(ВИДЕО) Нису знали да је избио Други свјетски рат: Породица више од 40 година живјела у изолацији, једна ћерка и даље у дивљини

Сибирска је тајга једно од најизолованијих мјеста на свијету, а осим тога и врло је незгодан терен за путовање кроз њу као и готово немогуће мјесто за живот. Кратка љета и дуге хладне зиме готово потпуно онемогућавају настањивање људи тамо, због чега је тајга у Сибиру једно од највећих ненасељених подручја свијета.

Подручје од 8,1 милона квадратних километара прекрива чак 10 посто Земљине копнене површине, а њени становници су већином медвједи и лисице током дана, док ноћу њоме лове вукови.

Просјечна температура износи минус 5 Целзијуса, а рекордна измјерена температура је 67,7 испод нуле. Вјероватно сте чули приче о јапанским војницима који су се повремено знали појавити из џунгле несвјесни да се рат завршио, но ово је још невјероватнија прича – о породици која није ни знала да је дошло до Другог светског рата.

Невјероватна судбина у незнању је држала руску породицу која је провела преко 40 година у пустари Сибирске тајге, а на њих су 1987. налетели геолози истраживачи. Сазнали су да породица Ликов живи у потпуној изолацији деценијама. Они су спадали у „Старе ритуалисте“, огранак руске Православне цркве која се од матице раздвојила средином 17. вијека због осуде реформи.

Прије 1936. породица је живјела у насељеном дијелу Русије, али пошто је једног од браће убила совјетска патрола, отац Ликов окупио је своју породицу те су побјегли у дубину Сибирске тајге, а након тог дана никад више нису виђени. Више од 40 година тако је Карп Ликов живио у дрвеној колиби коју је сам изградио са својом супругом и дјецом, свега неколико километара далеко од границе с Монголијом.

Кад су се одлучили да оду у тајгу било их је четверо – Карп и жена Акулина, син Савин и кћер Наталија. У дивљини је рођено још двоје дјеце, Дмитриј 1940. и Агафиа 1943. Имали су књиге за молитву и стару Библију, из које су дјеца научила да читају и пишу.

Јели су бобице, узгајали властито поврће те шили одјећу од тканине коју су сами направили. Научили су како да лове без пушке, али и без стријеле. Кад је Дмитриј одрастао, постао је прави стручњак за лов, толико добар да је босоног ловио по зими. У касним 1950-им услед изузетно тешке зиме породица се суочила с глађу, а Акулина је обољела и умрла, оставивши супруга самог с дјецом.

Кад су их геолози пронашли 1978. нису могли да вјерују како је неко преживио у тим условима, који су буквално изгледали као у Средњем вијеку. Упркос годинама изолације, Карп их је љубазно дочекао те је одбио све што су му геолози нудили, осим соли – коју нису окусили дуже од 40 година. Научници су их и информисали – они нису имали појма да је избио Други свјетски рат, да су људи слетјели на Месец, а крстили су се на „модерна чуда“ која су геолози имали са собом. Карп је био посебно фасциниран, зурио је у провидну фолију коју су донијели истраживачи.

„Господе, шта је то? Стакло је, али се гужва„, чудио се.

На јесен 1981., тројце од четверо деце – Дмитриј, Наталија и Савин, умрли су у неколико дана размака једно од другог, демонстрирајући тиме велику повезаност. Двоје је покосило затајење бубрега, док је Савин умрла од упале плућа. Геолози су у неколико наврата долазили у тајгу те наговарали Карпа и његову кћер Агаифу да се уселе с рођацима који су живели око 240 километара даље, али су они то одбили. Карп је на крају умро у фебруару 1988., а једина преживела кћер Агаифа остала је сама у дрвеној колиби, присиљена да се сналази у дивљини.

Прочитајте још:

Као у логорима НДХ: Да ли православце у Монтенегру чекају слична обиљежја и судбина?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: