неће се, наравно, прекинути дискусија о маузолеју на ловћенској капи коју би требало или не би требало дирати, јер је она постала симбол Црне Горе таква каква је сада, дио њеног грба и сјећања посјетиочевог“, закључила је далековидо Перовићева, пошто су жустре расправе о овој теми настављене и наредних скоро десет година, до 1972, када је рушење капеле на Ловћену коначно почело, чиме је неповратно показано која је од сучељених концепција однела превагу.

У том периоду дебате су, истина, вођене преко страница штампе, али се чини да су се много више одвијале под окриљем разних државних установа, као и унутар Српске православне цркве, односно у њиховој међусобној комуникацији, а о садржају тих спорова јавност није опширније извештавана.

Један од најпоузданијих Његошевих биографа, Јефто Миловић, у београдском недељнику Спорт и свет, 19. септембра 1963. године, у тексту под насловом „Потоња жеља великог песника“, написао је и ове редове: „Његош је с малим прекидима живео преко 25 г. (владао пуну 21 г.), писао и умро на Цетињу. Зато је бесумње потребно да Мештровићев споменик остане на Цетињу.

„Требало би га поставити на најистакнутије место града, на домак целог света, јер он није само леп музејски предмет и веома значајно уметничко остварење за галерију, него је истовремено и жива инкарнација црногорског слободарства и родољубља. Као што је хрватски песник Иван Мажуранић у спеву „Смрт Смаил-аге Ченгића“ овековечио црногорску борбу против турских поробљивача и тлачитеља, тако је Иван Мештровић подигао трајан споменик највећем Црногорцу Петру ИИ Његошу…

„Ми ћемо се и те како огрешити о Његошеву последњу вољу ако срушимо капелу на Ловћену. Његош је био дубоко контемплативна личност и зато је још за живота, 1845. г. подигао цркву Светог Петра у којој је желео да почива.

„Нека почивају Његошеве кости у капели на Ловћену онако као што је он сам тражио, а нека Мештровићев споменик у сред Цетиња чува Његошев бесмртни лик за далеко покољење“, апелује Миловић.

Колико је ова дилема притискала и врхове власти у Црној Гори препознаје се из текста „Где је место за Његоша“, објављеног у Политици 25. октобра 1965. године. Аутор прилога Ж. Тодоровић укратко је описао историјат Мештровићевог пројекта и подсетио на оно што је до тада урађено, да су радови на Ловћену обустављени због техничких и финансијских тешкоћа, да и даље нема одговора на питање да ли да се овај грандиозни споменик постави на врху Ловћена, како је и сам Мештровић предвидео, или доле, на Цетињу, уз Биљарду и манастир.

„У Извршном већу Црне Горе рекли су нам да би било веома корисно ако би се у јавности претходно расправило о старом питању – изградњи маузолеја – јер о томе још постоје веома различита мишљења“, написао је Тодоровић. „Свакако, о томе ће бити још речи до коначне одлуке. Од тога шта ће се одлучити много зависи и кад ће споменик уопште бити подигнут“, ваљано је проценио Тодоровић.

Недоумице које су очито биле снажно присутне у самом врху црногорске власти потврђене су и одлуком Републичког секретаријата за просвету и културу да се оснује тринаесточлана комисија за реорганизацију музеја на Цетињу, за чијег је председника изабран Лазар Трифуновић, тада директор Народног музеја у Београду.

После вишемесечног рада, ова комисија је поднела извештај Влади Црне Горе, 15. фебруара 1966. године. У тај документ су унети и резултати анкете коју је, на предлог Комисије, Управа Музеја Цетиње организовала међу југословенским историчарима уметности, критичарима и уметницима, да се изјасне „о подобности Мештровићевог пројекта“ (документа су из забрањеног, тематског броја Сумрак Ловћена часописа Уметност).

„Комисије је једногласно закључила да предложи, и то овим чини: да се на Ловћену не подиже Његошев маузолеј према пројекту Ивана Мештровића“, наведено је на почетку извештаја. Доносећи такву одлуку, Комисија се руководила: прво, природном конфигурацијом Ловћена, која је „толико импозантна и сама је по себи споменик да се на њој не може умјетнички одржати ништа што би се такмичило с природом“; друго, Мештровићев пројекат неадекватно симболизује Његоша и његово дело, „јер је парадна, хладна и репрезентативна архитектура и фигура у седећем положају са орлом више истакла Његоша као господара и владара него као песника и симбола слободе“; треће, Мештровићев пројекат „представља типично дело бечке сецесије коју су превазишла друга и напредна уметничка схватања“, због чега би прихватање тог пројекта данас значило „негирати све прогресивно што се у нашој и светској уметности догодило за последњих 50 година“.

Крлежа против Маузолеја на Ловћену

У анкети, од југословенских историчара уметности, критичара и уметника, одлучно против извођења Мештровићевог пројекта на Ловћену изјаснили су се Мирослав Крлежа, Цвито Фисковић, Круно Пријатељ, Ото Бихаљи Мерин, Ристо Стијовић, Мило Милуновић, Луц Менаше, Александар Зарин, Љубомир Дурковић Јакшић и Франц Стеле. За подизање маузолеја на Ловћену било их је троје – Грга Гамулин, Вања Радауш и Сида Марјановић.

Од деветорице културних радника из Црне Горе, за постављање маузолеја на Ловћену била су шесторица – Милош Вушковић, Саво Вукмановић, Јован Вукмановић, Марко Борозан, Лука Вујовић и Чедо Вуковић, а против тројица – Јован Иковић, Ацо Пријић и Милутин Пламенац.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Нова дилема – Ловћен или Цетиње

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: