(ВИДЕО) Раичевић: Србима у Црној Гори да се врате одузета права, то је минимум очекивања од нове Владе и предсједника!
1 min read
„Суштински, говоримо о неодрживости фразе оличене у синтагми „политика помирења“ све док се нашем народу у Црној Гори не врате одузета права. То је минимум српских очекивања од будуће владе и новог предсједника Црне Горе“ наводи Раичевић..
Данас се одржала конференција Института за политичко умрежавање у медија центру Теразије у Београду, на тему “Црна Гора након Мила Ђукановића – изазови и перспективе“.
Говорници су били Проф др. Дарко Танасковић, др Рајко Петровић, Протојереј Миајло Бацковић, Александар Ђурђев, Урош Николић, Дејан Вукшић, Цвјетин Миливојевић и главни и одговорни уредник портала ИН4С Гојко Раичевић.
Уредник портала ИН4С, Гојко Раичевић обратио се присутнима, говорећи о новој политичкој епохи Црне Горе.
Његов говор преносимо интегрално:
„Часни оче, Уважени домаћине, уважени саговорници, поштовани гости, уважена јавности,
Припремајући се за нашу данашњу конференцију, а можемо је назвати и сабрањем, и читајући списак тема које су нас окупиле, вјерујем да је најбоље да од самог почетка будем концизан, у погледу неколико теза од суштинског значаја за побољшање положаја српског народа у Црној Гори.
Искуство успјешне релаксације односа на релацији СПЦ- БЈРЦГ, нуди нам значајне поуке за успјех и у реизградњи односа на релацији Србија-Црна Гора. У том смислу, охрабрује и изјава новог предсједника Црне Горе, Јакова Милатовића, који је казао да је Србија за Црну Гору – више од економије.
Новоизабрани предсједник није рекао ништа ново, али је коначно један црногорски предсједник, послије дуго времена, саопштио оно што већина народа у Црној Гори мисли, осјећа и жели у односима са Србијом.
Зато, вјерујем, је сада тренутак за побошљавање тих односа.
Када говоримо о односима између Црне Горе и Србије, не водимо се само, жаргонски речено, дигитроном. Нити је рачунање једини начин мјерења квалитета ових односа. Мада је, и на то ваља подсјетити, многима из Црне Горе, управо лични новчани биланс и каријерни успјех, био једини мотив општења са Србијом и у Србији. То их није ометало, да земљу која им је отворила врата, руже, хуле и криве, за све и свашта, удовољавајући ниским побудама малих псеудо-национализама. А Србија као Србија, понашала се као мајка и онима који је воле и онима који је критикују. И показала да је велика, чак и онда, када су на све начине покушавали да је територијално смањују.
Ниједна влада, па ни ова будућа, не може имати комфор несметаног управљања државним ресурсима све док не врати ниво људских права из дијела идентитетских питања на период прије комуниста и њихових наследника. Они су за потребе идентитетског инжењеринга вршили ревизију историје. У тој работи, били су вођени само једним циљем – да уклоне неупитну истину која потврђују да смо ми Срби, у Црној Гори, аутохтони.
Како ова непорецива историјска стварност, не би била тек само још један романсирани доживљај, важно је да ту чињеницу уставно и законски обликујемо и политички уважимо, не дирајући у доживљаје, права и обавезе наших суграђана који су у једном тренутку одбили да буду и наши сународници.
Првопозвани за овај задатак су политички делегати српског народа. Да би исти задржали ту функцију потребно је да приступе отварању политичких питања на тему положаја српског народа у Црној Гори.
Ми, који смо кренули да отварамо Устав, прије 17 година такнути смо по рукама, уз опомену „не дирај, ми нисмо мањина, и чекај да ДПС падне са власти“. Не само да смо сачекали, него смо тој борби, пружили снажан допринос без икакве резерве.
Сада, када је режим Мила Ђукановића постао прошлост, вријеме је да одговоримо на питање, ако нисмо мањина, шта смо? Ако останемо пасивни и не будемо предузимали ништа, ни у погледу промјене Устава ни у погледу коришћења права које и такав Устав нуди, онда ћемо заиста постати, оно што упорно тврдимо да нисмо – мањина.
