(ВИДЕО) Његош желео да посети Њујорк
Владика Николај Велимировић Фото документација "Новости"
Српски новац најдражи ми је; Србија га даје од срца, за њ ништа не тражи до братску љубав, а што је најглавније никад нас не понижава – говорио је владика Раде Матији Бану.
Сведочећи о разговору с Његошем средином априла 1848. године, Матија Бан је о црногорском владики изрекао сажет, упечатљив суд, какав и приличи једном Дубровчанину:
„Чудновато је у разговору прескакао са поезије на политику, и обратно, а то не без дубље намере. Тако је у мојој песми нашао повод да ме својом пажњом уједно и одликује и живље ми на срце метне потребе његових соколова. Свуд ми је из њега вирио одушевљен песник, племенит човек и умешан дипломат“.
Матија Бан је оставио сведочење и о поновном сусрету са Његошем половином јула 1849. године, када је на Цетиње донео поруке из Србије и помоћ од 2.000 дуката у злату. Из тог записа издвајамо део о њиховом разговору у Биљарди који и данас изазива опречне коментаре.
„Пошто је писма прочитао, узе свитке и однесе их у оближњу собу, па се врати к мени говорећи: ‘Еј мој господине Матија, није ли ово жалосна судбина да јуначка Црна Гора мора живети од милостиње!’ ‘Господару’, одговорих, ‘није то милостиња, него је мален поклон имућнијега брата брату неимућнијему, који, све и кад би имао плодних њива којим је природа Србију обдарила, морао би више пазити на своју одбрану него на њино обделавање.’ ‘Па то тако и бива’, преузе он. ‘Свуд око границе Црногорац иде на рад оружан као за рат. Иначе српски новац најдражи ми је; чини ми се као да га десна рука премеће у леву. Србија га даје од срца, за њ ништа не тражи до братску љубав, а што је најглавније никад нас не понижава. Ја одавно желим да походим Србију, па за тим Сједињене Државе Северне Америке. Засада политички обзири прече ме у изведењу прве жеље, а што се друге тиче, немојте се зачудити ако чујете да сам се навезао на Атлански Океан и да пловим за Њујорк.’ ‘А шта бисте тамо?’, упитам га прилично зачуђено. ‘Шта бих?’, одговори. ‘Слободној Црној Гори приличи само да од слободне државе, као што је Америка, прими помоћи, кад већ не може без ње бити.’ ‘А зар Вам је руска помоћ тешка?’ ‘Русију волим, али не волим да ми се сваком приликом даје осећати цена те помоћи. Ја, господар слободне Црне Горе, прави сам роб петроградских ћуди. То ми је већ додијало, па хоћу да тај јарам збацим.’…
„Тада схватих сву домашност његових претходних речи. То је увређена лична поноситост угушивала политички разум. Ја сам се на овај позивао доказујући му да, иако имамо неких тренутних неповољства од Русије, ипак бисмо без ње зло прошли, она једина има интереса, па зато и може бити склона да подржи дело ослобођења Српства, на коме ево хоћемо озбиљно да радимо. И тада приступисмо главној ствари“, сведочи Матија Бан.
Песник и Владика
Пажљиво читање ових редова показује да је мишљење и виђење Његошевог генија владике Николаја било у опречности с мишљењем већине представника врха Српске православне цркве, који бране став да Његош никада не би био песник да није био владика. Ова тврдња је истицана у многим приликама, па и у жустрим полемикама вођеним између 1960. и 1974. године, у шта ћемо се касније уверити на основу познатих и непознатих докумената, који ће бити изнети у овом фељтону.
Када је 18. септембра 1925. године „Политика“ објавила ЊЕГОШЕВ БРОЈ, о владики Раду је на првој страни објављен уводни текст Григорија Божовића, као и текст Вука Караџића. У њему је описан почетак Његошеве владавине, када је устоличен 19. октобра 1830. године, дан после смрти владике Петра И Петровића, његовог стрица и по његовој жељи: „Свјетовно име било му је Радоје, а у калуђерству доби име свога претходника – Петар“, пише Вук.
