(ВИДЕО) Нова дилема – Ловћен или Цетиње

Полемике о томе да ли маузолеј треба поставити на Језерски врх или на Цетиње, дуже од једне деценије драматично су потресале домаћу културну и политичку јавност, па и део светске јавности.

После двогодишњег ћутања, у новопокренутој београдској ревији Данас, у лето 1961. године, започета је расправа о Мештровићевој уметности, што је неминовно водило проблематизовању и продубљеној критици идеје о уклањању Његошеве капеле са Ловћена. Уследиле су потом и у другим гласилима анкете о томе да ли маузолеј треба поставити на Језерски врх или на Цетиње, тако да су полемике на ову тему дуже од једне деценије драматично потресале домаћу културну и политичку јавност (па и део светске јавности).

Међу првима се у ревији Данас огласио Лазар Трифуновић, 30. августа 1961. године, објављујући текст под насловом „Мит о Мештровићу“.

Лазар Трифуновић, као историчар уметности, анализује Мештровићеву уметност у контексту времена и подсећа на то да она припада бечкој сецесији, која је, према његовом мишљењу, у развоју европске уметности 20. века директно супротна прогресивним токовима у вајарству и архитектури.

„Поникао као наставак сецесионистичких схватања, Мештровићев пројекат споменика Његошу је обнова једне старе и конзервативне идеје, која је потпуно противна духу и суштини наше уметности данас и која је у пуној супротности са савременим схватањем уметничког дела. Али, овај пројекат није превазиђен само ликовно и естетски већ и садржински и идејно.“

Не оспоравајући Мештровићев таленат и његове заслуге за развој нашег вајарства, Трифуновић подсећа на то да су многи критичари, припадници и левице и тзв. грађанске интелигенције, својевремено негативно оценили Мештровићев национални циклус изложен у Паризу 1919. године. Учинили су то Антун Густав Матош, Моша Пијаде, Петар Добровић, Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Раде Драинац и други.

Када је реч о споменику Његошу, Трифуновић сматра да он представља чисти анахронизам (повампирену сецесију), а са садржинске стране – глорификацију идеја које су овој земљи и овом друштву веома, веома стране.

„Иако је био господар Црне Горе, Његош је пре свега био песник и филозоф, хуманиста и човек, и његов гроб не би смела да притиска једна маузолејска архитектура која је красила и краси гробове тирана и диктатора. Да ли треба због те старинске, прашњаве, монструозне квазиуметности нарушити силуету Ловћена?! Зар нам Ловћен са својом капелом није најбољи споменик песнику?!“

„На крају бих желео да упозорим и на ово: јавни споменик није одређен само личношћу којој се подиже: он је у највећој мери и сведочанство о људима који га дижу, о њиховим схватањима и тежњама. Споменик иде у будућност да обележи и пренесе поруку тих људи. Мештровићев пројекат је и ликовно и садржински у потпуној супротности са свим идејама које су у овом друштву рођене. Неће ли његово постављање представљати велики фалсификат нас самих? Подићи овај споменик значи, за мене, изневерити све прогресивно у нашој култури и уметности, значи изневерити хумане тековине које смо тако тешко стекли. Значило би то обнову једног лажног мита, коме није место у животу, већ у музеју да тамо сачека оцену историје“, закључује Трифуновић.

У ову расправу се 8. новембра 1961. године, као читалац ревије Данас, укључио и историчар књижевности Трифун Ђукић, који, као и Трифуновић, сматра да ће промена силуете Ловћена бити неминовна ако се маузолеј постави на његовом врху: „И зар да се руши гробница какву је Његош у себи замислио да би се на том месту поставиле каријатиде које чувају његову фигуру? Мени се чини да таква промена некако ремети онај ловћенски симбол који је ту више од сто година као национална светиња.“

Ђукић сматра да је практичније и корисније да се Мештровићев маузолеј постави прекопута Биљарде на Цетињу: „Да је Мештровић посетио Његошев гроб. и он би вероватно нешто тако помислио. Увидео би и он да његова концепција са каријатидама и ‘страном симболиком’ није подесна и да долази у опречност са оригиналношћу Његошевог Ловћена. Но, пошто он то није видео, треба да виде они који су преузели бригу око његова споменика… Мештровићева уметничка концепција дакле може да нашкоди врху Ловћена, али ће на Цетињу много да допринесе.“

ДВЕ године доцније, Политика је 7. априла 1963. покренула анкету о овој теми, објављујући текст књижевника и новинара овог листа Душана Костића, који тврди да постојећа капела приличи Језерском врху, а да би Цетињу пристајао Мештровићев маузолеј. „Цетиње или Ловћен“ био је наслов тог текста, у коме Костић пише: „Потпуно сам убијеђен да Цетиње у томе односи превагу, па макар како се одлучило. Треба Његоша, овог, Цетињу, због ходочашћа Његошу – и чешћих и обилатијих јер Ловћен је у висинама, до врха се његовог успиње ипак тек понеки и тек покаткад.“

Недељу дана касније, 14. априла, на страницама Политике се огласио и архитекта Димитрије Леко, који Костићеву сугестију сматра добродошлом, поготово зато што је Леко човек са дугогодишњим искуством, а оно му говори „да подизање новог маузолеја на врху Ловћена представља један заиста ретко компликован и тежак технички подухват“.

У Прилог том ставу Леко је цитирао неки новински извештај, објављен неколико месеци раније, у коме је наведено: „Испод самог врха Ловћена био се почео пробијати тунел кроз који би требало извући Мештровићев споменик Његошу. Градња је међутим обустављена због велике порозности тла, тако да је остало отворено питање како на ловћенску капу изнети големи товар од 28 тона.“

Неколико година доцније, Матија Бећковић је духовито приметио да је ово јединствен случај да се тунел пробија на врху а не у подножју планине.

Архитекта Леко на страницама Политике излаже став да је примереније место за маузолеј „на оном дивном чистом простору крај лепог Цетињског манастира“, које би било „знатно приступачније свима онима који не би хтели да се лише јединственог уметничког доживљаја који се стиче при посматрању скулптуре великог Мештровића“.

Насупрот таквом мишљењу, истог дана када и текст архитекте Лека, 14. априла, Политика је објавила и прилог професора и фолклористе Вукмана Џаковића, који се залаже за подизање маузолеја на Ловћену. Ово је био први Џаковићев аргумент: „Историјска је истина да је Ловћен, не Цетиње – симбол црногорског отпора и борбе за слободу из епохе турске власти на Балкану. Планине су биле изворишта отпора и борбе, не градови и манастири; носилац борбе био је народ, не калуђери и владике.“

Други аргумент је био: „Иако је Његош радио у Цетињу – Ловћеном је духовно живео.. Трећи аргумент је сам наслов највећег Његошевог дела: „Није случајно што се ‘Горски вијенац’ не зове ‘Цетињски вијенац’ или ‘Црногорски вијенац’, него баш ‘Горски вијенац’.“ Четврти Џаковићев аргумент: „Мештровићева уметничка концепција споменика Његошу замишљена је и оформљена да одговара врху Ловћена, а не средишту града Цетиња.“

Споменик се подиже тамо где људи живе

На страницама Политике, 18. априла 1963. објављено је и мишљење вајара Риста Стијовића: „Још пре неколико година, као члан жирија за подизање Његошевог споменика, био сам против да се споменик постави на врху Ловћена. Сматрао сам, и сматрам и сада, да је Ловћен већ историјски споменик и да је ушао у историју као симбол слободе са Његошевим гробом на своме врху.“

„Нигде на свету споменик се не подиже на неком ненасељеном месту“, подсећа Стијовић, „него тамо где људи живе. У томе се и исказује пијетет према великану коме се споменик подиже.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Мештровић се среће са Титом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: