(ВИДЕО) Прича о љубави из Призрена: Поглед ка Русији, а срце на Косову

Ово је прича о љубави према једном мушкарцу, према породици, према једном граду, љубави према Богу, језику и љубави према двије земље — Србији и Русији. То је прича која буди наду у опстанак Срба на КиМ.

Весна Илић је асистент на Филозофском факултету у Косовској Митровици, гдје је завршила основне студије, а сада је на докторским у Београду. Руски језик упоредо од 2012. године предаје и у Призрену.

Она је прва жена предавач на Призренској богословији од њеног оснивања 1871. године. Указана јој је велика част да ради у школи која је увијек имала, а посебно данас има, изузетно важну улогу у очувању вјерског, али и националног и културног идентитета Срба на Косову и Метохији. У Богословију ју је, прије свега, довела љубав према руском језику.

Љубав према Русији, а срце на Косову

„Та љубав је постојала још од основне школе, од петог разреда професорка Гордана Славковић нам је пренијела тај руски дух, руску културу, тако сам стекла и љубав према Русији. А онда се љубав само увећавала у средњој школи, тамо нам је предавала Панимирка Бранковић, која нас је звала „мило“, „пилићи“. Видјела сам да ме Русија привлачи, православље и њихова култура. Схватила сам да је на истоку мудрост“.

Весна је као студент и отишла на мјесто са кога долази мудрост, због љубави отишла, због љубави се на Косово и вратила. Љубав вас води, али понекад мало и кочи, да се нисам заљубила, имала бих још више оцјене на факултету, каже у шали.

Њен супруг, такође уз осмијех, каже да то није тачно, да су једно другом увијек помагали:

„Баш у овој кафани ’Бели двор‘ смо се довозили, развозили, помагали, пратили једно друго. Ја сам, додуше, стао са школовањем, завршио сам Вишу економску, а њој сам помагао максимално, колико је у мојој моћи. А и она мени здушно помаже, ја без ње не бих могао ништа у животу“, каже за Спутњик Борко Илић.

Троје дјеце и ђаци

Без Весне на могу ни Христина, ни Ирина, а посебно најмлађи, Михајло, који је још у вртићу. Како уз троје дјеце, предавања у Митровици, одласке у Призрен, али и у Београд, због истраживачког рада на докторским студијама, успијева све да стигне.

„Прије свега уз Божју помоћ, онда уз помоћ породице, супруга, мајке. И наравно, дјеца ми помажу, тако да се некако организујемо“, каже ова млада професорка руског језика.

Поред своје, прва жена која предаје у Богословији у Призрену има и двадесеторо дјеце која у школи уче и живе. Руски је обавезан предмет у првој и другој години. „Волим рад са студентима, али богослови су посебни“, каже.

„То је просто посао за душу, радити са дјечацима који су жељни знања и приближити им руску културу, да они, прије свега, руски језик заволе, то је негдје мој задатак. Привилегија је радити у Призрену, а када је реч о студентима, ту су друга, трећа и четврта година којима предајем руски романтизам, реализам и 20. вијек. Држим вјежбе као асистент и трудим се да им пренесем знање, наравно, да им приближим руску књижевност која је, као што каже Томас Ман, највећа књижевност свијета“.

Нема страха кад се вјерује у Бога

„Страх је присутан код људи који се не уздају у Бога, ми се овдје прије свега уздамо у Бога и трудимо се да на неки начин допринесемо тој стабилности, оно што је до нас, малих људи. Овдје су моји коријени, желимо да овдје наша дјеца расту, да буду прави православци и Срби на мјесту гдје је то сада најтеже бити, на Косову и Метохији, да овдје остану и заснују своје породице“, прича нам Весна.

Тако размишља и њен животни пратилац, каже да не би могао да замисли живот на другом мјесту, само на Косову.

„Ово је колијевка Србије, црква Светог Петра је мајка свих цркава, како рече митрополит на прослави 800 година, односно миленијума рашко-призренске епархије, како се помиње у књигама и списима. То нам је генетски, наш код, који је урезан у нашу суштину. Можда би појединци жељели неки живот у Београду или било ком другом граду, али ми не. Ми остајемо овдје“, истиче Борко Илић.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: