(ВИДЕО) Припреме за четврту сахрану

Прва особа која је проблем обнове Његошеве капеле изнела изван свештених кругова била је београдска професорка Јелена Лазаревић, која је на Ловћену пронашла једну малу владичину кост.

ДА видимо сада шта је до оснивања Главног одбора за пренос Његошевих кости 1925. године радио митрополит Гаврило Дожић, који је био изабран за председника Одбора.

Ондашњи митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, председник Главног одбора за пренос Његошевих кости, сведочи 1925. да је у новембру 1920. поднео извештај Светом архијерејском сабору о ономе шта се догодило када су пренете Његошеве кости са Ловћена на Цетиње 1916. године, о тадашњем стању капеле и о потреби њене обнове:

„Подвукао сам тачно стање ствари, нарочито Капеле, која је била доведена дотле да је било немогућно са ма каквом њеном оправком, докле се не би извршила општа реконструкција, на једној солидној основи, од материјала новога, који би био гаранција да ће будућа Капела бити у могућности да одговори својој сврси. Тако исто замолио сам Свети архијерејски сабор да ово узме као једну озбиљну и хитну ствар и да се ангажује Српска црква код државних власти да се нађу средства и могућности да би се Капела оспособила за своју намењену улогу. Напоменуо сам колики је значај код народа у погледу свега овога. Сви су Срби желели да се ово изврши на најбољи начин, како би се достојно одужили великоме генију српског народа. Из свега мога извештаја у целости је излазило: да досадашња Капела није била употребљива (подвукли аутори). Њен темељ је био готово уништен. Требало је све изнова почети, али да се сачува у свему жеља великога песника. Требало је извести све то да би било сагласно са његовом последњом одлуком у тестаменту. Нарочито да буде у духу скромности која треба да одликује једног првосвештеника, као што је био Петар Петровић Његош. Био сам у начелу против свих новотарија и луксуза који не би одговарали животу и делима Петра Петровића Његоша (подвукли аутори)“.

НА РЕДОВНОМ заседању Светог архијерејског сабора Српске патријаршије у Београду, 6/19. новембра 1920. године, на коме су били „Њ. С. Патријарх, сви чланови и секретар Д. Рошу“ расправљано је о овом питању, а у записнику је сажето описан ток те расправе:

„Г. митрополит Гаврило извештава да је непријатељска окупаторска власт разорила Капелу и гробницу на Ловћену, и из гробнице извадила кости Владике Рада и свукла их ноћу на Цетиње, где се и данас налазе, па предлаже, да Св. Архијер. Сабор узме иницијативу да би се Капела и гробница на Ловћену оправиле и кости црквеног и народног великана пренеле ускоро да мирују на оном месту које је Владика још за живота себи за вечито почивалиште означио.

ПРИМИВШИ к знању извештај В. Митрополита Г. Гаврила, Св. Арх. Сабор на првом месту изражава своје дубоко жаљење због крајње безобзирности непријатељских завојевача Црне Горе, чак и према праху таквих црквених и народних великана какав је био Владика Раде.

Па ценећи велику личност Владике Рада, који је својим генијем толико прославио српско име и постао учитељ покољењима – Св. Архијер. Сабор налази: да из дужног поштовања према његовој светлој успомени треба његов прах повратити на Ловћен по могућству што скорије.

Па како је 1921. године седамдесетогодишњица његове смрти, то овај пренос праха извести свакако идуће године. Но претходно порушену Капелу и гробницу оправити и посрту око Капеле оградити и украсити. Ову прилику учинити опште народном свечаношћу, у којој би узеле учешће и црква и држава.

Да би се ово извело треба саставити један шири одбор од црквених и грађанских представника, под председништвом Митрополита црногорског, који би одбор у споразуму са Краљевском Владом то дело најбоље извео. За сада ствар упутити Синоду да је он води даље како треба.“

ОВАЈ записник потписали су председник Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, патријарх Димитрије и још тринаест епископа: епископ темишварски и административне Карловачке митрополије Георгије, митрополит захумско–херцеговачки (потпис нечитак), митрополит бихаћско-бањалучки Василије, митрополит тузланско-зворнички (име у записнику недостаје), митрополит пећки Гаврило, епископ пакрачки Мирон, епископ никшићко-захумски Кирил, епископ велшко-дабарски Варнава, епископ будимски Георгије, епископ нишки Доситеј, епископ жички Николај, епископ тимочки Иринеј и епископ шабачки Јефрем.

Записник, који се чува у Архиву Србије водио је и потписао секретар Дим.[итрије] Рошу.

СВЕТИ архијерејски сабор је, видимо из наведеног документа, прихватио предлог митрополита Гаврила Дожића, а детаљ наведен у записнику да у свечаном преношењу костију владике Рада на Ловћен треба да узму „учешће и црква и држава“, очигледно посредно говори и о томе да црква у ствари не може да финансира такво прегнуће, већ да то може само „државна каса“, како ће то касније у мемоарима појаснити патријарх Гаврило Дожић.

Прва особа која је овај проблем изнела изван свештених кругова, и изван тог круга заинтересовала интелектуалне и јавне раднике, била је београдска професорка Јелена Лазаревић, која је те године дошла на Цетиње и посетила разрушену капелу. Као што смо већ видели, она је поред гробнице пронашла једну малу кост, претпоставља се од Његошеве руке или стопала, коју је предала Митрополији. Одржала је потом ширу конференцију и позвала истакнуте личности Цетиња, да прво пред њима проговори о преносу Његошевих земних остатака и о потреби да ту идеју подрже и шири кругови, не само из породице интелектуалаца и јавних радника, него и народ.

НАСТАВИЛА је своју акцију Јелена Лазаревић и после тога, тако да је с њом упознала и председника Српске краљевске академије Јована Цвијића.

Паралелно, митрополит Гаврило Дожић је такође тражио помоћ у Београду, због чега је примљен код министра вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Павла Маринковића.

„Маринковић ми је“, пише митрополит Гаврило, „дао обећање да ће за целу ову ствар ангажовати и самог Краља Александра, како би он лично узео учешћа у овоме високоме чину који Маринковић сматра као прворазредни. Затим Маринковић сматра да је то дужност да наш Краљ учини, пошто је његова мајка ближња рођака великога песника. Што значи да у жилама нашега Краља тече иста крв и наследство династије Петровић Његош. Краљ је наследник и сродник по крви и с правом ми сви очекујемо да он то изврши на начин како одговара не само интересима династије, него и интересима целог српског народа и наше државе која у целини треба да да доказе о своме поштовању највећега човека наше расе. Њему треба приредити за време извођења тога чина највеће почасти, које је он с правом заслужио. Овакав став министра вера Маринковића искрено ме је обрадовао. Био сам у уверењу да ће ово бити спроведено на најбољи могући начин јер ће се држава ангажовати да обезбеди целу ствар.“

Митрополит код Јована Цвијића

МИТРОПОЛИТ Гаврило Дожић се сусрео и са Јованом Цвијићем, са којим је разговарао три сата. „Цвијић је подржао иницијативу цркве да капела буде обновљена и прихватио да буде члан Централног одбора за извођење целога овога замашног програма.“

Тако се догодило да у Београду 1923. године буде основан одбор за пренос Његошевих костију на Ловћен, у коме су се, поред Цвијића, налазили Живан Живановић, председник Српске књижевне задруге, Павле Поповић, професор Београдског универзитета, Јелена Лазаревић, професор Светозар Томић, директор гимназије и многи други угледници.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Вандалско рушење капеле: Громови су рушили црквицу над празним Његошевим гробом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: