(ВИДЕО) Од Кијева до Београда: Зашто је скакање постало обавезно?
У Кијеву 2013. године, међу гомилом на Мајдану, орило се: „Хто не скаче, той москаль!“ — ко не скаче, тај је Московљанин. Ритам је био весео, поклич заразан, али је иза њега тињала дубока подјела: онај ко не ускаче у хор — непријатељ је, Рус, издајник, страни елемент. Није било простора за нијансе. Ни за критичку дистанцу. То није био грађански дијалог, већ идеолошка дисциплина масе, умотана у националну страст.
Годинама касније, у Србији, други контекст — исти ритам. „Ко не скаче, тај је ћаци!“ И овдје је скандирање начин да се неко јавно обиљежи. Нема везе шта мислиш, важно је да скачеш. У супротном, припадаш непријатељу. Језик је локализован, али логика иста: или си с нама, или си против нас. Не постоји простор за сумњу, сложеност, лични став.
У оба случаја, наизглед народна енергија постаје средство искључивости. Умјесто да се протести баве суштином — корупцијом, институцијама, вриједностима — све се претвара у перформанс. Иза маске еуфорије стоји дисциплиновање појединаца и притисак на све који би можда жељели да мисле, а не да скачу.
Тешко је отети се утиску да ови обрасци нису случајни. Да ли је могуће да иза „скакања“ у Кијеву и у Београду стоји иста идеолошка кухиња? И да ли су масе, у оба случаја, свјесно или несвјесно — играчи у туђем сценарију?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Република Србија ако је још има мора да обелодани имена бициклиста који су ишли у Стразбур код СУЛТАНА да шпијају свој народ и државу. Србски народ ово мора да зна.
Jos jedno dopunsko podsjecanje:
U Bugarskoj je 1997.g vlada Bugarske socijalisticke partije pod pritiskom zapada dala ostavku – nakon sto je Demokratska partija organizovala skakanje po celoj zemlji (najčešće za 10 maraka) – uz freneticne uzvike „Koj ne skača – e červen!!!“!
Skakanjem mućkaju mozgiće (ko još ima)
Aj malo smanjite doziljvaj sluge Vuciceve!
Много тога има Вучић што је та критику, али је алтернатива очајна
E čiji li si ti sluga?