Надамо се, да ће нова власт у Црној Гори умјети да цијени сва наведена искуства. Нема сумње да ће се суочити са много проблема и много ситуација за решавање, посебно оних које су за нас Србе животно важни уколико желимо да дјеца наше дјеце остану у идентитетском систему вриједности у којем су били њихови дједови и њихови преци. Корпус права који нам је ускраћиван или одузиман последњих осамдесет година, простире се на дугом временском потезу, од прошлог вијека када нам је сугерисано да се не изјашњавамо као Срби чак и у престоном Београду, јер наводно долазимо из Црне Горе, па до избацивања српског језика из наставног програма у 21. вијеку.
Суштински, говоримо о неодрживости фразе оличене у синтагми „политика помирења“ све док се нашем народу у Црној Гори не врате одузета права. То је минимум српских очекивања од будуће владе и новог предсједника Црне Горе.
Као илустрацију истакнимо досадашњу праксу да се НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ Црногорски – српски, бошњачки, хрватски језик и књижевност, колоквијално одомаћио као ЦРНОГОРСКИ, што је и била намјера аутора такве идеје.
Дакле, да се кроз један овако НАИЗГЛЕД инклузиван и егзотичан назив, а у ствари незграпан и асимилаторски, српски језик избаци из школског система Црне Горе. Резултат је да у школама нема, чак ни пуког помињања српског језика, чиме се и испунило обећање некадашњег предсједника Скупштине Црне Горе, Ранка Кривокапић, да ће Срби свој језик учити код својих кућа. У међувремену чињено је све, да се Срби у држави Црној Гори не осјећају као код куће, иако су на тој земљи аутохтони.
Српски језик, у јавној и службеној употреби, школовање на српском језику и писму у државним установама, наставни програми који обухватају и историју и културу нашег народа, вођење поступка на матерњем језику при локалним самоуправама, државним и судским органима као и називи, имена улица и насеља, односно топографске ознаке исписане и на српском језику и ћириличном писму уз тробојку као народну заставу, двојно држављанство и скраћење химне ЈЕСУ НЕИЗОСТАВНИ ДИО ПРОГРАМА НАРОДНОГ ПОМИРЕЊА и довођења идентитетских тема на позиције равноправности.
А све ово побројано, иако, можда, некима звучи невјероватно за остварити, НЕ БУДИТЕ ИЗНЕНАЂЕНИ, све је то већ садржано у оном дискриминаторском Уставу кроз члан 79. Чак и у Уставу чији су идеолошки творци Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић, далеке 2006. године, постоје решења која су дио универзалних права, а која нисмо умјели или успјели да афирмишемо.
Ово је централна дилема моје данашње дискусије.
Да ли ће доћи до формалног и суштинског побољшања положаја српског народа у Црној Гори?
Зато, понављам и истичем, у црногорском уставу постоји механизам који би потенцијално довео до читавог низа решења, а то је члан 79. Устава који се бави посебним мањинским правима. Ову сам тезу заступао од 2006. и нисам наишао на разумијевање већ на оштро противљење, јер сам, наводно, од конститутивних Срба хтио да направим мањину. На питање шта ми обесправљени Срби имамо од конститутивног статуса није било одговора.
Да ли је у питању шанса или замка, зависи и од нас самих.
Ако наш статус доживљавамо као конститутивни, онда се тако морамо и политички поставити и тражити уставне промјене, онако како се то и чини у цивилизованим друштвима у правном поретку могућности. Предизборне реторике и свакодневна страначка фразеологија не доносе ништа конкретно на ову тему, осим што одржавају статус чекања. Дакле, или да остваримо уставну иницијативу у том смјеру или да се посветимо решењима актуелног Устава, јер ко може више, може и мање,
Уз враћање Капеле на Ловћену, ово би био минимум српских очекивања од кога нема одступања, уз све разумијевање за оно што никад и нисмо помислили да можемо разумјети: НАТО, неповлачење признања лажне државе Косово и усклађивање спољне политике са контроверзним политикама ЕУ, против које, из године у годину, устаје све више европских народа на улицама европских градова.
Јер и ово су главни, и то унутрашњи, резултати Ђукановићевог вишедеценијског прегнућа у успостављању језичког и етничког апартхејда према српској заједници и традицији која је у темељима Црне Горе.
