(ВИДЕО) Његош је говорио: Ја не припадам ником, слободан сам човјек

Споменик вожду Карађорђу, вајара Сретена Стојановића прво постављен у Титограду, 1956. године, а доцније, тек 1984. године, на Врачару у Београду, испред Народне библиотеке Србије.

У току Другог светског рата догодио се инцидент о коме се мало зна, а о коме је штуро обавештење донео новопокренути београдски лист 20. октобар:

„Једног дана 1942. по Цетињу пронео се глас да је Његошев гроб разорен или бар тешко оштећен. Узбуђење свих Црногораца било је велико.

Италијани су схватили да су погрешили. Отворена је истрага којом је утврђено да је гробница оштећена случајно, непажњом италијанске војске. Да ли је то баш било случајно или не, не зна се, тек италијанска окупаторска власт објавила је овакво објашњење 14. 4. 1942. године, пошто је видела колико је тај поступак коснуо све Црногорце, па чак и Србе из других крајева који су се тада нашли на Цетињу у Црној Гори.“

После рата, идеје о подизању споменика Његошу, које су се до 1941. године тицале Београда, оживљене су кроз залагања да се такво обележје подигне на Цетињу, поготово с приближавањем 1951. када је требало обележити стогодишњицу владичине смрти. Паралелно је отворено и питање подизања маузолеја на Ловћену, а споменик Његошу откривен је 1956. године у парку испред Црногорског народног позоришта у Титограду.

Вајар Сретен Стојановић, ранији припадник организације „Млада Босна“, самоиницијативно је урадио ову скулптуру, која је после безмало четири деценије, 29. јуна 1994. године, откривена и у Београду, у парку на Студентском тргу, између Капетан Мишиног здања (Ректората Београдског универзитета) и зграде Филозофског факултета. Стојановићев споменик Његошу, према оцени стручне критике, улази у ред његових бољих скулпторских решења.

За данашњег читаоца може бити занимљив податак да је и Стојановићев споменик вожду Карађорђу прво постављен у Титограду, исте године када и Његошев (1956), а доцније, тек 1984. године, на Врачару у Београду, на Светосавском платоу, поред Народне библиотеке Србије и испред касније саграђеног Храма Светог Саве.

Доцније су Његошеве споменике и бисте радили многи вајари – Матија Вуковић у Аранђеловцу и Даниловграду, Павле Пејовић у Приштини, Ристо Стијовић, Лука Томановић, Владимир Јокановић и други. Према истраживањима Душана Ј. Мартиновића, у изради разних медаља, споменица и плакета с Његошевим ликом огледали су се и многи други аутори.

У време обележавања стогодишњице Његошеве смрти 1951. године, одржане су, не само на Цетињу, него и у другим местима Југославије, манифестације и организовани разноврсни програми, уз учешће најугледнијих имена тадашње политичке, културне и уметничке сцене.

Била је то прилика да се изнесе нека врста синтетичког погледа на значај Његошевог дела после једног века, док су на другој страни уметници настојали да се својим делима одуже великом филозофу, песнику и владики.

Све се то збивало у крајње компликованим међународним и унутрашњим политичким околностима, пошто је сукоб Југославије са Совјетским Савезом и државама чланицама Информбироа био на врхунцу. Били су крајње затегнути и односи са земљама Запада, због казне изречене загребачком надбискупу Степинцу на суђењу у Загребу у октобру 1946. године. Степинац је осуђен на 16 година затвора, због чега су Ватикан и државе у којима је снажан католички утицај, Југославију излагале најжешћим политичким и економским притисцима. У децембру 1951. казна Степинцу је преиначена и послат је у кућни притвор у родном селу Крашићу, у Жумберку.

ТАКВЕ међународне прилике биле су више него погодно тло да и свечаности посвећене стогодишњици Његошевог рођења буду притиснуте и логиком дневне политике.