Јавност је сазнала и за сећања енглеског политичара сер Хенрија Лејарда и Едварда Л. Митфорда, који су упознали Његоша на Цетињу у августу 1839. године и били у уверењу „да ниједан Енглез није прошао туда пре нас“. Иза двојице Енглеза остало је сведочанство да је Његош срдито говорио пред два госта из Енглеске о томе како је немачка штампа извесно време пре њихове посете лажно представила сусрет владичин и саксонског краља Фридриха Августа ИИ, приликом његове „ботаничке екскурзије“, током које је, 31. маја 1838. године, стигао у Црну Гору, а онда у Његошевој пратњи стигао на Цетиње.
„Његова Еминенција изгледа да осећа многе увреде у чланцима неких немачких листова где се описује пут његовог саксонског величанства, јер тек што смо изменили неколико речи, а он поче да говори о томе са пуно живости и ватре. За њега су писали, он каже, како се бацио ничице пред краљеве ноге кад га је дочекао на граници. То он пориче с највећим презрењем, додајући да нити би му његова религија нити његов положај као владара једне независне земље могли да допусте да то учини. Исто тако, вели он, како је краљ поручио да се једно јагње закоље и испече, али како није могао јести, јер он није могао наћи нож, док један немачки официр није решио ствар, исекавши јагње својом сабљом. Како би то била истина, пита Његова Екселенција, кад сваки Црногорац увек нож носи! Шта више, то је увреда његовом гостопримству и његовом васпитању и он то не може да поднесе.
Али што је највише огорчавало Владику, то је похвала немачких листова за смелост саксонског краља да ступи на црногорско земљиште, кад се зна да тамо живи један варварски народ, крволочан и вероломан, који презире странце, и закључак да је краљ остао жив благодарећи своме високом положају. Владика рече да је послао ‘Франкфуртским Новинама’ исправку тих нетачних вести, са новцем колико кошта њено штампање; али, или је аустријска власт ухватила писмо, или уредник ‘Франкфуртских Новина’ није хтео да га одштампа. Према томе, он је остао под тим потворним гласовима које ће цео страни свет држати за истините, што ће врло добро послужити његовим непријатељима који желе да Европа гледа на њега и на његову земљу као на нешто ван цивилизације. Он се жалио како је са свих страна опкољен Аустријом и Турском, и да је у интересу ових двеју држава да такви гласови остану неоповргнути, па зато оне обраћају велику бригу да какво писмо, или други начин оповргавања, не пређе преко њиховог земљишта“, написали су Лејард и Митфорд.
Његош је срдачно и отворена срца примио госте из Енглеске, али је очито хтео да им стави до знања да, уколико буду извештавали о њиховом сусрету и разговорима, онда очекује да изнесу на светло истину, а не лажи какве је саопштила немачка штампа.
Из дела „Религија Његошева“, које је владика Николај Велимировић објавио 1921. године, објављен је одељак у коме се доказује тврдња да је „Његош врло сличан великом персијском верооснивачу Заратустри“, али да „има једна битна разлика између ова два стално верујућа човека“.
„Његош је, на име, уметник и његово је гледиште на природу и на њеног Творца поглавито естетичко, док је Заратустра моралист, са својим етичким посматрањем живота. Његошев ентузијазам односи се више на лепоту његовог Бога. Заратустри више на доброту Ормуздову.
Но и Његош је био способан да етички посматра живот, иначе не би он могао репрезентовати ни потпуна човека ни потпуног хришћанског епископа; Заратустра, с друге стране, мора бити да је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног модерног уметника, као што је Ниче“, тврди владика Николај.
„Његош као песник пре свега није постао, него је рођен као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајем ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање, био он под монашком ризом или војводском доламом“, закључује владика Николај.
Извор: новости.рс
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