Побијеђен је и главни генератор неправди које су Србима у Црној Гори чињене последњих 30 година. Сама неправда, и даље, опстаје, изгледа, као дио друштвеног односно подрадзумијеваног консензуса, а дјелимично и као инерција дјеловања претходног режима.
На нама је да то исправимо прије него се помиримо на сопствену штету.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Разлика између Србина и Србијанца.Објашњења разлика између ових појмова сугеришу да је ријеч о означавању демонима (посебна врста именица, демоним користе се за означавање географске припадности или географског поријекла одређеног становништва).Поред тога, у дијелу српске јавности, употреба одреднице „србијански“ се схвата,s pravom, и као покушај промјене српског националног имена.
Када се та подјела јавила и како је до ње дошло?
Подјела је настала као стриктно политички продукт, са циљем постављања јасних граница међу становништвом. Почело је да се користи још у вријеме краља Милана када су му Аустријанци (треба ли овдје помињати Бењамина Калаја?) оспорили право да представља Србе ван граница Србије па онда то преузели и наставили комунисти још у периоду између два свјетска рата, првенствено да би се направила разлика између Срба из Србије и такозваних Пречанских Срба, посебно Срба из западног српства.Највише на коришћењу израза Србијанци инсистирали су представници Хрватског националног покрета, јер су полазили од тога да већини Срба који су живјели у Хрватској треба наметнути да осјећају разлику у односу на Србе из Србије и СПЦ као као темељ националне свијести и припадности (отуда и многи покушаји оснивања хрветске православне цркве,црногорске православне цркве,македонске ….намјерно мала слова).
Нигдје у Европи осим у Србији и Босни не постоји национална ознака која би била пандан терминима “Босанац” и “Србијанац”, попут “Францужанина” или “Италијањанина”. До тога није дошло у Хрватској (Хрваћанин) и Албанији (“Албањанин”) из политчких разлога, јер се тамо више инсистирало на етничкој монолитности.
Jedina zemlja na svetu u kojoj su vecinskom narodu uskracena ustavna prava a i mnoga druga,to je najbitnije dostignuce rastockog lopova ucenjenog od anglosaksonaca i saradnika svih vekovnih neprijatelja Srba i pravoslavlja odatle poticu sve anomalije C.G kao drzave i problemi vecinskog naroda.Zatvor za sve dostupne clanove bivse prve familije a kroz sistem urediti kako sleduje prava vecinskog naroda koji je i ugnjetavan pokazao trpeljivost za sve manjine i dostojanstvo u borbi protiv obolelog presednika.
Konačno !!!
Ovo je pravi put i program za opstanak.
Cini mi se da je upravo SADA potrebno smisleno
organizovanje – nacionalni program i PREDVODNICI.
Zadatak je tezak, protivnici jos uvijek moćni,
ali geopolitički razvoj nam ide na ruku.
Даћемо шансу ДФ-у још овај последњи пут да уради нешто за Србе, а минимум је ово што је Гојко побројао, ако подбаци и буде се бавио „помирењем“ а права Срба игнорисао, онда је вријеме за нову србску странку.
Koja prava? Srbima koji smatraju jedinom domovinom Crnu Goru ili onima stanovnicima koji sebe smatraju Srbijancima i koji Srbiju smatraju za maticu i otadžbinu? To je ogromna razlika. Srbijancma nijesu uskraćena prava i nalaze se na važnim funkcijama u Vladi . Zanimljivo je da su veći dio Srbijanaca u CG komunistička deca, a Srbi su iz četničkih porodica. Srbijanci odnosno komunjare i boljševici više vole Srbiju od Cg, a još više Rusiju.
Пошто су Срби створили Србију а не она њих (за разлику од Црногораца), никакви србијанци не постоје. Сви смо ми Срби, и они из Никшића, Херцег Новог, Берана или Пљеваља, и они из Требиња, Бијељине, Бања Луке, и они из Вуковара и Книна, баш као и београђани, новосађани или врањанци…
Ми смо ЈЕДАН НАРОД
Дошао си, прдњавио си, ајде сад одуши!!! Сви „словенски“ народи су Срби и воде поријекло од Срба. Зато волимо и Русију и Србију. Црну Гору су правили и давали животе за њу наши преци Срби, исти они Срби од којих су данас постали монтенегрини и усРаше. Не можеш да схватиш колико је то Српство огроман појам. Али полако, наша браћа Руси су се дозвали памети и раде оно што најбоље знају. Сатиру Запад!!!
Нико нам неће вратити права осим ако се сами не изборимо за њих. Сваки Србин треба знати да ми немамо право на постојање. Да то није тако не би правили двије Југославије, и сваки пут стварање и распад тих Југославија плаћали милионским ненадокнадивим губицима у људским животима. Да имамо право по германским, хазарским, мјерилима да постојимо ни трећу Југославију не би правили како смо је правили и њен распад плаћамо последицама уранијумског “ Милосрдног Анђела“. Што је наука и технологија моћнија то су начини уништавања српског народа све немилосрднији, запаковани у форми демократије. Једна српска странка у Црној Гори, Срби масовно на изборе гласајте за ту странку!!!
Нису нам ни германи ни хазари, а ни ескими и марсовци, криви што имамо углавном неспособну „елиту“. Југославију су направили Карађорђевићи и њихове пришипетље, Броза су довели и подржавали управо Срби великом већином, Слобо је покушао направити и трећу, та је трајала најкраће.
Вријеме је да престанемо тражити кривце у другима, погледајмо се у огледало, јер, није ли чудно што смо баш ми увијек преварени? Јесу ли се Бугари одрицали своје државе, као ми од Србије (и дан данас се Срби одричу Србије, милија им је црња и гора)? Постоји ли још неки хришћански народ који је укинуо своју државу и створио наказну творевину са непријатељима?
А уз чију је помоћ та“ елита“ долазила у могућност да буде на власти, да се народу представи као Богом дана водиља српског народа. Пашић је био Хазар, уз помоћ њега је Александар свог брата Томислава прворођеног сина краља Петра, хероја из Првог свјетског рата, стрпао у санаторијум. Тома Фила је Хазар, а данас је замјеник српског патријарха. Сам Фила у својој књизи наводи да је он најзаслужнији што је Македонија добила аутокефалност од СПЦа. Ево видимо како пролази по добијању аутокефалности од РПЦ, УПЦ, сада њене свештенике прогања и отима храмове хазарска држава Украјина и расколничка ПЦУ. Па није да смо сами толико криви, зашто не рећи да је британска краљевска породица њемачког поријекла Сакс- Кобург -Гота, можда народу буде јасније зашто су Британци издали четнички покрет, учествовали у војнички бесмисленом савезничком бомбардовању српских и црногорских градова, чинећи веће губитке цивилима него њемачко бомбардовање. Бомбама су помогли стврање комунистичке Југославије и гурали нас у комунизам, а онда нас 1999. године опет бомбама „спашавали “ и вадили из комунизма.Није крив народ, зашто је крив народ, због тога што је доведен у ситуацију да не може видјети ко је ко од политичара и ко је какав и на који перфидан начин глобалистички слуга. Како 1919 тако ево и дан данас. Па нијесу само насумично окупатори и комунисти послије њих убијали просвијећене, учене, школоване људе и свештенике. Та“елита“ ради на мјесту на којој јој је омућено, склоњени су јој са пута сви који би јој на било какав начин могли сметати, како тад, тако и данас. Како је колико овај народ био вакцинисан или доведен у заблуду да се вакцинише, ево ти најскоријег примјера дјеловања те „елите“ подржане и опремљене од германско хазарских хорди!!!
@dinki
Молим те, динки, поштеди ме приче о свеопштој завјери некаквих „хазара“. Тома Фила признао македонцима аутокефалност? Ајде!? Значи, Порфиријев томос нема везе са тим? Тома Фила управља са СПЦ а не синод? Молим те, причај ту причу дјеци у вртићу, можда повјерују. Слично важи и за Пашића, он је, дакле, укинуо Србију и створио наказславију, Александар нема везе са тим? Опет, обрати се дјеци у вртићу.
После овога што си рекао о завјери такозваних „хазараца“ и сличних, даље нисам имао снаге читати.
Понављам, ОГЛЕДАЛО!
Значи по твоме треба промијенити, наћи неки нови народ. Да огледало, по теби, нам треба нови народ, управо тај народ праве пред нашим очима доводећи милионе миграната. А у прави си за вртиће, од малена их треба учити ко су прави непријатељи, како се скривају, а не их учити од малена да не знају који су пол.