Пошто је претходне, 1950. године, обновљена и идеја да се испред Биљарде на Цетињу Његошу подигне споменик, Данило Лекић је у титоградској Побједи 3. септембра 1950. објавио и следеће редове:

„Тачно је да је Ловћен највеличанственији природни споменик Његошу на коме је сахрањен по сопственој жељи, свјестан да му је тамо мјесто пошто га је природа, како сам каже ‘над милионима и душом и тијелом украсила’. Међутим, Његош је на Цетињу живио и радио, патио и радовао се, па је природно да се његовим култом напаја наш народ, гледајући његов споменик на Цетињу који није био подигнут за вријеме старе Југославије, иако је /то/ било предвиђено приликом преноса његових костију на Ловћен 1925. године.“

Из ових Лекићевих речи јасно је да су власти Црне Горе током 1950. биле вођене идејом да споменик Његошу буде подигнут на Цетињу, а не на Ловћену, што је вероватно подразумевало да ни његове кости не буду диране.

Пошто су у то време већ увелико припремане манифестације којима ће 1951. бити обележен век од Његошеве смрти, Одбор за прославу Његошеве стогодишњице обратио се најпознатијим југословенским скулпторима с позивом да понуде идејну скицу споменика на Цетињу. Идејне скице оних који су се позиву одазвали нису задовољиле критеријуме и нису прихваћене.

Почетком септембра 1951, током тродневних свечаности, обележена је стогодишњица Његошеве смрти. Централна прослава, „уз учешће гостију из свих република у Југославији одржана је на Цетињу“.

Првог дана прославе, на свечаној академији је говорио Блажо Јовановић, председник Владе Црне Горе. У реферату „Његош и његово вријеме“, Јовановић је, према писању часописа Стварање, „највише говорио о Његошу као поглавару Црне Горе, од које је Његош створио прву слободну државу на Балкану послије најезде Турака“. Према Јовановићевим речима, Његош је „као духовни поглавица и владика црногорски“ био и „свјетовни кнез и водио велику борбу за ослобођење свих Јужних Словена“. Али је у тој борби „имао велике сметње не само од Аустрије и других европских земаља него и од Русије.

Русија је тада имала неку врсту протектората над Црном Гором и новчано ју је помагала. Црна Гора је била за сваки рубаљ прекоријевана…“, навео је у реферату Блажо Јовановић. Подсетио је и на оне Његошеве речи, изговорене у разговору с Матијом Баном: „Русију волим, али не волим да ми се сваком приликом даје осјећати цијена те помоћи. Ја, господар Црне Горе, прави сам роб петроградских ћуди. То ми је већ додијало па хоћу да тај јарам збацим.“

„И заиста“, нагласио је Јовановић, „Његош је тражио излаз из таквог стања; покушавао је да се ослободи руског туторства, да се отргне од робовања „петроградским ћудима“, али тешка ситуација у којој се налазила његова земља, приклијештена уз посни и гладни црногорски крш, опкољена са свих страна непријатељима, није му допуштала да то учини. Једном је из Беча покушао да дође у Француску и, занесен идејама Француске револуције, са којима се највише упознао преко свог учитеља француског језика Антида Жома, хтио је да упозна ту земљу и њене установе. У Бечу је том приликом, љут на поступак руског посланика према њему, рекао: „Ја сам слободан човјек. Ја нијесам ни руски, ни аустриски, ни турски. Ја не припадам ником. Ја сам самосталан и слободан човјек.“

Тито даје златну сабљу

Када су првог дана прославе откривене спомен-бисте „српским књижевницима и Његошевим присним пријатељима Сими Милутиновићу Сарајлији и Љубомиру Ненадовићу“, на Цетињу је откривена и спомен-плоча „на рестаурираном Његошевом двору – Биљарди“, у коју је смештено „неколико музеја, међу којима и Његошев музеј“. Овом музеју, пише часопис Стварање, „маршал Тито је поклонио једну скупоцјену збирку старинског оружја из Његошевог доба. Међу оружјем се налази и једна сабља звана димискија, изгравирана златом.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Горд је Ловћен на Његошев гроб

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: