(ВИДЕО) О. Миајло Бацковић: Сви који БУДУ ГЛАСАЛИ странке које су донијеле Закон, преносе на себе и своје породице ПРОКЛЕТСТВО Светог Василија Острошког
1 min read
о. Миајло Бацковић
Након што је полиција српијечила вјернике СПЦ да организују бокељску литију баркама, која је имала за циљ да дођу код Крстионице на Михољској превлаци, обратио се окупљеном народу о. Миајло Бацковић.
– Сви они који буду гласали за странке које су изгласале ово безакоње, на себе и на своје породице преносе проклетство Светог Василија. То морам да кажем као свештеник, да исповиједим и сачувам ваше душе. А, ви, који сте дошли овдје по службеној дужности, да знате: Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека, поручио је о. Миајло.
Он се обратио и присутној полицији која је патролирала у близини.
– И у понедјељак, доћи ћете ви, да сам нама заједно се молите Богу. Проћи ће и ових седам дана, браћо.
.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Даће Бог! До СЛОБОДЕ!!!
Amin Bože…Sveti Vasilije pomozi
Dabogda
Amin bože.Do hristove pobjede.
Tako je oce Mijailo.
I ovi sto kupuju i prodaju
Je li moguce da postoje ljudi koji ce i pored kletve sv.Vasilija Slava mu i milost, ipak glasat za sotone iz DPS koji su smislili i usvojili onaj bezbozni lopovski bezakon o otimanju svetinja. Ne volim kunut, posebno ne one koji su stvarno zavedeni i ne znaju koje sotone iz DPS podrzavaju i glasaju, ali one druge koji znaju sto cine i koji su i sada javno za otimanje crkava i unistenje nase vjere pravoslavne u Crnoj Gori, za njih nema opravdanja i treba prokunut i njih i njihove familije, kad im je vaznija partija od djece i njihovoga zdravlja. A sjutra ce te sline opet kod sv.Vasilija da mole za ozdravljenje svojih najmilijih. Daj boze ne dobili ni utjehe ni lijeka, iako se unaprijed kajem sto ovo govorim.
Braco, 30 avgusta je za nas praznik slobode, izidjimo i staro i mlado i posaljimo diktatora i njegov rezim u istoriju, ka sto smo sve neprijatelje nase Crne Gore. NE DAMO SVETINJE
Tako je oce svima po zasluzi !
Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте – слобода.
Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?
Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје „ја“. Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву „звер“ треба да пустимо на слободу?
Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално начело. То није школски задатак који се може решити као научена лекција, то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А човек поистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.
Савремени либерализам под слободом разуме оправдање страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их победи!
Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен – образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто – како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.
Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У речима „слуга Христов“ почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: „Јарам је мој благ“. То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе – усиновљење.
Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.
овек није започео зло, тј. није он првозли (=αρχέκακος), него је жртва првозлог, који је ђаво. Свето Писмо то учи и свакодневни жи вот исто потврђује. Нико не изабира зло као зло. Изабира га зато што бива заведен или преварен од елемента добра који се неизбежно по казује. Упркос томе, свако је дужан да сматра себе за „челника“ зла које постоји у њему самом.5) Побеђујући зло које види у себи, човек побеђује зло у корену.
Такође се и такозвано друштвено зло темељи на човековој лич-ности. Не постоји здраво друштво са болесним личностима. Нити се друштво лечи када личности које га чине остају болесне. Самољубље, које рађа сва људска зла, ствара и друштвени проблем. Због њега људи постају „неприлагодљиви и непријемчиви и неспособни за саживот“.Када се самољубље личности стави по страни, онда се аутоматски ограничава друштвено зло.
Страсти не припадају људској природи, већ представљају против-природна стања. Страсти, као и зло, немају своје биће, него се јављају нарушавањем душевног здравља. Страсти су болести душе.7) Када пак дуже времена остају у човеку, оне постају његова друга природа и не удаљавају се од њега. Чак и када се човек призива памети (=преумљује, каје) и прима благодат Божију, не ослобађа се једном за свагда од својих страсти, већ је потребно да посвети време за борбу са њима. Каракте-ристичан је пример Преподобне Марије Египћанке, која премда се покајала и одлучно обратила од грешног живота, ипак, да би избриса-ла сећања на своје дугогодишње страсти, било је потребно да се под-визава онолико година, колико им је претходно служила.
Првоначални узрок страсти нису осећања или жеље, већ заборав Бога. Заборав помрачује ум човека и прикива га за чула. 9) Када се ум покори чулима, следи покоравање и осталих душевних сила. На тај начин се загађује сва душа, преокреће се њено нормално деловање и стварају се страсти. Пошто је људска душа целовита и има пуно сила, њено загађење произлази од лошег функционисања, не само ума, него и било ког њеног дела.
Ми ћемо нашу ствр довести до крај било сада или неком другом приликом ствари се покрећу и крећу ка том циљу времна имамо на претек јер када вријеме стане тада долази вјечност а наше теме су вјечне.
Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим жуди дух – око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему успокојава.
Апостол Павле пише: „Купљени сте скупо; не будите робови људима“. То значи, пре свега – не бити роб свога „ега“. Не бити роб тамних страсти. Страсти – то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.
Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из мртвих
Архимандрид Рафаеили Карењин и Георгије Манзаридис о слободи и борба с страстима!
Tako je, hvala Hriistu vaskrslome !!!
Srbi iz DrPS-a i bogobojažljivi Crnogorci iz DrPS-a, a vi sada merite: hoćete li vi i vaša đeca u pakao sa Milom-satanom ili u vječni život nebeskoga svoda?
Амин!
Нису нам они браћа него душмани.